Дајак

Дајак је врста чамца која се користи на ријеци Врбас на подручју Бање Луке.

Дајак

Историја

Чамац је раније кориштен у трговачке сврхе, за превоз робе са обале на обалу, и узводно или низводно. Вриједност ове трговине веже се углавном за локално становништво.

Претпоставља се да је специфичан начин вожње чамца на Врбасу проистекао због конфигурације корита ријеке, која је у Бањој Луци још увијек планинска, брза и највећим дијелом плитка са каменим и стјеновитим (седра) дном. Из тога је управо проистекла конструкција чамца, дугог, уског и плитког газа, како би у пракси савладали брзаке Врбаса. Плићаци не дозвољавају уптребе моторних чамаца, а брзина ријеке онемогућава кориштење обичних чамаца.

Сам чамац, још од свог постанка имао је специфичан изглед и облик трупа прилагођен брзом Врбасу. Дужине су варирале од шест до девет метара, а ширине од 70 центиметара до метра у зависности од намјене и мајстора који га је правио. Тежина је варирала од 120 до 180 килограма због катрана којим је чамац премазиван ради заштите.

Особине чамца

Дајак назив обрађеног комада дрвета којим се гура чамац. Управо тај комад дрвета, по којем се назива чамац, служи за одгуривање, даје чамцу потребно убрзање за ријеку, а користи се због релативно мале дубине гдје весло не би било од помоћи. Дрво има посебан шпиц или штицу из два спојена дијела. Први дио је комад металне цијеви у који улази крај дрвета, односно дајак, а на коју се наставља оштри челични шпиц велике тврдоће, посебно обрађен у ковачницама.

Штица је дугачка до 25 центиметара, а поред високе тврдоће треба да посједује оптималну тежину због баланса дајака. Сам дајак је дугачак четири метра и пожељно је да је што лакши. Израђује се од јелове грађе врхунског квалитета и правилних годова. Ваљкастог је облика, а треба да је довољно гладак да не ствара повреде на рукама возача, а у исто вријеме довољно храпав да не клизи из руку.

Чамци са дајаком који уз извјесне преправке и дораде у каснијим шездесетим годинама добијају савремен изглед. Најупечатљивији детаљи су крма и шпиц који се израђују од једног комада дрвета - багрема, јасена, храста, рјеђе трешње, па чак и махагонија.

Статус

Прије и послије Другог свјетског рата чамац је био статусни симбол породице која га је посједовала и показатељ имућности власника. Баш због те ствари врбаски чамац је дубоко усађен у културно наслијеђе Бање Луке, што је укупно доносило посебну популарност дајакашима, а самим тим и њихову породицу чинилио познатом.

Новија историја врбаског чамца се, задњих четрдесет година, веже искључиво за браћу из старе бањалучке породице италијанског поријекла Марија (Марио) и Антонија (Антонио) Замоло. Тончи (Антоније) је направио малу револуцију у изради трупа, јер избацује катран из употребе и тиме значајно смањује тежину, тако да ни најтежи чамац не прелази 120 килограма. Увео је безбојни лак и унутрашње спајање дасака чиме добија на чврстоћи. Данас, синови Антонија и његове жене Маре, Андреј и Дарио Замоло, одржавају Дајак клуб у Бањој Луци који је многе младе научио вожењу чамца симболичног за њихов град.

Види још

• Љето на Врбасу