Ати–Зингерова индексна теорема

Математика теорема

У диференцијалној геометрији, Ати–Зингерова индексна теорема[1] наводи да је за елиптчки диференцијал оператор на компактној многострукости, аналитички индекс (везан за димензију простора решења) једнак тополошком индексу (дефинисаном у смислу тополошких података). Њиме су обухваћене многе друге теореме, попут теореме Черн–Гаус–Бонета и теореме Риман–Роча, као посебних случајева и има примене у теоријској физици.

Историја

уреди

Израел Гелфанд је постулирао индексни проблем за елиптичне диференцијалне операторе.[2] Он је уочио хомотопну инваријансу индекса, и затражио формулу за њено изражавање помоћу тополошких инваријанти. Неки од мотивирајућих примера обухваћали су теорему Риман-Роча и њену генерализацију теорему Хирзебруч-Риман-Роча и Хирзебручову теорему потписа. Фридрих Хирзебруч и Арманд Борел су доказали интегралност Â врсте спинске многостукости, а Ати је сугерисао да се овај интегритет може објаснити ако он представља индекс Дираковог оператора (који су поново открили Ати и Зингер 1961. године).

Ати–Зингерову теорему су објавили Ати и Зингер[3]. Они нису објавили доказе скициране у овој најави, иако се докази појављују у књизи објављеној пар година касније.[4] Докази су такође представљени на научном скупу „Сéминаире Цартан-Сцхwартз 1963/64”[5] који је одржан у Паризу истовремено са семинаром који је на Универзитету Принстон водио Ричард Палаис. Ати је одржао последње предавање у Паризу о многострукостима са границама. Њихов први објављени доказ[6] је заменио теорију кобордизма првог доказа са К-теоријом, и они су то користили за доказ разних генерализација у накнадним радовима.[7]

  • 1965: Сергеј П. Новиков[8] је објавио своје резултате о тополошкој инваријанси рационалних Понтрјагинових класа на глатним многострукостима.
  • 1969: Резултати Робина Кирбија и Лорента Сибермана[9] у комбинацији са Рене Томовом публикацијом [10] доказали су постојање рационалних Понтрјагинових класа на тополошким многострукостима. Рационалне Понтрјагинове класе су есенцијални састојци индексне теореме на глатким и тополошким многострукостима.
  • 1969: Мичел Ати је дефинисао апстрактне елиптичне операторе на произвољним метричким просторима.[11] Апстрактни елиптични оператори су постали протагонисти у Каспаровој теорији и Конесовој некомутативној диференцијалној геометрији.
  • 1971: Исадор Зингер је предложио свеобухватни програм за будућа проширења индексне теорије.[12]
  • 1972: Генади Каспаров је објавио свој рад о реализацији К-хомологије помоћу апстрактних елиптичких оператора.[13]
  • 1973: Ати, Бот и Раоул су дали нови доказ индексне теореме користећи једначину топлоте,[14] описан у Мелрозовој књизи.[15]
  • 1977: Саливан је успоставио своју теорему о постојању и јединствености Липшицових и квазиконформалних структура на тополошким многострукостима с димензијама различитим од 4.[16]
  • 1983: Гецлер[17] је мотивисан идејама Витена[18] и Лиса Алвареза-Гаума, дао кратак доказ локалне индексне теореме за операторе који су локални Диракови оператори; тиме су покривени многи корисни случајеви.
  • 1983: Телеман је доказао да су аналитички индекси потписних оператора са вредностима у векторским свежњевима тополошке инваријанте.[19]
  • 1984: Телеман је успоставио индексну теорему на тополошким многострукостима.[20]
  • 1986: Конс је објавио своју фундаменталну публикацију о некомутативној геометрији.[21]
  • 1989: Доналсонова и Саливанова су објавили студију Јанг-Милсове теорије квазиконформалних многострукости димензије 4. Они су увели потпини оператор S дефинисан на диференцијалним формама другог степена.[22]
  • 1990: Конс и Московици су доказали локалну индексну формулу у контексту некомутативне геометрије.[23]
  • 1994: Конс, Саливан и Телеман су доказали индексну теорему за потписне операторе на квазиконформалним многострукостима.[24]

Референце

уреди

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди