Ед Саливан

Едвард Винсент Саливан (28. септембар 1901 – 13. октобар 13, 1974) био је америчка телевизијска личност, спортски коментатор, репортер за спорт и забаву, и синдикални колумниста за Њујорк дејли њуз и Чикаго трибјун Њујорк њуз синдикат. Он је углавном запамћен као творац и домаћин телевизијског програма за емисију The Toast of the Town, касније популарно - и на крају службено - преименовану у Ed Salivanov šou. Она је емитована током 23 године, од 1948. до 1971. године, и поставила је рекорд као најдуговечнију варијететну емисију у историји емитовања у САД. „То је, по било којој мери, била посљедња сјајна ТВ емисија”, рекао је телевизијски критичар Дејвид Хинкли. „То је једна од наших најблискијих, најдражих поп културних меморија.”

Ед Саливан
Ед Саливан 1955. године
Пуно име	Едвард Винсент Саливан
Име по рођењу	Едwард Винцент Сулливан
Датум рођења	(1901-09-28)28. септембар 1901.
Место рођења	Менхетн, Њујорк  САД
Датум смрти	13. октобар 1974.(1974-10-13) (73 год.)
Место смрти	Менхетн, Њујорк  САД
Место укопа	Гробље Фенрклиф
Пребивалиште	САД
Држављанство	америчко
Занимање	телевизијски водитељ, репортер, колумниста за новине
Активни период	1932–1974
Висина	5 фт 7 1⁄2 ин (171 цм)
Деца	1

Саливан је био пионир емитовања на многим нивоима у раном добу телевизије. Као што је ТВ критичар Дејвид Бианкули написао, „Пре МТВ-а, Саливан је презентирао рок уметнике. Пре Браво мреже, он је презентирао џез, класичну музику и позориште. Пре Канала комедије, чак и пре него што је било емисије the Tonight Show, Саливан је откривао и популаризовао младе комичаре. Пре него што је било 500 канала, пре кабловске телевизије, Ед Саливан је пружао могућности избора. Од самог почетка он је заиста био центар пажње (енгл. the Toast of the Town)." Саливан је 1996. године био рангиран на 50. месту на ТВ водичевом списку „50 највећих ТВ звезда свих времена”.

Детињство, младост и каријера

Едвард Винцент Саливан рођен је 28. септембра 1901. у Харлему у Њујорку, као син Елизабете Ф. (рођене Смит) и Питера Артура Саливана, запосленог у царинарници. Он је одрастао у Порт Честеру, у Њујорку, где је породица живела у малој кући од црвене цигле у улици Вашингстон 53. Он је био је ирског порекла. Цела породица је волела музику, и неко је у кући увек свирао клавир или певао. У њиховом дому је фонограф је био цењен уређај. Породица је волела да слуша све врсте плоча на њему. Саливан је био надарени спортиста у средњој школи, и прикупио је 12 атлетских писама препоруке из средње школе у Порт Честеру. У америчком фудбалу је играо халфбека; био је чувар у кошарци; а на тркачкој стази је био спринтер. У бејзбол екипи Саливан је био хватач и капетан екипе, и водио је тим на неколико првенстава. Бејзбол је на њега оставио утисак који ће обликовати његову каријеру, као на културу Америке. Саливан је напоменуо да је у држави Њујорк, што се тиче средњошколских спортова, интеграција била схваћена здраво за готово: „Када смо прешли у Конектикат, наишли смо на клубове који су имали црне играче. У то време је то било прихватано као уобичајено. Одатле потиче мој инстинктивни антагонизам годинама касније према било којој теорији да црнац није био достојан противник или да је инфериорна особа. То је једноставно било тако.”

Радио

Године 1941, Саливан је био домаћин Суммер Силвер Тхеатер, естрадног програма на ЦБС-у, са Вилом Бредлијем као вођом бенда и гостујућом звездом сваке недеље.

Телевизија

Саливан са Колом Портером на Здравици града, 1952.

Кармен Миранда на Тхе Ед Сулливан Схоw, 1953

Године 1948, продуцент Марло Луис убедио је ЦБС мрежу да ангажује Саливана да ради недељну телевизијску емисију, Тоаст оф тхе Тоwн, која је касније постала Тхе Ед Сулливан Схоw. Дебитујући у јуну 1948. године, представа је првобитно емитована из Максин Елиот театра у Западној 39. улици у Њујорку. Јануара 1953, пресељена је у ЦБС-ТВ Студио 50, у 1697 Бродвеју (код 53. улице) у Њујорку, који је 1967. преименован у Ед Суливанов театар (а касније је био дом за Лате Схоw wитх Давид Леттерман и Тхе Лате Схоw wитх Степхен Цолберт). Од 1936. до 1950. године, Студио 50 је био играоница ЦБС радија. Пре тога је био познат као Менхатн театар, Били Росова музичка дворана и Хамерстајнов театар (саградио га је 1927. године Артур Хамерстајн).

Телевизијски критичари дали су лоше критике новој емисији и њеном домаћину. Харијет Ван Хорн је тврдила да је „стигао тамо где јесте не тиме што је имао личност, већ тиме што није имао личност“. (Водитељ је писао критичарки: „Драга госпођице Ван Хорн: Ти кучко. С поштовањем, Ед Саливан.“) Саливан је имао мале глумачке способности. Године 1967, 20 година након дебија његове емисије, магазин Тајм је питао: „Шта је тачно таленат Еда Саливана?“ Његови манири пред камером су били толико незграпни да су неки гледаоци веровали да водитељ пати од Белове парализе. Тајм из 1955. је изјавио да Саливан подсећа на

Индијанаца из продавнице цигара, Кардифског Џина и споменик каменог лица искрцан с брода са Ускршњег острва. Креће се као месечар; његов осмех је израз лица човека који сише лимун; његов говор се често губи у густишу синтаксе; његове очи искачу из дупљи или тону тако дубоко у подочњаке да као да гледају у камеру са дна дуплог бунара.

„Ипак“, закључио је часопис, „уместо да плаши децу, Ед Саливан шармира целу породицу“. Саливан је публици изгледао као просечна особа која је доносила сјајна дела шоу бизниса на њиховим кућним телевизорима. „Ед Саливан ће трајати“, рекао је комичар Фред Ален, „све док неко други има таленат.“ Чести гост Алан Кинг је рекао: „Ед не ради ништа, али то ради боље од било кога другог на телевизији.“ Типична емисија би садржала водвиљски чин (акробате, жонглери, мађионичари, итд.), једног или два популарна комичара, певачку звезду, омиљеног џубокса, фигуру из легитимног позоришта, а за децу посету лутка „Топо Џиџио, мали италијански миш”, или популарни спортиста. Избор је често био међународног обима, са многим европским извођачима који су увеличали америчке уметнике.

Literatura

• Nachman, Gerald (2009). Right Here on our Stage Tonight! Ed Sullivan's America. University of California Press. ISBN 0520268016. 
• Leonard, John, The Ed Sullivan Age, American Heritage, May/June 1997, Volume 48, Issue 3
• Nachman, Gerald, Ed Sullivan, December 18, 2006.
• Maguire, James, Impresario: The Life and Times of Ed Sullivan, Billboard Books, 2006/31/102929/
• Bowles, Jerry, A Thousand Sundays: The Story of the Ed Sullivan Show, Putnam, 1980
• Barthelme, Donald, "And Now Let's Hear It for the Ed Sullivan Show!" in Guilty Pleasures, Farrar, Straus and Giroux, 1974
• „Current Biography Yearbook”. H. W. Wilson Company. 1953. 
• „Radio: Big As All Outdoors”. Time. 17. 10. 1955. ISSN 0040-781X. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• „Variety Shows: Plenty of Nothing”. Time. 13. 10. 1967. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Barnouw, Erik (31. 5. 1990). Tube of Plenty: The Evolution of American Television. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-987917-5. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Bowles, Jerry G. (1980). A Thousand Sundays: The Story of the Ed Sullivan Show. Putnam. ISBN 978-0-399-12493-8. 
• Fong-Torres, Ben (2006). The Doors (1st изд.). Hyperion. ISBN 1-4013-0303-X. 
• Harris, Michael David (1968). Always on Sunday: Ed Sullivan: an Inside View. Meredith Press. 
• Howard, Moe (1. 10. 1979). Moe Howard and the Three Stooges. Carol Publishing Group. ISBN 978-0-8065-0666-1. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Lenburg, Greg; Howard Maurer, Joan; Maurer, Norman (1982). The Three Stooges Scrapbook. Citadel Press. ISBN 978-0-8065-0946-4. 
• Leonard, John (1992). A Really Big Show: A Visual History of the Ed Sullivan Show. Viking Studio Books. ISBN 978-0-670-84246-9. 
• Maguire, James (2006). Impresario : the life and times of Ed Sullivan. New York: Billboard Books. ISBN 0823079627. 
• Moore, Gary W. (20. 1. 2011). Hey Buddy: In Pursuit of Buddy Holly, My New Buddy John, and My Lost Decade of Music. Savas Beatie. ISBN 978-1-61121-063-7. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Sisson, Richard; Zacher, Christian K.; Cayton, Andrew R. L. (2007). The American Midwest: An Interpretive Encyclopedia. Bloomington, Ind.: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34886-9. 
• White, George R. (1998). Bo Diddley: Living Legend. Castle Communications. ISBN 978-1-86074-130-2. 

Spoljašnje veze

• The Official Ed Sullivan Show Website
• Ed Sullivan Papers at the Wisconsin Center for Film and Theater Research.
• Ed Sullivan Documentary
• Ed Salivan na sajtu IMDb (језик: енглески) 
• Ед Саливан на сајту Финд а Граве (језик: енглески)