Анђелка Слијепчевић

Анђелка Слијепчевић (1931-2010) је била модни креатор, професор на Катедри из костима Факултета примењених уметности у Београду. Потиче из херцеговачке породице Слијепчевића, чија је постојбина село Самобор код Гацка у горњој Херцеговини. Она је први југословенски креатор са дипломом Академије за примењену уметност.

Анђелка Слијепчевић
Датум рођења1931.
Датум смрти2010.

Биографија уреди

Прва писмена жена у горњој Херцеговини је баш из породице Слијепчевић, Анђелкина баба Риста, која се школовала у Херцег Новом. Она је прва увела боје у вез и ткања ћилима и торбица, и била запажена по лепом облачењу. Тако је и Анђелка прва увела сликање батик техником на свили у Србији.[1]

После дипломирања одлази у Париз где остаје три године. Упознаје се са достигнућима модних кућа Париза као што су Диор, Ланвен и Шанел. Желела је да што више научи и да се што пре врати и све то примени у својој земљи, првенствено у Београду. По повратку из Париза прво се запослила у Београдском драмском позоришту где је сарађивала са костимографом Данком Павловић. Њене амбиције су биле нешто више од тога, њена жеља је била да се српска мода по квалитету уздигне на светски ниво, али истовремено да се приближи условима и потребама такозваних широких народних маса. Ту жељу покушава да оствари тако што оснива Центар за савремено одевање у коме интензивно сарађује са Мањом Ковачевић, која постаје директор тога Центра, а Анђелка модни саветник.[2]

Тада почиње сарадња са текстилним фабрикама, најпре по угледу на Париз. Организује прву модну ревију са колегиницом Маром Чохаџић. Била је то прва модна ревија код нас, на којој је приказано 38 модела. Манекени су били Тамара Бакић, Јелена Жигон, Дана Жујовић и многе друге. Међу мноштвом награда, добила је и Награду за животно дело.[3]

Приватни живот уреди

Анђелкини родитељи, отац Милош који је био професор и мајка Јелена, рођена Радојичић из Пиве, са собом су понели све оне одлике свога краја и пренели на своју децу Дуду, Анђелку и Драгана. Таква породична хармонија и љубав која је владала у браку Анђелкиних родитеља допринела је срећном и нормалном развоју њихове деце.[4]

Анђелка је често говорила да је њено велико богадство што је одрасла у породици која јој је омогућила да нема комплекса, да није сујетна, да је вредна и скромна и да зна да цени истинске вредности. Отац је више пута мењао место службовања. Поред Самобора боравили су у Црвенки, на Илиџи код Сарајева, Сомбору, у Земуну. Када су били у Илиџу њен отац је био директор школе и веома угледан међу становницима. Активан је био и на културном раду у Сарајеву.[5]

Када је дошло до окупације Анђелкин отац није сматрао да треба да бежи јер је са свима био у добрим односиам. Тешко му је било да оставља децу саме, али када му је његова сестра Боса послала пасош одлучио је да треба да отпутује у Београд. Убрзо је послао пасоше и деци, и они су без ичега сем кофера у руци напустили кућу. Били су срећни што одлазе, али са страхом да ли ће успети на време да побегну. На станици их је дочекао отац. После поздрава отац им је рекао: "Волите Србију до краја живота, она нас је примила у своје крило и спасила нам животе. Ваљда ћемо некад моћи да јој се одужимо".

Целог живота су били захвални Србији и трудили се да јој се донекле одуже. Остали су у Београду где је отац радио у школи коју су и они похађали. Пошто се у Београду тада тешко живело, отац је успео да добије премештај за Љубичево. Ту су дочекали ослобођење. Након тога су отишли у Црвенку где је Анђелка завршила гимназију, а после се уписала на Академију за примењену уметност у Београду.[5]

Радећи костиме за филм, упознала је свог супруга Миленка Штрпца, филмског режисера. Било је то на снимању филма "Прозван је и В3". Њихова велика љубав завршила се браком. Они су се интелектуално и на уметничком пољу разумевали и допуњавали. Живели су у једнособном стану, у врло скученим условима и за свакодневни живот, а камоли за два уметника. Миленко је био исувише скроман и сматрао је да треба да буду задовољни и са тим што имају. Анђелка се са тим сложила. Ипак, тако мали простор им није сметао да стручно делују, нити да се друже са породицом и пријатељима.[6]

Дела уреди

Анђелка Слијепчевић, редовни професор на Факултету примењених уметности у Београду, више од 35 година школовала је будуће дизајнере и костимографе. Пре тога откривала је могућности југословенске моде, сликала костиме за филм и позориште. Једна је од малобројних првих послератних студената Академије који су осмислили српску моду, организовали прве ревије и подучавали прве манекене. У почетку се бавила дизајнирањем војне одеће.[7]

У музеју Примењених уметности у Београду одржана је необична изложба завеса, чији је аутор управо Анђелка Слијепчевић, широј јавности позната као дугогодишњи модни креатор и страсни борац за стварање српске националне моде. Стваралачка радозналост подстицала је да се бори разним видовима уметничког рада.[8]

Прво је почела да слика на батику, креирала колекције за индустријску производњу, пројектовала промену на униформама ЈНА, организовала изложбе у Србији и у свету. Организовала је прву ревију у Србији - "Фолклор и мода" - која се одржала 6. септембра у простору Безистана и коју је представио Центар за савремено одевање у Београду.[9]

Њени радови највише су били рађени на свиленим материјалима. Сликане завесе, мараме, ешарпе, марамице, декоративни материјали, сликана свила за хаљине и други сликани материјали приказани су на више самосталних изложби Анђелке Слијепчевић:

Сликане завесе су величине 250/300, а њихови називи су:

  • Лов
  • Птице
  • Плаветнило
  • Синдуф
  • Мировање
  • Портал
  • Шареница
  • Ланац
  • Двери
  • Капи

Називи сликаних материјала су:

  • Златножути
  • Браон-жути
  • Црно-сиви
  • Сиви
  • Бордо
  • Шарени
  • Роза
  • Љубичасти
  • Браон
  • Тиркизни

Цитати уреди

Неки Анђелкини ставови о моди и савременом одевању:

„Припрема изложбе о модној ревији захтева велика материјална улагања. Како иза мене не стоји ниједна јака трговинска или произвођачка радна организација, у изложбу сам улагала сопствена средства.“

„Одећа је једини употребни предмет за који је човек везан доживотно. Она је део наше личности-нешто интимно.“

„Одело је увек било мерило материјалног стања, данас више него икад раније. Издвојила се класа богатих, чија деца носе најсавременије и најлуксузније моделе. Њихова неумесност је неукусна када се има у виду сиромаштво већине њихових вршњака. Допада ми се маштовитост и лакоћа којом се одевају они који немају новца за нову и скупу одећу.“

„Говорити о моди, о модерном у нашем или неком другом амбијенту обавезују нас да више говоримо о приликама о којима се ова питања постављају, неголи о личним преокупацијама извесних уметника.“

„Питајмо се за кога производимо,ко су наши потрошачи,где они живе и станују, чиме се баве и колико приређују, каква је њихова породица и да ли су у стању да се одевају онако како би то било потребно.“[10]

Референце уреди

  1. ^ Душанка Слијепчевић-Љесов, Анђелка Слијепчевић:Живот и дело,Народна библиотека Србије,Београд,2013,ст. 11
  2. ^ Душанка Слијепчевић-Љесов, Анђелка Слијепчевић:Живот и дело,Народна библиотека Србије,Београд,2013,ст. 14
  3. ^ Душанка Слијепчевић-Љесов, Анђелка Слијепчевић:Живот и дело,Народна библиотека Србије,Београд,2013,ст. 16
  4. ^ Душанка Слијепчевић-Љесов, Анђелка Слијепчевић:Живот и дело,Народна библиотека Србије,Београд,2013,ст. 12
  5. ^ а б Душанка Слијепчевић-Љесов, Анђелка Слијепчевић:Живот и дело,Народна библиотека Србије,Београд,2013,ст. 13
  6. ^ Душанка Слијепчевић-Љесов, Анђелка Слијепчевић:Живот и дело,Народна библиотека Србије,Београд,2013,пп. 21,22
  7. ^ Душанка Слијепчевић-Љесов, Анђелка Слијепчевић:Живот и дело,Народна библиотека Србије,Београд,2013,ст. 95
  8. ^ Душанка Слијепчевић-Љесов, Анђелка Слијепчевић:Живот и дело,Народна библиотека Србије,Београд,2013,ст. 209
  9. ^ Душанка Слијепчевић-Љесов, Анђелка Слијепчевић:Живот и дело,Народна библиотека Србије,Београд,2013,ст. 139
  10. ^ Душанка Слијепчевић-Љесов, Анђелка Слијепчевић:Живот и дело,Народна библиотека Србије,Београд,2013,ст. 36