Википедија

Антони де Мело

Антони де Мело, познат и као Тони де Мело (енгл. Anthony de Mello; 4. септембер 1931 — 2. јун 1987) био је индијски језуитски свештеник и психотерапеут. Де Мело је био и духовни учитељ, писац и јавни говорник. Написао је неколико књига о духовности и био домаћин на бројним духовним конференцијама. Познат је по свом приповедању заснованом на различитим мистичним традицијама како са истока тако и са запада, и по томе што је многе људе на западу упознавао са „свесном молитвом”.

Антони де Мело
Датум рођења(1931-09-04)4. септембар 1931.
Место рођењаМумбај
  Британска Индија
Датум смрти2. јун 1987.(1987-06-02) (55 год.)
Место смртиЊујорк
  САД
Занимањејезуистски свештеник, писац

Биографија уреди

Рођен је 4. септембра 1931. у Мумбају, у Британској Индији, као најстарије од петоро деце Франка и Луисе де Мело.[1] Одрастао је у католичкој породици и сањао је да се једног дана придружи језуитском реду.[2] Са 16 година приступио је семеништу Дружбе Исусове у Виналаји на периферији Момбаја.[3] Пре него што је започео службу, 1952. године отишао је у Шпанију, у Барселону да студира филозофију. Потом се вратио у Индију да студира теологију на колеџу Де Нобили у Пунеу. Заређен је у марту 1961. године. Након тога послали су га да студира психологију на Универзитету Лајола у Чикагу, где је 1964. године, завршио мастер за пасторално саветовање.[3] По повратку у Индију провео је неколико година радећи у семеништама, а 1968. је постао директор семеништа у Виналаји.[4][5]

Де Мела су језуити привуклли због строге дисциплине. Они који су га познавали током његових ранијих година описивали су га као помало конзервативног у својој теологији и незаитересованог за друге религије.[6] Неки од његових вршњака приметили су да је искуство у Шпанији довело до ширења његове перспективе и губитка крутости.[5]

Де Мело је 1972. Године основао је Институт за пасторално саветовање, који је касније преименован у Институт за пасторално саветовање у Садхани, у Пуни.[4][7] Де Мелова прва објављена књига, Садхана — Пут до Бога, објављена је 1978. Године. У њој је изнета бројна духовна начела и „хришћанске вежбе у источном облику” инспирисане учењима Светог Игнација.[8] Популаризовала је појам „свесне молитве”.[9] Друге књиге објављене током његовог живота укључују Песма о птици, Дамари и Извори . Прва две су збирке приповедака а трећа је збирка вежби сличних као у Садхани.

Де Мело је умро од срчаног удара 1987. године у Њујорку. Имао је 55 година.[10]

Постхумна контроверза уреди

Једанаест година након де Мелове смрти, 1998. године, Конгрегација за доктрину вере под вођством кардинала-префекта Јосипа Ратзингера[11] (који је касније постао папа Бенедикт XVI) извршила је ревизију де Мелових дела и објавила дуготрајни коментар који изражава захвалност, али и теолошку забринутост да, иако није било изричите јереси, неки људи могу бити доведени у заблуду да Исуса не виде као Божјег Сина, већ као једноставно онога који је дошао научити да су сви деца Божија.[12][13]Индијски магазин Оутлоок ово је видео као покушај Рима да поткопа свештенство у Азији услед све већих пукотина између Рима и Азијске цркве.[14]

Занимљивости уреди

  • Де Мело је поново враћен у српску популарну културу изласком Ђусовог албума „Хипхопиум 4” јер га поменути репер помиње у песми Сребрна дуга која почиње стиховима: „Летим међу облацима, све је пуфнасто бело / Сетих се Буђења што писао је Антони де Мело.”

Библиографија уреди

Бројни Де Мелови радови објављени су постхумно као збирке или на основу белешки или на снимака са његових конференција. На српски су преведени Нови дан, Буђење, Пут љубави и Дамари.[15]

  • Садхана: Пут до Бога, 1978.
  • Песма о птици, 1982.
  • Извори, 1984.
  • Дамари, 1985.
  • Молитва жабе 1, 1987.
  • Молитва жабе 2, 1988.
  • Свесност, 1990.
  • Контакт с Богом, 1991.
  • Пут љубави, 1992.
  • Укоријењени у Богу, 1997
  • Буђење, 2003.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ де Мелло, Билл (2013). Антхонy Демелло СЈ: Тхе Хаппy Wандерер. Орбис Боокс. стр. 8. ИСБН 978-1-62698-020-4. 
  2. ^ „Антхонy де Мелло: Биограпхy оф а Спиритуал Ментор”. еxплорингyоурминд.цом. Приступљено 25. 3. 2020. 
  3. ^ а б „Антхонy Де Мелло Биограпхy”. тхефамоуспеопле.цом. Приступљено 25. 3. 2020. 
  4. ^ а б Кононенко, Игор (2010). Теацхерс оф Wисдом. Дорранце Публисхинг Цо. стр. 344. ИСБН 978-1-4349-5410-7. 
  5. ^ а б „Антхонy де Мелло – Јесуитс Иреланд”. Јесуитс Иреланд (на језику: енглески). 31. 5. 2017. Приступљено 19. 10. 2018. 
  6. ^ Назаретх, Малцолм. „Хере анд Ноw wитх Антхонy Де Мелло”. Архивирано из оригинала 21. 2. 2009. г. 
  7. ^ Роберт Ј. Wицкс (1994). Хандбоок оф Спиритуалитy фор Министерс, Волуме 1. Паулист Пресс. стр. 274. ИСБН 978-0-8091-3521-9. 
  8. ^ „Антхонy Де Мелло: Бе Аwаре! Бе Аливе! Бе ин Лове!”. Америца Магазине (на језику: енглески). 25. 2. 2010. Приступљено 16. 12. 2017. 
  9. ^ Трауб, Георге W., ур. (2008). Ан Игнатиан Спиритуалитy Реадер. Лоyола Пресс. стр. 113. ИСБН 978-0-8294-2723-3. 
  10. ^ Биограпхy, бy Билл деМелло Архивирано 2012-03-24 на сајту Wayback Machine
  11. ^ „Тхе Ласт 20тх-Центурy Попе | Цхарлес Ј. Реид, Јр”. Хуффингтонпост.цом. Приступљено 30. 12. 2015. 
  12. ^ „Антхонy де Мелло Сторy Анд Биограпхy”. спиритуал-схорт-сториес.цом. Приступљено 25. 3. 2020. 
  13. ^ „ОНЦЕРНИНГ ТХЕ WРИТИНГС ОФ ФАТХЕР АНТХОНY ДЕ МЕЛЛО, СЈ”. ватицан.ва. Приступљено 25. 3. 2020. 
  14. ^ „Госпел Аццординг То Де Мелло | Саира Менезес | Нов 16,1998”. Оутлоокиндиа.цом. Приступљено 30. 12. 2015. 
  15. ^ „Књиге – Антони Де Мело”. делфи.рс. Приступљено 24. 3. 2020. 

Литература уреди

Spoljašnje veze уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Antoni_de_Мelo&oldid=27424583”