Архитектура Земуна пре и после аустријско-турских ратова

Архитектура Земуна пре и после аустријско-турских ратова је приказ архитектонско, урбанистичкиог развоју овог града на ушћу Саве у Дунав који се убрајаја у најстарије градове на тлу Србије почев од средњег века па кроз 17. и 18. век, али и касније — када су настале значајне промене не само у изгледу, простирању и значају Земуна, већ и у начину друштвеног живота њених грађана. Врло погодан географски положај и природни услови привукли су и задржали људе да у овом делу међуречја да оснују насеље, чији се континуитет може пратити од неолита до данас. Народи са ових простора развијали су своју културу остављајући за собом не само вредне појединачне објекте и амбијенте већ и јединствено очувану урбану структуру оличену у Старом језгру Земуна, које има своју физиономију, традицију, менталитет и изграђен однос према Дунаву, реци на чију десну обалу се претежно ослања.

Историјски услови у Земуну пре за време и по одласку Османлија

Земун је старо насеље са континуитетом насељавања од праисторије и римског Таурунума, средњовековног града и турске паланке, све до данашњих дана. Прожета разнородним приодним и створеним структурама, из различитих временских епоха и различитих вредности, Земун је перманентно био изложене променама. Стога су на његовом простору настале одређене целине, као последица различитих утицаја и интереса, мењања, прилагођавања, девастирања или унапређења.

Земун пре доласка Османлија

Досељење словенских племена у средње Подунавље и на подручје старог Сирмијума изазвало је дубоке и трајне промене. У низу сеоба разних народа Словени су на том подручју оставили запаженије трагове у историји. Таурунум је нестао током сеобе народа да би на његовом подручју словенско насеље отворило нову епоху. Дошљаци су га назвали „Землин”, што значи „земљани (град)”. Име града је, стицајем околности, записано тек у 12. веку, тако да читав претходни развој остаје непознат. Ратвој Земуна започео је устаљивањем словенских досељеника на иначе приступачном простору око ушлћа Саве у Дунав, неомеђеном било каквим значајнијим природним препрекама.

„ Повољни животни услови на земунском подручју одговарали су онима које су Словени одабрали за своје београдско насеље. I још нешто удружује старију историју дна суседна града: једном образована насеља развијала су се у континуитету, без дужих прекида, како то поуздано сведоче до данас очувана имена оба града. ”

Учвршћивањем хришћанства и сређивањем прилика у Угарској, путници са Запада у све већем броју користе копнени пут, који је из јужне Немачке водио кроз панонску равницу до Земуна и Београда, а затим преко Ниша и Сердике (Софије) до Цариграда, односно њихових циљева на Блиском Истоку. Тако су пролазници свих врста, ратници и ходочасници, трговци и проповедници, одреди сиротиње и крунисане главе Европе, стизали у Земун. Са њима су пристигле и прве групе крсташа, под вођством Валтера Без Имања, почетком јуна 1096. године.

„ Слабо опремљени, они су успут више отимали него куповали, и то је у Земуну, тада забележеном под именом „МАЛЕВИЛЛА”, довело до првог озбиљнијег сукоба. Мештани су се одупрли насилничком држању пролазника и натерали их у бекство. Сличних неприлика било је тада и у Београду и другим местима дуж пута. ”

Почетком 12. века Земун је дошао у средиште ширих међународних сукоба. Први угарско-византијски рат је избио 1127. године. Угарска војска је под вођством краља Стефана II напала Београд, а затим су борбе вођене око Браничева и Ниша. Византијски писци сведоче да је у то време изграђиван Земун. При томе су градитељи користили материјал са оштећених бедема суседних градова.

У току другог угарско-византијског рата важну улогу су имали савезнички односи угарског двора и Србије. Успостављени су браком између краља Беле II (1131-1141) и Јелене, кћери српског великог жупана Уроша I. За заповедника византијске војске која је опседала Земун је одређен царев зет Теодор Ватац. Најзад се предао и Земун. Јован Кинам саопштава да су поштеђени животи побеђених и њихова имовина. Градски бедеми су током борби знатно оштећени, некима се учинило да су разорени до темеља. Угарски противнапад је предводио Белош, брат краљице Јелене и српског жупана Уроша II.

У следећем периоду Земун је постепено обнављан. Између 1151. и 1165. године градски бедеми и куле поново су саграђени. После краткотрајне владавине Ладислава II и његове смрти почетком 1163. године, своја права је истицао Стефан IV. Уживао је подршку Византије и учврстио се у Срему и Земуну.

Остаци старе тврђаве Таурунум на Гардошу

Краљ Бела III (1173-1196) прешао је у офанзиву против Византије на свим фронтовима, па и у Срему. Не зна се тачно када, али свакако пре 1182. године, он је освојио читаву област између Саве и Дунава. Византијска власт је на том подручју заувек била сузбијена. Земун се тако осамдесетих година XII века поново нашао под влашћу Угарске. Уклопљен је у њен управни и војни систем. Прилике су се тиме знатно измениле. Као погранични град његов однос према балканским земљама знатно је зависио од угарске политике према тим областима.

У другој половини 13. века дошло је до управних промена у јужној Угарској. Средином тога века је образована Мачванска бановина, која је обухватала угарске поседе јужно од Саве, по свој прилици и Београд. Године 1284. ту област је на управу добио краљ Стефан Драгутин и прикључио је областима северне Србије, којима је господарио после абдикације 1282. године. После смрти краља Стефана Драгутина, 1316. године, избиле су жестоке српско-угарске борбе, а Земун је у тим околностима, као и раније, имао улогу важног упоришта Угарске у односу на суседе.

Основно урбанистичко језгро средњовековног Земуна чинила је земунска тврђава, „град Земун”, подигнута на месту данашњег Гардоша током 14. века, а припада типу утврђења готске епохе. На изванредном положају који доминира околином, делимично на простору некрополе старог Таурунума, изграђено је камено утврђење са основом готово правилног правоугаоника, који се по својим димензијама приближава квадрату. То је четвороугаона тврђава која на сваком углу има једну округлу кулу. Унутрашње димензије града су 32 x 30 м, са малим одступањима, која су настала током градње. Улазна капија се налазила на северној страни града. Бедеми су грађени од ломљеног камена, док је облога изведена од опека формата 7 x 18 x 35 цм. Уз саму тврђаву становници Земуна су почели да подижу своје домове. Насеље се ширило поред града и око њега и спуштало у подграђе. Тако су временом образоване две целине, као и у многим другим градовима, и људи су их називали Горњи и Доњи Земун.

Земун по доласку Османлија

Земун је пао под турску власт 1521. године, када је Султан под Земун послао једног од својих најспособнијих војсковођа, Пири-пашу. Развила се жестока борба. Браниоци и житељи града су показали изузетну храброст. Па ипак, град је на јуриш био заузет и немилосрдно кажњен: сви браниоци су посечени, а жене и деца одведени у турско ропство, Јула 1521. године град је доживео праву катастрофу. Султан је у Земуну као и у Београду починио иста недела, Српско становништво је делом изгинуло, а преостали део је расељен. За оба града једна настала је нова епоха — владавине Осмалија.

Првобитни (Османски) изглед Земуна на слици секретара аустријског посланства Максимилијана Прандштетера

Кафана Бели медвед, једна је од грађевина сачувана из периода владавине Османлија

Под новим Османским господарима Земун ће сасвим изгубити свој дотадашњи стратешки значај. На основу бројних сведочанстава европских путника, који че овуда проћи током 16. и 17 века, може се са сигурношћу закључити да је средњовековни градић на несном брегу Гардош био препуштен пропадању.

Град је био сасвим порушен, по записима немачког путника Ханс Дерншвам из 1555. године: у њему више нико није становао и могло се видети још само неколико зидова. Нешто детаљнији опис оставио је други немачки путник, Стефан Герлах, двадесетак година касније: који саопштава да је градић порушен, и да је саграђен од опеке, четвороугаоног облика, зидине су му дебеле, а на свакој од четири стране налазе се округле куле. Главна ограда по себи није велика, али је опасана са три јаруге.

На познатој слици Земуна из 1608. године — путника-пролазника, секретара аустријског посланства Максимилијан Прандштетер — облик земунске тврђаве још се види. Ту куле града имају високе коничне кровове, а испод брежуљка, на којем је град, види се подграђе опасано зидом.

Османски Земун, највероватниј се налазио на подручју данашњег Доњег града, али не на читавој поврђини. Данашња пијаца и Господска улица биле су већ крајње варошке уличице. Главна тадашња улица — чаршија — била је Дунавски сокак (данас улица Караматина). Чаршија се протезала од Дунава до Главне улице, па даље, све до некадашње крчме „Код медведа” (данас стамбена зграда бр. 10 у улици Василија Василијевића). На том простору били су изграђени сви они објекти који су овом месту давали градско, односно муслиманско обележје. Међу њима се највише истицала џамија са муслиманским гробљем, подигнута, највероватније, на темељима раније хришћанске цркве — данас је на том месту римокатоличка црква Блажене Деве Марије.

У осмој деценији 16. века, у Земуну је постојао Велики хан, на реци, недалеко од Дунава, као и од места с којег се прелазило у Београд.

„ Само име Велики хан указује — како су то већ запазили и досадашњи истраживачи историје Земуна — да је ту морало бити више ханова, односно бар два. Француз Кикле избројаће чак три хана; сам је одсео у једном који се звао Чауш-башин хан. Отендорф помиње, као што смо истакли, само један велики хан, док Евлија Челебија, иначе склон претеривању, зачудо уопште не помиње ханове ”

.

Некадашња кафана „Код белог медведа” и „Дивана” на Дунаву, од којих се ова прва сачувала до данас — веома вероватно су два друга хана која су постојала у Земуну.

Немачки проповедник Стефан Герлах забележио је 1578. године — Срби имају цркву, којој је кров дејлимице проваљен, а предњи је дио сламом покрит, те наличи стаји; само над олтаром дасками је покривен, а половина је отворена. Турци не допуштају да се препокрије. У храму се налазило мало икона, а у олтару — дрвени путир (чаша) и дрвени дискос (тањирић), покривени убрусом. I Рајнолд Лубенау ће, нешто касније, видети овде „грчку цркву”. Најстарији турски званични попис Земуна — из 1546. године — бележи у Земуну три попа (пред крај 16. века биће забележен само један).

Урбанистичку слику Земуна употпуњује, на известан начин, и мост, боље речено мостови, који су га повезивали с Београдом. Ови мостови подизани су за потребе војних похода и обично нису били дугог века, па су се не ретко, путници превозили у Београд скелом или, како то сведочи Евлија, черник-чамцима (већи рибарски или товарни чамац са равним кљуном и крмом). Преко Саве мост је био на понтонима — по потреби се могао и склонити — а мочварно земљиште данашњег Новог Београда прелазило се дугим мостом који је лежао на стубовима. Године 1608. део моста који је премошћивао Саву, био је дугачак 800, а читав мост између Београда и Земуна 4.000 корака.

Историјски услови у Земуну по одласку Османлија

Земунска лука с краја 18. века

О изгледу Земуну из ранијих периода и перода владавине Османлија до данас су само делимично, археолошки констатовани старији културни слојеви и ископани понеки фрагменти који документују његово дуго постојање, јер је према расположивим изворима, Земун након уласка војске Евгенија Савојског у лето 1717. године био потпуно порушен и расељен. У таквим историјским условима није се много тога могло открити. Остали су само остаци дела средњовековног утврђења, из двестогодишње турске владавине, када је варош незнатно проширена. Док је неколико знаменитих објеката који су често помињан од путописаца који су пролазили кроз Земун, попут великог хана и једина турска џамија, која је 1717. била претворена у католичку цркву, порушени још 1784. године

Улазак војске Евгенија Савојског у лето 1717. године у Земун нагнао је Турско становништво на одлазак, а хришћани се, изгледа, нису одмах вратили на згаришта. Опустошено место споро се опорављалонаспрам првог суседа Београда у динамичној барокној реконструкцији, кога су од Земуна као физичка препрека раздвајали Сава и Дунав. У таквим условима требало је више година да се уведе институције и стекне поверење код грађана, које ће довести до повећања броја становника и до изградње и урбанистичког развоја Земуна од већег значаја. Међутим поновни аустријско-турски рат, чија је последица била и велика сеоба Срба преко Дунава и Саве, биће значајна прекретница у развоју Земуна, јер се већи део избеглог живља зауставио и у Земуну.

Границе између Аустрије и Турске успостављене Београдским миром 1739. године утицале су на бржи вишедеценисјки развој Земуна и дефинитивно, покренуле отвориле процес културног развоја у њему. Поставши гранично место на границама царевине, са значајном функцијом међународне трговине и промета, Земун ће се до краја 18. века претворити у један од најважнијих градова Војне границе и уобличити у урбанистичку целину од које су до данас сачувана улична мрежа и велики део архитектонског фонда. То најбоље илуструје један план из око 1740. године, кој показује стање Земуна у првим годинама под новом аустроугарском влашћу.

На плану из око 1740. године, према Бежанији, у подножју Ћуковца, уз пут се налазило више колиба, а објекти Контумаца, зграда властелиновог провизоријата (управне власти која је заступала грофа Шенборна, коме је Земун припадао све до 1746. године), болница, католичка црква (бивша џамија), католички манастир и српска црква, налазили су се на месту данашње Николајевске цркве. Сви ти и други означени и неозначени објекти касније су замењени бољим зградама. Гробља означена на том плану касније су измештена.

„ Према свему судећи, сем новооснованог Контумаца и околних зграда, на плану је приказана ситуација распростирања вароши каква је била и под Турцима. ”

Главни чиниоци који су утицали на урбани развој Земуна у 18. веку и касније

На константну еволуцију Земуна, каонасеља у развијенији облику деловали су следећи утицаји:

Власт

Која је (поучена историјским искуством, честих ратних сукоба на Балканском полуострву) перманентно је деловала у правцу обнављања фортификација и јачања војних институција.

Становништво

Међовито становништво различитих конфесија на пеостору Земуна остваривало је своје националне интересе грађењем сопствених школа и општина.

Нарасла грађанска класа

Чији положај и права добијају конкретан израз кроз успостављање грађанских институција и реконструкцију постојећег грађевинског фонда.

Интереси укупног становништва

Афирмација целокупног становништва огледала се у подизању једноставних а општепотребних јавних објеката и институција (болница, школе, кафана и хотела, комуналних и рекреативни објекти, паркова, променада, дунавског кеја, индустријских објекта и др.

Ривалитет буржоазије

Кроз различите националне припадности који се огледа у грађењу репрезентативних и богатијих здања, све снажнији утицај имала је и новонастала буржоазија.

Црква

Црква, у условима учвршћујући утицај у области појединих конфесија, обнавља постојеће и гради нове духовне садржаје.

Урбанистичке промене у Земуну до краја 18. века

Урбана ситуација Земуна у другој половини 18. века проистекла је из бројних друштвених и економских услова, који су утицали на нагли успон насеља, претворивши Земун од села, на почетку века, у трговачко–занатлијско и управно средиште регионалног значаја, а потом и град ширег међународног значаја. Положај Земуна на средокраћи између Беча и Цариграда, на граници двеју великих царевина, у средишту житородних крајева и у непосредној близини сточарских терена Србије омогућио је развој и унапређење трговине, али и других активности. Земун као саобраћајно чвориште у широкој мрежи речног и сувоземног саобраћаја и политика меркантилизма стимулисана од царских власти, утицала је на јачања земунске трговине и занатства, што је стално привлачило прилив новог становништва.

План Земуна из 1791. године

У таквим условима биле су неминовне и промене урбанистичког изгледа Земуна везане за стару трасу пута који повезује источни Срем са Београдом, на којој је настала главна улица, а од ње су почеле да се рачвају нове улице ка Дунаву. Ове промене се први пут види на плану из 1745. године, на којем је Земун проширен на запад, један блок испред данашње Вртларске улице, и на југоисток, до данашње Улице др Петра Марковића. Тако је већ од средине 18. века, Старо језгро Земуна постало окосница друштвеног, привредног и културног развоја тог града, као јединствени урбани феномен, изражен кроз многострукост облика, садржаја и значења.

Данас је тај простор проглашен за културно-историјску целину од великог значаја за Републику Србију, са својством културног добра.. У границама заштићене просторне културно-историјске целине Старог језгра Земуна велики број објеката има статус појединачних споменика културе. У оквиру ње су и археолошка налазишта античког Таурунума, као и бројне потцелине посебних урбанистичко-архитектонских и амбијенталних вредности, међу којима треба истаћи:

Градска утврђења

У доба аустријско-турског рата, од фебруара 1788. до Свиштовског мира августа 1791. године, на простору Земуна обновљена су и учвршћена градска утврђења, а на београдској страни изграђене су нове траншеје са топовским постољима, док су на лесном платоу према Војки и Бановцима изведене нове фортификације, које су обухватиле пространо земљиште, зачетак будућих предграђа Јозефстата и Францтала, односно будуће Горње вароши са свим комуникацијама сачуваних до наших дана.

Капије Земуна

По новим урбанистићким плановима у Земун, у овако утврђен гард, улазило се кроз седам капија, око којих су се простирали ровови и палисадирани насипи. Од наведених седам капија са стражарама главне су биле:

• на северу Петроварадинска и Добановачка капија,
• на западу Бежанијска капија,
• на југу Београдска капија,
• на Дунаву Рибарска и Бродарска капија.

До пред крај 18. века готово у истом обиму сем мањег проширења на запад, као и на плану из 1754., варош опасана утврђеним појасом била је потпуно формирана као урбана целина, са уличном мрежом до данас неизмењеном у старом градском језгру.

Значајне грађевине из 18. века

Класицистичка кућа у Бежанијској улици бр. 18 подигнута је 1793. познатија као „Ичкова кућа” по њеном власнику

Богородична црква из 1780.

Контуминацке капеле Св Архангела, Михајла и Рока

Царинарница са соларским магацинима

Зграда некадашњег магистрата

Према детаљном катастарскпм плану Земуна из 1780. године, који је имао само мање измене до почетла 19. века истичу се,

„ Између 1.050 уцртаних зграда и кућа, у 10 подужних и 22 попречне улице и пет тргова, објекти који карактеришу Земун као трговачко-занатлијску, граничну варош са вишеконфесионалним становништвом. ”

Мада у Земуну нема објеката који би се по својим стилским и грађевинским особинама истицали изнад типских градњи карактеристичних за цео панонски културни регион,

„ ...сви заједно, ипак, показују да је тек формирано земунско грађанство достигло крајем века средњи ниво европских културних образаца, и да се културно сасвим определило за западни начин живота, усвајајући садржајне и обликоване европске узоре. ”

Стамбени објекти

Да би се на једном плану из 1788. године Главна улица стиче са већим стамбеним и трговачким кућама, и исписаним именима власника и трговаца. Од 63 приватне куће у Главној улици, већина власника били су Срби. Једна од најстаријих и најлепших барокних кућа је и кућа породице Карамата у Улици Матије Гупца бр. 17. Ову кућу подигао је 1763. године земунски трговац Кузман Јовановић, а, 1772. године, исту је откупио досељеник трговац Димитрије Карамата.

Класицистичка кућа у Бежанијској улици бр. 18 подигнута је 1793. године. У њој је становао Петар Ичко, једна од значајних личности првог српског устанка, па се популарно назива „Ичкова кућа“ или свратиште „Краљевић Марко“, јер је у њој у приземљу дуго била кафана истог назива.

Из 18. века је преправљена „кућа са латинским натписом“ подигнута 1792. године на месту старије куће у Лењиновој улици бр. 6. „Кућа Гине Вулко“ у Главној улици бр. 18, као и кућа бр. 6 у истој улици, у којој се родио Димитрије Давидовић, вишестрано значајна личност из времена обнове српске државе.

Јавне грађевине

Од јавних грађевина с краја 18. века истичу се:

Контуминац

Контуминац, изграђен за време владавине цара Карла VI (1711—1740) захваљујући специфичним историјским околностима, поводом велике епидемије куге, која је представљала опасност не само за ове просторе, већ и за читаву Средњу Европу, са 50 објеката, који су урбанистички гледано истицали положај Земуна у санитарном кордону на граници према Отоманском царству из којег су се преносиле заразне болести.

Контуминац је основан у југоисточном делу Земуна 1730. године као прва раскужна станица у којој су сви путници са оријента издржавали прописани карантин, а сва роба и пошиљке бивали дезинфиковани

Све зграде и објекгти Контумаца, до данас су порушене, а земљиште које је захватало петину вароши више од 100 година претворено је 1886. године, у „прву уређена зелену површину, прво место за освежење и одмор, прво шеталиште за становнике пограничног града

Цркве

Међу црквама истичу се — две православне и две католичке.

• На месту дрвене, сламом покривене старије цркве подигнута је средином века постојећа Николајевска црква. Нова православна, Богородичина црква, за коју је камен темељац постављен 1775. године, завршена је 1780. године.
• За католичку жупску цркву Блажене деве Марије положен је, на месту срушене џамије, камен темељац 1785. године, а иста је освећена 1795. године.
• Фрањевци, пребегли из Београда 1739. године, основали су манастир, преправљен 1752. године, а потпуно изгорео у пожару 1790. године.

Постојећа црква и манастир обновљени су до 1838. године.

Капеле

У 18. веку су изграђене три капеле.

• Контумацка капела Св. арханђела Михаила и Гаврила подигао је 1786. године земунски трговац Теодор – Тоша Апостоловић. Служила је за верске обреде православних путника који су из Турске прелазили у Аустроугарску а морали извесно време да проведу у карантину (Контумацу). После расформирања контумца, црква је изгубила значај да би се двадесетих година двадесетог века доласком значајног броја руских избеглица црква активирала и све до краја Другог светског рата служила као руска црква. У другој половини двадесетог века је била сасвим запуштена. Године 1981, запуштену цркву је преузео тадашњи јеромонах (садашњи епископ) Филарет. Под његовом бригом, црква је била обновљена, међутим, фреске из времена њене изградње су уништене. Данас је црква активна и представља један од само два сачувана објекта некадашњег Контумаца.
• Католичка контумацка капела Св. Рока

Царинарница са соларским магацинима

Зграда Царинарнице у Змај Јовиној улици бр. 26, подигнута на месту старије зграде 1781. године, једна је од ретких јавних грађевина која се сачувала у непромењеном облику и изгледу из 18. века. Намена зграде је била двострука – у приземљу царински магацин, а на спрату канцеларије и станови царинских чиновника.

Зграда је зидана кречним малтером са пуним зидовима премошћеним сводовима у приземљу и архитравним гредама на спрату. Компонована је као самостални објекат издужене основе са два крила избачена у двориште и главном фасадом према Змај Јовиној улици. Обликована је у духу класицизма са наглашеним троугластим забатом изнад главног улаза. Конструктивни систем показује одлике барока. Унутрашњи распоред је једноставан и логичан – уз подужни ходник ређају се просторије.

Зграда која је била једна од највећих у тада пограничном Земуну, представљала је један од најзначајнијих објеката привредног развоја Земуна. Данас се користи за становање, складиштење и угоститељство.

Касарна

Зграде старе Касарне у Светосавској бр. 1, и зграда Земунске војне команде у Главној улици бр. 5, подигнута 1783, касније је потпуно редизајнирана.

Болница

У Земуну се прво формирају прве болнице (хоспитали) при верским општинама. Римокатоличка жупа је организовала болницу 1758. године у приземници са две собе и кухињон у средини коју је жупи завештао пивар Кристоф Фихтнер. У овој првој здравственој установи бригу је водио први стални римокатолички свештеник Георг Битнер (земунски жупник од 1744. до 1779) који је организовао скупљање прилога за њено издржавање. Било је то склониште за сиромашне, болесне и неспособне за привређивање где су добијали бесплатан стан и нешто новца.

На предлог хирурга Ф. Гсела Жупски уред је 1773. године закључио да је кућа неподесна, да је треба продати и изградити нову зграду. Од новца добијеног за продату кућу (320 форинти) и прилога више добротвора међу којим су главни хирург Ф. Гсел и грађанин Ф. Рехлицер у року од 2 године (1773—1775) од добро печене цигле подигнута је нова болница са четири собе и две кухиње.

Болница се налазила у близини градске капије (ка Бежанији) и непосредном (са јужне стране) у суседству Контумаца. Приземна зграда старе градске болнице, из 1775. године у Бежанијској улици бр. 47, преправљена је 1806. године.

Зграда Магистрата

Магистрат је у Земуну основан 1751. године, а 1755. добио је прву градску кућу. То је била приземна барокна грађевина са мансардом, која је служила као магистратска зграда до 1832. године, а од тада су у њој становали магистратски чиновници. Зграда је зидана од тврдог материјала, са међуспратним сводним барокним конструкцијама у приземљу и архитравним на спрату. Изгорела је у пожару 1867. године.

Поштански уред

Уместо некадашњег Османлијског поштанског уреда Аустријска царевина је саградила зграду поштанског уреда 1780. године. Те године је Земун добио прву поштанску зграду, изграђену на истом месту где се и данас налази пошта, у Главној улици број 8.

Литература

• М. Радовановић, Генерални урбанистички план Земуна 1928, Размера 1:500, Завичајни музеј Земуна, А 297.
• Жељко Шкаламера, Старо језгро Земуна, књига I, Историјски развој, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Београд, 1966.
• Жељко Шкаламера, Старо језгро Земуна, књига II, Архитектонско наслеђе, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Београд, 1967.