Дистрибуција (фармакологија)

Дистрибуција у фармакологији је грана фармалокинетике која описује реверзибилни трансфер лека са једне локације на другу унутар тела.

Након што лек уђе у системску циркулацију путем апсорпције или директне администрације, он мора да буде дистрибуиран у интерстиналне и интрацелуларне флуиде. Сваки орган или ткиво може да прими различите дозе лека и лек може да се задржи у различитим органима или ткивима током различитих временских периода.^[1] Дистрибуција лека између ткива је зависна од васкуларне пермеабилности, регионалног крвног протока, срчаног излаза и брзине пролаза кроз ткива и способности лека да се веже за ткиво и протеине плазме и његове растворљивости у липидима. пХ партиција такође има значајну улогу. Лек се лако дистрибуира у високо пропустним органима као што су јетра, срце и бубрези. За разлику од тога до дистрибуције долази у малој мери кроз мање пропустна ткива као што су мишићи, масноћа и периферни органи. Лек може да прелази из плазме у ткиво док се не успостави равнотежа (за невезани лек присутан у плазми).^[2]

Концепт компартментализације организам се мора узети у обзир при разматрању дистрибуције лека. Тај концепт се користи у фармакокинетичком моделовању.

Фактори који утичу на дистрибуцију уреди

Постоји мноштво фактора који утичу на дистрибуцију лека кроз организам.^[1] Најважнији фактори су: физичка запремина организма, брзина уклањања и степен у којем се лек везује за протеине плазме и / или ткива.

Физичка запремина организма уреди

Овај концепт је повезан са мултикомпартментализацијом. Сваки лек у организмју делује као растворак, а ткива организма као растварачи. Различите специфицифичност различитих ткива имају за последицу различите концентрације лека. Стога, хемијске карактеристике лека одређују његову дистрибуцију у организму. На пример, липорастворни лек има тенденцију акумулације у телесној масноћи, а у води растворни лекови се акумулирају у екстрацелуларним флуидима. Запремина дистрибуције (V_D) лека је својство које квантификује степен његове дистрибуције. Она се може дефинисати као теоретска запремина коју би лек заузео (кад би био равномерно дистрибуиран), при концентрацији коју има у крвној плазми. Она се може одредити следећом формулом:

Vd={\frac {Ab}{Cp}}\,

где је: $Ab$ тотална количина лека у телу и $Cp$ концентрација лека у плазми.

Пошто је вредност $Ab$ еквивалентна са дозом лека, ова формула показује да постоји инверзна пропорционалност између $Vd$ и $Cp$ . Што је $Cp$ већа, то је $Vd$ мања, и вице верса. Из тога следи да фактори који повишавају $Cp$ , снижавају $Vd$ , што указује на значај познавања концентрације лека у плазми, као и фактора који је мењају.

Ако се ова формула примени на концепте везане за биорасположивост, може се израчунати количина лека која се треба дозирати да би се добила неопходна концентрација у организму:

Dc={\frac {Vd.Cp}{Da.B}}

Овај концепт има клинички значај, јер је често неопходно да се достигне одређена концентрација лека, која је оптимална да би се остварио жељени ефекат у организму.

Брзина уклањања уреди

Брзина уклањања лека је одређена уделом лека који је уклоњен из циркулације у појединачним органима, након што је лек доспео до њих.^[1] Овај концепт се надовезује на раније идеје и завистан је од бројних фактора:

Карактеристика лека, укључујући његове pKa вредности.
Редистрибуција широм ткива организма. Неки лекови се брзо достављају у појединим ткивима, док не достигне еквилибријум са концентрацијом у плазми. Друга ткива са мањом брзином дистрибуције ће наставити да апсорбују лек из плазме током дужег периода. То значи да ће концентрација лека бити већа у првом ткиву од концентрације у плазми и да ће се лек враћати у плазму. Тај феномен ће наставити да узима маха док лек не достигне еквилибријум у целом организму. Најсензитивније ткиво ће имати две различите концентрације лека: иницијалну вишу концентрацију и каснију нижу концентрацију услед ткивне редистрибуције.
Концентрационе разлике између ткива.
Површина размене.
Присуство природних баријера. Оне су препреке дифузији лека, слично онима које се срећу при апсорпцији. Најважније су:
- Капиларна пермеабилност, која варира између ткива.
- Крвно-мождана баријера. Она је лоцарана између крвне плазме у можданим крвним судовима и можданог екстрацелуларног простора. Присуство ове баријере отежава леку приступ мозгу.
- Плацентална баријера: она спречава потенцијално токсичне лекове присутне у високим концентрацијама да досегну до фетуса.

Види још уреди

Референце уреди

^ ^а ^б ^в Kathleen Knights; Bronwen Bryant (2002). Pharmacology for Health Professionals. Amsterdam: Elsevier. ISBN 978-0-7295-3664-6.
^ Милена Покрајац: Фармакокинетика, Београд 2002, ISBN 86-902551-4-1

Спољашње везе уреди

Distribution of Drugs

[Knights-1] а ^б ^в Kathleen Knights; Bronwen Bryant (2002). Pharmacology for Health Professionals. Amsterdam: Elsevier. ISBN 978-0-7295-3664-6.

[2] Милена Покрајац: Фармакокинетика, Београд 2002, ISBN 86-902551-4-1

[1]

[2]