Црква Блажене Дјевице Марије у Козарцу
Црква Блажене Дјевице Марије у Козарцу или Мехмедова црква на брду код Приједора једна је од малобројних католичких цркава у Босни и Херцеговини у излетишту „Стара пилана” на улазу у Национални парк Козара, који надвисује Приједор. Црква посвећена рођењу Блажене Дјевице Марије, настала је као сведочанство о несретној љубави лепе Аустријанке Марије Сцхмузер и Босанца Мехмеда Кулашића. Прво као капелица а онда и као црква, она више од једног века привлачи младе заљубљене парове из бивше Југославије који су долазили а и данас долазе на „Брдо љубави”, како је у народу популарно названо узвишење на коме се налази „овај симбол велике несретне љубави” вођене с краја 19. века.[1]
| Црква Блажене Дјевице Марије у Козарцу | |
|---|---|
| Основни подаци | |
| Тип | Црква |
| Јурисдикција | Католичка црква |
| Епархија | Бањалучка бискупија |
| Посвећен | Рођењу Блажене Дјевице Марије |
| Локација | |
| Место | Козарац, Приједор |
| Држава |  Босна и Херцеговина |
За Малу Госпу у цркву сваке године, долази народ, међу којим је јако пуно омладине, да се помоли богу.[2]
Историја
уредиЦрква чува успомене на време када је на том простору постојала пилана, изграђена за време аустроугарске владавине, и била једно од највећих предузећа с краја 19. века у Босанској Крајини. Иако од некадашње пилане данас није остало скоро ништа, из тог времена остала је ова, једина католичка црква на овом подручју, о чијој историји нема пуно писаних трагова, осим народног предања која се преносе са колена на колено, говорећи о „Брду љубави” изнад Приједора, градњи капеле Блажене Дјевице Марије (познатије као „капела Мале Госпе“), 1903. године, која је срушена у рату 1991—1995. године на постору бивше Југославије, а потом обновљена 2011. године по повратку становника у ове крајеве.
Иако се народно предање о настанку цркве сматра легендом, она има и своју историјску позадину. Легенду о настснку цркве први је јавно објавио новинар Гојко Бановић осамдесетих година прошлог века у причи о забрањеној љубави двоје младих и Мехмедовој цркви. Из те његове приче касније су настале и многобројне друге са истом тематиком, али испричане на другојачији начин. А та Гојкова прича почиње 1882. године када је у Приједор, у великом пожару који је захватио скоро цели град, изгорело више од 400 кућа.
Како би обновила град аустријска власт одобрила је извесном Карлу Сцхмузеру да на овом подручју изузетно богатом шумом, отвори велику пилану, 1883. године. То је на неки начин био први и највећи индустријски објекат на подручју Приједора. Као радну снагу у пилани Сцхмузер је запослио локално становништво. Међу радницима пилане био је и момак Мехмед Кулашић који се од осталих истицао не само по изгледу већ и по томе што је лепо свирао хармонику, и својом песмом увесељавао становништво.
Сцхмузер је имао два сина и ћерку Марију, који су са њим из Аустрије дошли у Босну. I како то у легендама обично бива, његова лепа кћи Марија заљуби се у Мехмеда Кулашића и убрзо остала трудна, водећи тајну љубав, скривено на „Брду љубави” изнад Приједора, јер је Мехмет био муслиманске вере и сиромашни припадник Бошњака, а она Аустријанка, из богате католичке породице.
Копајући гроб за једног становника Козарца мештани су у земљи пронашли мртву бебу замотану у новине. Ангажовало се становништво, али и институције да пронађу чедоморца - мајку мртворођене или убијене бебе. Како су новине у које је била умотана беба биле аустријске сумња је пала на породицу Сцхмузер. Након прегледа Марије полиција је установила да је била трудна.
| „ | Пукла је велика брука, Сцхмузер губи углед и прво што је урадио јесте да је Марију послао назад у Аустрију, а Мехмеда је отпустио. Кажу да се само ноћима у Козарцу чула његова пјесма. Пјевао је углавном пјесме које је она вољела. Да би се искупио за почињене гријехе, Сцхмузер је прво направио капелу, а одмах изнад ње и цркву 1903. године.[а] | ” |
Народ је цркву назвао „Мехмедова црква” што је отежавало живот власнику пилане Сцхмузеру који је 20-тих или почетком 30-тихтих 20. века продао пилану и вратио се у Аустрију.
Црква је временом постала место окупљање младих, заљубљених парова из тадашње Југославије и то је интензивно трајало све до 1991. када је црква Црква прво спаљена и потом срушена 1992. у ратним дешавањима на простору Босне и Херцеговине.
Обнова цркве
уредиПочетком 21. века у Приједор је допутовала извесна Хелга Камбич која је у градски музеј дошла са причом да је њен прадеда Карл Сцхмузер, и да због тога жели да заједно са Сцхмузеровим потомцима обнови цркву коју је он изградио у Козарцу.
Након више од 20 година од рушења првобитне црква, 2011. године отворен је жупни уред и обновљена црква, захваљујући донацијама породице Хелге Камбич Сцхмузерове праунуке, која живи у Словенији, Градска управа Приједора и становништва Козарца. Тако је захваљућијући иницијативи Хелге Камбич и легендарној причи о Мехмедовој цркви, настала једна нова прича „о жељи људи овог краја да спојени на заједничком задатку, обнове цркву Блажене Дјевице Марије, и суживот више народа на простору Козарца.”
Након обнове цркве на њен торањ враћен је изворни крст од кованог гвожђа на којем стоји утиснута 1903. година, када је првобитна црква изграђена[3]
Цркву данас чувају Ингрид и њен муж, велечасни Маријан Стојановић и Јуре Рајковић који су од самог почетка заједно са местанином Бајром из Козарцабили активно били укључени у обнову Мехмедове цркве.
Види још
уредиНапомене
уреди- ^ Цитат археолога и хроничар града Приједора Миленка Радивојца родом из Приједора.
Извори
уреди- ^ „Мехмедова црква сведок несретне љубави Аустријанке и Приједорчанина”. политика.рс. Приступљено 7. 1. 2017.
- ^ Садиковић, Мирза. „Мехмедова црква’ на Брду љубави”. балканс.аљазеера.нет,. Приступљено 7. 1. 2017.
- ^ Тасић, Снежана. „Свједочанство о забрањеној љубави”. Глас Српске, 9.9.2010. Архивирано из оригинала 08. 01. 2017. г. Приступљено 7. 1. 2017.