Душан Пелеш
Душан Пелеш (Вргинмост, 1867 — Београд, 1942) био је српски и југословенски политичар. Пелеш је био министар правде Краљевине Југославије од 31. марта 1920 до 16. маја 1920. године.
Душан Пелеш | |
|---|---|
| Датум рођења | 1867. |
| Место рођења | Вргинмост |
| Датум смрти | 1942. |
Поријекло и породица уреди
Потиче из сиромашне кордунашке породице. Био је ожењен Олгом Гомирац (1878-1963) и имао је сина Бранка (Карловац, 1895 - Јадовно 1941; адвокат) и Татјану (1920 - Београд 1991; адвокат). Татјана је мајка Србијанке Турајлић.
Школовање уреди
Гимназију је завршио у Карловцу, а затим је студирао право у Гразу, гдје је докторирао. Школовање је финанцирано од стране удружења за помоћ школовању Срба са Лике и Кордуна, коме се он касније придружио, помажући друге.
Каријера уреди
Био је јавни биљежник у Карловцу и потом адвокат у Загребу. Загребачки период живота, док је био близак Светозару Прибићевићу и члан самосталаца, обиљежио је низ културно-политичких активности. Повремено је писао за Србобран. Као народни заступник из Вргинмоста, у коме је провео дјетињство, настојао је да се врате котарске власти у Вргинмост. У његовом дјетињству сви котарски предстојници тамо послани, трудили су се да одатле оду или да се котар пресели у Топуско, али тада (1910) се све промијенило. Градњом пруге Вргинмост се развио и имао је услове да буде центар котара, за разлику од Топуског.[1] Као саборски заступник поднио је интерпелацију у Сабору, у вези франковачког уличног терора у Глини, кад је под покровитељством которског предстојника Раданчевића, камењем нападнута кућа трговца Гајића уз псовке влашког бога. Тада је претучен трговац Брекић, а боксером је претучен банкарски чиновник Станко Ребреча.[2] На оснивачкој скупштини Српског просвјетног друштва 1910. године, др. Душан Пелеш је изабран за једног од потпредсједника друштва.[3] Излагао је самосталске аргументе у полемици око избора владика 1911. године, критикујући узурпацију овласти од стране црквене хијерархије.[4] Као члан Саборског одбора од патријарха Лукијана Богдановића је тражио садржај синодалног операта, што је патријарх одбио позивајући се на синодску тајну. Одбор је утврдио да се вријеђају постулати народно-црквене аутономије и тражио је хитан састанак Народно-црквеног сабора. Против оваквог закључка одбора били су патријарх Лукијан и замјеник одбора, владика Георгије Летић.[5] На празник Цвијети (недјеља прије Ускрса) 1914. године у стану Богдана Медаковића у Загребу, одржан је састанак представника свих српских странака (самосталци, радикали и либерали) око питања народно-црквене аутономије. Договорен је заједнички рад на успостави аутономије, а умјесто Милутина Јакшића на чело извршног одбора народних странака, изабран је Душан Пелеш.[6] На Ђурђевдан 1914. године, на свечаности при отварању Соколског дома у Двору, предао је кључеве дома Пери Бекићу, старјешини дворског сокола.[7] Био је један од три члана Надзорног одбора на 11. редовној главној скупштини друштва за издавање српских новина и књига у Загребу 1914. године.[8] Након пензионисања из Загреба је преселио у Београд 1929. године. Тада је сазидао кућу у Бирчаниновој улици о којој је његова праунука, србијанска режисерка Мила Турајлић (кћерка Србијанке Турајлић), 2017. направила документарац Друга страна свега.[9] Тридесетих година двадесетог вијека био је предсједник београдске црквене опћине. Политиком је почео да се бави још у младости. Прво као самосталац, касније као радикал. Суђено му је 1909. године на такозваном Велеиздајничком процесу. По стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1920. је био министар правде у Влади Стојана Протића.
Односи са Светозарем Прибићевићем уреди
Био је близак пријатељ и кум Светозара Прибићевића, са којим се политички разишао по стварању Југославије. Помирили су се у Бечу тек пред Светозареву смрт. По свједочењу Душанове кћерке Татјане, коју су као дјевојчицу повели у музеј, стали су испред слике Франца Јозефа и рекли, готово у глас опрости Фрањо, много смо ти гријешили.
Критика уреди
Из 1925. године постоји плакат у форми посмртнице у којој политички противници оптужују Душана Пелеша за разне ствари. Написано је да је након кратке и тешке изборне борбе 8. фебруара 1925. г. у 12 сати у ноћи испустио племениту душу свога мандата, тек у младом вијеку од 20 мјесеци. Др. Душан Пелеш је био познат као неваљалац који није хтјео да брани Србе кад је била Сеничарска буна. Није их бранио ни 1908.-1909. оптужене као велеиздајнике. Бранио је чувену парницу за чивутина Драха, од којег је добио 3.000.000 динара. Радио је са Радићем за вријеме Давидовићеве владе. Масно је платио Пери Цревару, да за новац купује српске гласове. Од Драха је добио аутомобил за агитацију и који је те године у загребачком округу скупио 4900 српских гласова у корист Радићеву, и на крају пропао. Плакат је позивао Србе из Баније да увиде да је тај неваљалац радио на штету и радикала и самосталних демократа и да га на будућим изборима попљују као неваљалца.[10]
Галерија уреди
-
Гроб др Пелеша на Новом гробљу у Београду
Референце уреди
- ^ Пелеш, Душан (1910). Србобран, бр. 47; Вргинмост-Топуско. Загреб.
- ^ Србобран, бр. 60; Анархија у Глини. Загреб. 1910.
- ^ Грчић, Милан (1910). Србобран, бр. 204; Српско просвјетно друштво. Загреб.
- ^ Пелеш, Душан (1911). Србобран, бр. 204; У одбрану народно-црквене автономије. Загреб.
- ^ Србобран, бр. 216, закучак саборског одбора. Загреб. 1911.
- ^ Србобран, бр. 74; Састанак српских народних странака у Загребу. Загреб. 1914.
- ^ Србобран, бр. 93; Соколски дом у Двору. Загреб. 1914.
- ^ Србобран, бр. 109; Српско Коло д.д. Загреб. 1914.
- ^ Друга страна свега. 2017.
- ^ Плакат у форми умрлице Душана Пелеша (јавна осуда лика и дјела).