Дигенис Акритас

Дигенис Акритас (грч. Διγενής Ακρίτας) је византијски народни еп из 11. или 12. века који је настао на традицији акритских песама, односно јуначких народних песама које су се певале око борби византијских граничара (акрита) с Арапима. Састављен је у метру новогрчке народне песме, тј. политичком стиху.

Дигенис Акритис и змај, илустрација на посуди из 13. века.

Главна личност овог епа, Василиос Дигенис Акритас, син је сиријског емира Мисура и кћерке Андроника Дуке коју је Мусур отео. Већ са дванаест година, развијен телесно и душевно, Василиос се упушта у велике и опасне пустоловине. Заљубљен у лепотицу Евдокију, из рода Дука, отима је и после измирења с родитељима долази до срећне свадбе. Невеста је од сада стално с њим, и еп је пун приче о разноврсним збивањима и доживљајима, не без љубавних заплета. Сусрет с царем Романом I Лакапином (920—944) у Кападокији повод је да се Акритина слава потврди и царском почашћу. После многих пустоловина и јунаштава, Акрита се враћа с Евдокијом на Еуфрат и ту подиже дворац; у тридесет трећој години живота умре од тешке болести, а Евдокија пресвисне од туге за њим.

Првобитна верзија епа није сачувана. Обично је упоређиван са западноевропским еповима о Ролану и о Сиду. Ипак, Дигенис Акрита је карактеристичан управо за византијску средину. Његов главни јунак оличава аутентичне особине византијског човека, у свим његовим успонима и падовима, пороцима и врлинама, у оној, Византији тако својственој етичкој амбиваленцији и неприхватљивим компромисима савести. Лепо поред ружног, узвишено поред ниског, све крајности у истом човеку — то је Дигенис, спој хеленских и оријенталних идеала грчкога средњег века. Посебно треба истаћи да је овај еп у литерарном погледу изнад свега што је у овом роду написано. Превођен је и на старословенски језик. Сродна му је, такође на народном језику, Песма о Армурису.

Спев о Дигенису издваја се својом оригиналношћу од других књижевних дела у Византији. Пре свега, сликовити описи граде леп оквир догађајима, на пример тријумфални долазак Дигениса и његове веренице у кућу стретега: чују се трубе, добоши бубњају, сребрне оргуље изводе најлепше мелодије, а послуга извикује здравице. Свадба траје три месеца, а за то време свечаности не престају и младенци стално примају поклоне: коње, леопарде обучене за лов, соколове, иконе, оружје. Опису Дигенисове палате, достојне вилâ, посвећена је скоро читава једна песма. Све је од мермера топлих боја, под је од алабастера углачаног као огледало, триклиниј је украшен мозаицима са златном позадином, а на њима су приказани јунаци из паганске антике и личности из Старог завета: Ахилеј поред Самсона, Давид поред Александра Великог. Изузетно су занимљиви описи природе, који показују стварни дар опажања уметника. Мора се подвући да је поема прожета љупкошћу, младошћу и наивном љубављу, којима иначе нема примера у византијској књижевности.

Други занимљив вид спева је то што личности, осим херојских одлика заједничких свим епским песмама (схватање о хероју који исправља погрешке, тражи авантуре и велике борбе), показују да су у питању Грци из Византије, којима владају иста осећања и имају иста занимања као и поданици Романа Лакапина или Нићифора II Фоке: патриотизам (у смислу Романије — Царства Ромеја — на који се често наилази, и означава буђења националне свести), оданост цару и поштовање дворске етикеције. Ма колико љубоморно чувао своју самосталност, херој се с поштовањем клања царском величанству; он моли цара да му дође у посету на обалу Еуфрата, јер се боји да би се његови млади и неуки војници могли незгодном речју огрешити о етикецију.

Византијска култура и хришћанска осећања избијају небројено пута. Отац Акритин држи прави мали теолошки курс својој мајци да би је превео у хришћанство. Дигенис показује посебно поштовање према светим ратницима који су били заштитници царске војске, па их призива у помоћ пре него што пође у бој; он је пун устручавања, необичног за епског ратника и кајања што показује људске слабости: пета песма епа је љупка исповест о томе како је подлегао чарима арапске принцезе коју је избавио од смрти.

Најзад, елементе византијске књижевности представљају сећања на антику, која се врло често срећу. Сусрет Дигенисовог оца са женом и дететом пре него што ће поћи у рат подсећа на поздрављање Хектора и Андромахе у шестом певању Хомерове Илијаде, а два одељка, пуна паганског духа, славе моћ љубави која савлађује и дивље разбојнике.

Арабљани су, као и Грци, имали своју епску поезију, у којој су величали подвиге својих емира против Византије. Изгледа да се извесна интерполација те поезије може познати у првим певањима спева о Дигенису (подвизи његовог оца). Арабљани су приказани у лепом светлу. Потом су набројани градови које је емир, отац Дигенисов, освојио. Он је потчинио читаву Сирију и Куфу у Месопотамији те свети град Алиду. Спомињу се и неки други догађаји из арабљанских ратова, али у прерађеним верзијама.ж

Види још

• Акритске песме

Литература

• Дигенис Акрита, приредио Војислав D. Никчевић, Институт за црногорски језик и језикословље „Војислав П. Никчевић”, Цетиње, 2009.

Спољашње везе

• Vasilief, A History of the Byzantine Empire — The Macedonian epoch (867—1081) Sadrži obiman esej o Digenisu Akriti.