Дијагностичка вирусологија
Дијагностичка вирусологија (енгл. Диагностиц Вирусологy) је скуп метода лабораторијске дијагностике вирусних инфекција. Дијагностичка вирологија је у 21. веку доживела читав низ брзих промена услед појаве молекуларних техника и повећане клиничке осетљивости серолошких испитивања.[1]
Значај уреди
Дијагностичка вирусологија је од изузетног значај код вирусних инфекција у неким областима клиничке медицине, код:
- имунокомпромитованих пацијента,
- болесника са трансплантираним оганима,
- трансплантације коштане сржи,
- ХИВ позитивних пацијента,
- пацијенте са сексуално преносивим болестима,
- акутних респираторних инфекција,
- гастроинтестиналних инфекција (нарочито код мале деце, али и код одраслих),
- инфекција сличним мононуклеози,
- акутних или хроничних вирусних хепатитисиа,
- тешких инфекција ока,
- код новорођене деце и фетусе са конгениталним инфекцијама.[1]
Дијагностика вирусолошка такође има посебан значај за јавно здравље, јер успешно, идентификује узрочника респираторних инфекција и круцијална је за препознавање нових сојева вируса инфлуенце и може иницирати програм масовне имунизације у случају појаве епидемије.[2]
Методе уреди
Од најпознатијих метода вирусологије у клиничкој лабораторисјкој дијагностици се примењују:
Визуелизација вируса електронским микроскопом уреди
Електронска микроскопија је сложена, скупа, технички компликована метода дијагностике вируса, која захтева добро обучен кадар, који је само један од недостатака методе. У друге недостке спадају:
- ниска осетљивост (потребно је > 106 вирусних честица/мл или гр узорка),
- вируси који имају исте морфолошке карактеристике (облик, величину и симетрију) односно припадају истој фамилији не могу се диференцирати електронском микроскопијом.
Зато је ова метода углавном ограничене употребе, која се своди на истраживачке лабораторије и центре.[3][4]
Детекција вирусних антигена уреди
Ова мерода се заснива на имунофлуоресценција, имуноензимским тестовима (имунопероксидаза, ЕЛИСА, аглутинација). Најчешће се методама детекције вирусних антигена, користи за њихову идентификују:[1]
У узорцима из респираторног тракта — идентификују се: респираторни синцицијални вирус (РСВ), вируса инфлуенце и параинфлуенце, аденовируси
У узорцима из кожних лезија — идентификује се ХСВ и ВЗВ
У узорку столице — идентификује се ротавирус
У узорцима крви пацијента — идентификује се ХСВ и ВЗВ и CMV и хепатитис Б вирус (површински антиген)
Детекција вирусног генома уреди
Детекција вирусног генома је молекуларна техника која се заснива на ПЦР, другим техникама амплификације нуклеинских киселина, ДНК или РНК хибридизацији и секвенцирање нуклеинских киселина
Детекција вирусног генома у новије време се показалае као добра метода, код вирусног генома (ДНК или РНК) за:[1]
- откривање нових вируса,
- испитивање резистенције вируса,
- дизајнирање нових антивирусних лекова,
- дизајнирање вакцина.
Изолоција вируса (ћелијска култура) уреди
Изолација вируса или ћелијска култура, може да буде из:
- ембрионисаних јаја,
- лабораторијске животиње.
Доказивање антивирусних антитела у серуму (серологија) уреди
Серологија се заснива на:
- тесту неутрализације,
- тесту инхибиције хемаглутинације,
- тесту аглутинације,
- тесту фиксације комплемента,
- ЕЛИСА,
- имунофлуоресценцији,
- вестерн блот техници.
Изолација вируса у ћелијској култури, иако је врло сензитивна и специфична метода, примењује се само у боље опремљеним лабораторијама јер захтева специфичну опрему и одређено искуство микробиолога.
Дијагностичка примена серолошких тестова уреди
Неки од примера дијагностичке примене серолошких тестова у вирусологији приказан је у доњој табели:[5]
| Тест | Пимери примене теста |
|---|---|
| Фиксација комплемента |
|
| ЕЛИСА |
|
| Имунофлуоресценција |
|
| Аглутинација |
|
| Вестерн блот и рекомбинантни имуновезујући есеји |
|
Извори уреди
- ^ а б в г Невена Арсеновић-Ранин, Марина Миленковић, Зорица Стојић-Вуканић, Имунолошке и молекуларне технике у лабораторијској дијагностици вирусних инфекција, Арх.фарм. 2010;60: пп. 1257
- ^ Сторцх ГА. Диагностиц Вирологy. Ин: Книпе ДМ, Хоwлеy ПМ. Фиелдс Вирологy. 4тх ед. Липпинцотт Wиллиамс & Wилкинс, 2001: 493-531.
- ^ Кудесиа Г, Wрегхитт. Цлиницал анд Диагностиц Вирологy. Цамбридге Университy Пресс, 2009.
- ^ Мурраy ПР, Wитебскy ФГ. Тхе Цлинициан анд тхе Мицробиологy Лабораторy. Ин: Манделл, Доуглас анд Беннетт´с принциплес анд працтице оф инфецтиоус дисеасес, едс. Гералд L. Манделл, Јохн Е. Беннетт, Рапхаел Долин. 7тх ед., Цхурцхилл Ливингстоне Елсевиер, 2010: 233-65.
- ^ Невена Арсеновић-Ранин, Марина Миленковић, Зорица Стојић-Вуканић, Имунолошке и молекуларне технике у лабораторијској дијагностици вирусних инфекција, Арх.фарм. 2010;60: пп. 1268
Спољашње везе уреди
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
