Википедија

Економичност

Економичност је један од три показатеља успешности предузећа, у пословном смислу, поред рентабилности и продуктивности. Уско је повезан и зависи од продуктивности, која представља предуслов, али не и довољан услов за реализацију економичности. Економичност се назива и економска, или трошковна, ефикасност предузећа.

За разлику од продуктивности, код које се посматрају остварени резултати, ангажовањем само једног елемента производње (рада), економичност посматра резултате као последицу ангажовања свих елемената производње (рада, средстава за рад и предмета рад). Економичност  је мера остварених (количинских и вредносних) резултата по јединици укупних улагања у одређеном временском периоду. Принцип економичности је захтев економије репродукције да се у репродукцији произведе одређена вредност уз минимална трошења вредност и он се своди на остварење што већег економског резултата кориштењем расположивих производних чинилаца. Суштина економичности је у штедњи и економисању елемената производње предузећа.[1]

Појам економичности уреди

Економичност је економски принцип репродукције и представља тежњу ка остварењу вредности уз минимално трошење елемената производње и изражава се као односи између инпута и аутпута. Та трошења су представљена као натурално трошење (физички утрошци материјала, средства за рад и радне снаге) и финансијско трошење (трошкови материјала, средства за рад и радне снаге). Овај принцип нам показује колико је неко предузеће успешно у смислу да показује у којој мери су постигнути циљеви датог предузећа и колико је уштеђено ресурса при остварењу тих циљева.

Записи економичности:

 
Формуле за економичност

где су:

УТ - укупни трошкови

L и К - количина рада и количина капитала

CL, ЦК - цене рада и цена капитала

Q = ф (L, К) - укупан производ, односно производна функција предузећа

Да би предузеће било економски ефикасно, потребно је да:

  • или одреди минималне трошкове за производњу датог обима производње
  • или одреди максимални обим производње у односу на дате укупне трошкове

У оба случаја остварена је оптимална комбинација, или оптимални микс, инпута.[2]

Када говоримо о економичности, разликујемо принцип и комплекс економичности.

Принцип економичности уреди

Принцип економичности је захтев, односно тежња да се произведе одређена вредност уз минимална трошења вредности у репродукцији за производњу те вредности. Он представља парцијални економски приступ репродукције. Њиме се веома одређено дефинише економски циљ коме се тежи у организовању и извршавању процеса репродукције.

Комплекс економичности уреди

Комплекс економичности је однос елемената који изражава реални ниво економског стања конкретног економског система, мерен степеном задовољења принципа економичности. Он представља садржину комплекса и одређен је односом произведене и утрошених вредности:

 
Формула за комплекс економичности

где је:

Е економичност
V вредност производа
Т утрошене вредности

Карактеристике те садржине се своде на:

  • Суштину произведене вредности и утрошених вредности за ту производњу
  • Условљеност самог распона између произведене вредности и утрошених вредности
  • Разлику између комплекса економичности и комплекса продуктивности, чију суштину такође чини бар један од облика трошења у репродукцији[3]

Елементи комплекса економичности уреди

  • Резултати производње (изражени физички и вредносно) они одређују квалитет економије односом између произведене вредности и вредности утрошених производњи. При томе се јавља:
    • Физички производ као индиректни елемент комплекса економичности
    • Вредност производње као директни елементи
  • Улагања у производњу (физички утрошци и трошкови)
    • Економичност утрошака - економичност трошења елемената производње. Квантитативно изражавамо на следећи начин:
 
Формула за економичност утрошака

где је:

Q количина производа
У количина стварних утрошака
  • Економичност трошкова - обухвата економичност трошења материјала, средстава за рад и рада

Економичност трошкова материјала

 
Формула за економичност трошкова материјала

где је:

Етм економичност трошкова материјала
Vм пренета вредност материјала
Тм стварни трошкови материјала

Економичност трошкова средстава за рад

 
Формула за економичност трошкова средстава за рад

где је:

Ети економичност трошкова средстава за рад
Vи пренета вредност средстава за рад
Ти стварни трошкови средстава за рад

Економичност трошкова рада

 
Формула за економичност трошкова рада

где је:

Етл економичност трошкова
Vл нова вредност
Тл утрошене вредности у вези са трошењем радне снаге (трошкови рада)
  • Фактори који доводе до резултата и улагања да би се дошло до резултата:
    • Елементи друштвено условљене економичности
    • Елементи технички условљене економичност
    • Елементи организационо условљене економичности[4]

Карактеристике комплекса економичности уреди

Комплекс економичности се изражава распоном између произведене вредности и утрошених вредности. Карактеристике тог комплекса, везане за његове елементе, се огледају у:

  1. Економској суштини произведене вредности и вредности утрошених за ту производњу
  2. Величини распона између произведене и утрошених вредности која је условљена друштвено, технички и организационо

Као парцијални израз квалитета економије, комплекс економичности има своје специфичне карактеристике:

  1. У одређеном периоду - он се може посматрати као:
    • Економичност у макроекономији - условљена је објективним (друштвеним и техничким) и организационим факторима
    • Економичност у мезоекономији - условљена је објективним и организационим факторима, као специфичним дејствима техничких и друштвених фактора која доведе до одступања утрошака по јединици конкретног у односу на утрошке просечног произвођача
  2. У сукцесији периода - у овом случају разлика између дејства комплекса економичности и комплекса продуктивности на динамику мезоекономског квалитета долази до изражаја у зависности од ситуација:
    • када је промена потребног живог рада условљена променама у утрошцима минулог рада увођењем у производњу нових техничких решења (рационализације и реконструкције) и овом изменом долази до нових, додатних улагања.
    • када је промена количина живог рада условљена променом квалификационе структуре тог рада увођењем нових техничких средстава мења квалификациону структуру колектива. То са своје стране мења и трошкове рада, јер су они условљени и степеном квалификованости извршилаца. Ако измена техничких фактора доведе до смањења просечног степена квалификованости, то ће мењати не само улагања укупног рада, већ и трошкове радне снаге, па ће продуктивност и економичност деловати на пораст квалитета економије. Ако измена техничких фактора доведе до повишења просечне квалификованости, тада ће улагања укупног рада да се смањују али ће трошкови радне снаге да порасту, продуктивност ће се повећати, а економичност смањити.
    • када су промене цене средстава за производњу под дејством друштвених тржишних фактора независне од уноса утрошака живог и минулог рада.[4]

Извори економичности уреди

Извори економичности објашњавају зашто су нека предузећа трошковно-ефикаснија од других.

Могу бити:

  1. Интерни - уштеде које настају због деловања фактора који су под контролом предузећа.
  2. Екстерни - уштеде које настају због деловања фактора који нису под контролом предузећа.

Интерни извори економичности уреди

Главни интерни извори економичности су економије обима и економије величине. Економије обима настају као резултат повећања величине капацитета, а економије величине остварују се повећањем броја фабрика, независно од тога да ли се у новим фабрикама наставља са производњом истог производа или се производња диверсификује.

Најзначајнији интерни извори економичности:

  1. Производно-техничке економије
  2. Продајно-маркетиншке економије
  3. Економије набавке
  4. Економије складиштења и транспорта
  5. Управљачке економије
  6. Финансијске економије
  7. Економије због редукције ризика и неизвесности
  8. Економије ширине[2]

Производно-техничке економије уреди

Производно-техничке економије су пад просечних трошкова, услед повећања величине капацитета или величине предузећа. Три главна извора производно-техничких економија су:

Остварују се у условима производње великог обима, а настају због:

  1. Поделе и специјализације рада
  2. Уштеде у времену и скраћење процеса рада
  3. Ефекта учења

У малим фабрикама радници обављају неколико различитих послова, док у великој фабрици сваки радник обавља један посао.

Техничке економије су уштеде које настају због опадања фиксних трошкова по јединици. Масовна производња заснива се на примени капитално-интензивне производње, која значи велика капитална улагања у високе фиксне трошкове. Фиксни трошкови далеко превазилазе варијабилне трошкове, због тога капитално интензивна производња постаје економична тек на високим нивоима обима.

Техничке економије настају због:

  1. Недељивости капацитета
  2. Трошкова инсталирања капацитета и припреме производње
  3. Трошкова конструкције производа и припреме асортимана
  4. Трошкова истраживања и развоја и увођења нових производа
  5. Трошкова обуке
  6. Трошкова истраживања тржишта и промене дизајна производа

Залихе служе да обезбеде континуитет пословања, односно да не дође ди прекида пословања због случајних флуктуација понуде и тражње.

Основне врсте залиха су:

  1. Главни производи
  2. Сировине
  3. Компоненте
  4. Полупроизводи
  5. Резервни делови
  6. Канцеларијски и помоћни материјал

Трошкови залиха су:

  1. Трошкови складиштења и одржавања залиха
  2. Осигурање против крађе и оштећења залиха
  3. Порези и камате на средства у залихама
  4. Опортунитетни трошкови залиха
  5. Трошкови застарења залиха

Многе фирме су пропале зато што је нестала вредност средстава у залихама. Оптимални ниво залиха се одређује на основу трошкова набавке и трошкова залихе. То је пондерисани просек трошкова набавке и трошкова залиха сразмерно њиховом учешћу у укупним трошковима производње и продаје. Испорука "тачно на време" омогућава снижавање трошкова залиха. Економија залиха је пропорционално мањи раст залиха у односу на величину производње и продаје. Економија залиха значи мањи минимални ниво залиха.[2]

Продајно-маркетиншке економије уреди

Ове економије могу да се остваре захваљујући постојању:

Економије рекламе и промоције су опадање трошкова рекламе и промоције због величине продаје и величине тржишта предузећа. Трошкови рекламе су сви трошкови који настају да би рекламна порука била ефективно примљена. Порука је ефективно примљена када прималац поруке купи производ. Велико предузеће има више финансијских средстава и може да издвоји више новца за рекламу у односу на мање предузеће. Велики оглашивачи добијају попусте у цени. Увек је потребна реклама свих производа предузећа.

Ниже трошкове рекламе једног производа може да оствари предузеће које има репутацију у продаји других производа. Ефекат репутације на продају осталих производа предузећа назива се "кишобран познатог имена" и он смањује ризик комерцијалног неуспеха и неприхватања новог производа.

Велика предузећа, по правилу, остварују ексклузивне споразуме са дистрибутерима који преузимају обавезу сервисирања и одржавања производа. Трошкови дистрибуције повећавају се пропорционално мање у односу на обим производње.[2]

Економије набавке уреди

Циљ набавке је да обезбеди одговарајућу количину добара или услуга, одговарајућег квалитета, на одговарајућем месту, у одговарајуће време и по одговарајућој цени. Задатак набавке је да проналази одговарајуће изворе понуде, да преговара, да изврши наруџбину и да обезбеди испоруку наручених добара. У производном предузећу набавка треба да буде блиско повезана са производњом и продајом. Селекција и избор одговарајућег добављача посебно је важна када се набавља основни материјал, који улази у састав финалног производа.

Економије набавке су попусти у цени због куповине веће количине. Економије набавке су уштеде које настају као резултат величине куповине. Продаја исте количине производа једном купцу је јефтинија зато што су фиксни трошкови продаје нижи него када би се продавала већем броју различитих купаца. Купци на велико су ценовно осетљивији од купаца на мало. Због свега тога, предузеће-добављач одобрава попусте у цени на величину куповине. Један од начина да се остваре велики попусти у цени због куповине на велико, који се у пракси све више користи, су савези са другим предузећима и партнерства са добављачима. На овај начин се трошкови залиха и управљања залихама преносе на добављача, што може значајно да смањи, не само трошкове набавке, већ и укупне трошкове пословања. Уколико један добављач може да обезбеди задовољавајући асортиман потребних добара, трошкови набавке су нижи. Међутим, већи број извора набавке даје већу разноврсност добара, а често нуди и боље услове.

Од могућих, бира се онај добављач који испуњава критеријуме предузећа-купца у погледу:

  1. Квалитета
  2. Цене
  3. Услуге
  4. Поузданости
  5. Транспорта
  6. Услова плаћања
  7. Потребних гаранција испоруке[2]

Економије складиштења и транспорта уреди

Са повећањем величине предузећа трошкови складиштења опадају јер конструкција складишта следи правило геометријског односа између површине и запремине складишта и величине улагања. Ако предузеће користи своја транспортна средства, транспортни трошкови по јединици опадају са величином транспортних средстава и потпуним искоришћењем његових средстава.

Транспортни трошкови зависе од:

  1. Удаљености на коју се производ транспортује
  2. Односа између транспортних трошкова и вредности робе која се превози
  3. Од могућности преношења дела транспортних трошкова на купца

Ако предузеће користи јавни превоз или услуге шпедитера, транспортни трошкови по јединици ће да се повећавају са дистанцом. Али, велико предузеће може да оствари попусте у цени због величине транспорта.[2]

Управљачке економије уреди

Управљачке економије су опадање трошкова управљања због:

  • Поделе и специјализације управљања - У малом предузећу све или већину послова управљања обавља власник-менаџер, а у великом предузећу је извршена подела послова управљања. Та подела повећава стручност и компетентност менаџера у подручјима њихове одговорности. Децентрализација одлучивања је унапредила ефикасност управљања великим предузећима, због редукције броја информација.
  • Примене научних метода и техника управљања
  • Примене информационо-комуникационе технологије и аутоматизације функције управљања

У традиционалној теорији се сматра да се порастом величине предузећа долази до пораста трошкова управљања и појаве неекономије управљања. У савременој теорији, која је поткрепљена бројним емпиријским истраживањима, сматра се да управљачке економије нису толико изражене да би могле да неутралишу предности величине предузећа.[2]

Финансијске економије уреди

Највећи број предузећа своје пословање финансира из кредита. Велика предузећа кредите добијају по повољним условима у односу на мала предузећа јер код одобравања кредита, банке следе логику економије обима: што је предузеће веће, мањи је ризик за финансијска средства. Финансијске економије су уштеде које настају због нижих трошкова набавке финансијских средстава. Финансијске економије велика предузећа остварују и зато што до капитала могу да дођу емитовањем акција. Трошкови емитовања акција су фиксни и опадају са бројем емитованих акција.[2]

Економије због редукције ризика и неизвесности уреди

Велико предузеће има предност над малим код ризика против кога се не може осигурати и неизвесности.

Предузећа су изложена следећим врстама ризика и неизвесности:

  • Тржишни ризик - јавља се због промене услова на тржишту. Услови на тржишту се мењају због: промене укуса и преференција потрошача, промена степена диференцираности производа, скраћења животног циклуса производа и промене тржишне структуре и конкуренције.
  • Технолошки ризик - јавља се због промене технологије, односно појаве нових производа, нових процеса, нових сировина. Истраживање и развој је високо ризична активност, без гаранција да ће нови производ или процес наћи тржиште и да ће се издаци за истраживање и развој исплатити.
  • Ризик промене цена инпута (изненадне и неочекиване промене инпута)
  • Политички ризик - неочекивани дисконтинуитет због промене владе или политичке климе у земљи

Тржишни и технолошки ризик је мањи уколико је степен диверсификације предузећа већи. Широко диверсификоване фирме су, међутим, изложене већој неизвесности због неочекиваних реакција конкурената на тржишту. За разлику од широко диверсификованог предузећа, велико високо-специјализовано предузеће које производи само једну врсту производа и послује на једном тржишту, изложено је већем тржишном и технолошком ризику. Минорне промене тржишне тражње могу да утичу на пад његове продаје. Али, ова предузећа су изложена мањој неизвесности.[2]

Економије ширине уреди

Економије ширине су уштеде у укупним трошковима због широког асортимана производа. Укупни трошкови производње су нижи ако се два или више различитих производа производи у истом предузећу, него уколико се сваки производ производи у посебном предузећу:

 
Економије ширине

Ефекат полуге базичне компоненте је примена знања, стеченог у развоју једног производа, у производњи других производа. Економије ширине настају као резултат латералне интеграције, односно диверсификације предузећа и производње различитих производа. Економије ширине се примењују у трговини, посебно у малопродаји.[2]

Екстерни извори економичности уреди

Екстерни извори економичности су они извори који нису под контролом предузећа. Они омогућавају да се објасни зашто се трошкови једног предузећа разликују од трошкова његових конкурената.

Најзначајнији екстерни извори економичности су:

  • Цене инпута

Изненадна и неочекивана промена цене инпута може битно да утиче на трошкове производње и економичност предузећа.

Економије густине су уштеде које настају као резултат високог степена концентрације потрошача на одређеном географском подручју. Предузећа са истог географског подручја могу да остваре предности заједничког приступа најновијим пословним информацијама или да се повежу око заједничког истраживања и развоја.

Предности које доноси економија густине:

  1. Боље образовање
  2. Бољи транспорт
  3. Боље комерцијалне услуге

Економије густине веома су важне када се доносе одлуке о локацији предузећа, јер предузеће може да оствари велике уштеде због локације на одређеном подручју.

  • Карактеристике окружења

Разликују се пословно и друштвено-економско окружење предузећа.

Пословно окружење директно делује на предузеће, а друштвено-економско делује посредно, односно, индиректно. Да би предузеће било економично, мора да буде у сарадњи са својим окружењем. Подударност постоји ако предузеће нуди оно што окружење тражи, и ако окружење може да обезбеди оно што је потребно предузећу. Једном постигнута подударност нарушава се због промене окружења и предузећа. Успостављање подударности је процес који никада не престаје.

Према брзини промена, окружење може да буде:

  1. Стабилно
  2. Динамично

Према врсти екстерних фактора који утичу на предузеће, окружење може да буде:

  1. Хомогено
  2. Хетерогено

Према броју екстерних фактора, окружење може да буде:

  1. Једноставно
  2. Сложено

Према могућности предвиђања промена у окружењу, окружење може да буде:

  1. Предвидљиво
  2. Неизвесно

Једно предузеће може да има ниже трошкове зато што је окружење у коме послује једноставније, стабилније, хомогеније и извесније.[2]

Мерење економичности уреди

Степен економичности можемо сазнати само из односа остварених величина са планираним, тако да установимо:

  1. како се према одређеном приходу односи остварени расход у поређењу са планираним расходом, јер на тај начин сазнајемо степен штедљивости
  2. како се према одређеном расходу односи остварени приход у поређењу са планираним приходом, јер на тај начин сазнајемо степен издашности

Мерило утврђивања степена економичности може бити оптимум прихода према одређеним расходима или расхода према одређеним приходима.

Овај оптимум сазнајемо из односа:

  1.  
  2.  

Степен економичности се добија поређењем односа остварених расхода и прихода са односом оптималних расхода и прихода

 

С обзиром да однос По:Ро представља коефицијент предузећа, а однос Пн:Ро норму прихода, добијамо:

 

Према томе, та се формула редукује на једначину По:Пн, која одговара степену издашности.

Уколико се степен економичности утврђује према формирању расхода

 

или

 

Према томе, та се формула редукује на једначину Рн:Ро, која одговара степену штедљивости.

Показатељи економичности уреди

Зависи од величина које се пореде.

У објекте упоређивања спадају:

  1. По вредности: погонски расходи, материјални расходи, плате, камате, отписи, расходи за одржавање, властити трошкови, трошкови израде, трошкови производње
  2. Количински: утрошак материјала, радни сати, производни сати, сати застоја, сати радног места
  1. По вредности: приход, учинак од продаје, промет од продаје за готово, промет од продаје за кредит
  2. Количински: рашчлањавање аналогно по вредности

Мерила за упоређивање:

  • Статичка мерила
  1. По вредности: имовина предузећа, основна имовина, обртна имовина, стање складишта, стање дужника, стање платежних средстава, радни капитал, властити капитал, туђи капитал
  2. Количинска: број запослених, број погонских јединица, количина складишта
  • Динамичка мерила
  1. По вредности: расход, приход, количина куповине
  2. Количинска: количина куповине, количина производње, количина продаје, сати рада и машина

Три групе показатеља:

  1. приход / расход (што је већи показатељ, већи је степен економичности)
  2. расход / приход (што је мањи показатељ, мањи је степен економичности)
  3. (цена коштања / приходи предузећа) x 100
  4. (производни трошкови / приходи предузећа) x 100
  5. (трошкови израде / приходи предузећа) x 100
  6. утрошена количина: произведена количина
    1. утрошак материјала / произведена количина
    2. радни сати / произведена количина
  1. приходи предузећа / број запослених
  2. приходи предузећа / број производних радника
  3. приходи предузећа / производни радни сати
  1. степен запослености = ефективни радни сати / нормирани радни сати
  2. степен искоришћења капацитета = ефективно произведена количина / нормирана произведена количина

Спровођење принципа економичности уреди

Економичност представља израз рационалности трошења елемената производње. Он одражава однос производње према укупним трошковима за разлику од продуктивности којом се оцењује рационалност трошења само радне снаге, те је зато он обухватнији метод контроле економске успешности пословања предузећа.[5]

Организационо утицање на трошење вредности у репродукцији уреди

Организационе мере којима се смањују трошења вредности у репродукцији представљају мере спровођења принципа економичности.

До повећања трошења вредности у репродукцији преко објективно нужног долази најчешће:

  • Због повећаних утрошака материјала

Мере за смањење организационо условљених промена материјала и за одговарајуће повећање економичности зависе од појавних облика тих трошења, која се јављају у виду:

  1. квара
  2. кала
  3. расипања материјала
  4. непотребних услуга
  • Због повећаних утрошака средстава за рад

Организационо утицање на трошење средстава за рад представља сложенији проблем деловања на трошење материјала. Физичка трошења и друга два елемента производње: материјала за одржавање и радне снаге за одржавање средстава. Режим штедње ова два елемента може бити у супротности са рационалним коришћењем и трошењем трећег елемента – средстава за рад. С друге стране, стриктно спровођење принципа економичности у трошењу средстава за рад може знатно побољшати однос између произведених и утрошених вредности.

Најчешћи облици и узроци трошења везани за функционисање средстава за рад и мере за повећање економичности тога трошења, су:

  1. лом
  2. хабање
  3. трошење материјала за одржавање
  4. режим ремонта
  • Због одступања набавних цена средстава за производњу од просечних тржишних цена

Одступање набавних цена средстава за производњу од просечне тржишне цене доводи до појаве организационо условљених трошкова везаних за цене. За разлику од организационо условљених утрошака који редовно представљају повећана трошења изнад објективних, трошкови због одступања цена у односу на објективне могу да одступају како навише тако и наниже. Спровођење принципа економичности у вези с овим одступањима цена различито је у зависности од тога да ли је у питању:

  1. одступање набавних од просечних тржишних цена у текућој производњи или
  2. разлика у ценама средстава за производњу у моменту њихове потрошње и моменту репродукције
  • Због непотпуног коришћења капацитета, односно производње испод горње границе конкурентне зоне обима

Производни потенцијал се изражава капацитетом машина, уређаја, постројења и могућим учинком конкретног произвођача у једном циклусу рада.

Трошења вредности заснована на пуном коришћењу производног потенцијала представљају објективно условљену величину трошења.

Ако се капацитет делимично користи, то ће имати утицај на економичност преко:

  1. разлике између објективно и организационо условљене компоненте фиксних трошкова
  2. разлике између објективно и организационо условљене компоненте релативно фиксних трошкова
  3. одступања од оптималног утрошка у производњу
  • Због одступања од оптималног асортимана производа при смањеном коришћењу капацитета

Сваки производ, с обзиром на технолошки поступак и услове производње, захтева посебне трошкове техничке примене, који су по свом карактеру строго појединачни трошкови. Управо ова последња карактеристика има за последицу да разни производи, који садрже по јединици исту количину потребног рада, објективно имају различите висине трошкова техничке припреме.[4]

Промене техничких фактора трошења вредности у репродукцији уреди

Технички фактори у текућој производњи делују као објективне категорије, условљавајући одређена минимална трошења у репродукцији. Ови фактори не морају при томе обезбедити и оптималне економске резултате. Ти резултати могу бити остварени само при избору оптималне економске варијанте конкретног техничког решења. Ако су, међутим, при избору техничких решења почињене грешке, тада ће објективно условљена улагања, па према томе и објективно условљени трошкови, бити испод оптималних улагања у целом времену експлоатације конкретног техничког објекта.

  • Увођење нових техничких достигнућа

Само она техничка достигнућа чијим се увођењем у репродукцију обезбеђује подизање квалитета укупне економије су економски целисходна решења са становишта принципа економичности. То су обично техничка решења која обезбеђују повећање производне радне снаге уз несмањену или чак повећану економичност.[4]

Поређење трошкова и унапређење економичности уреди

Свако предузеће у тржишној привреди треба да буде трошковно-конкурентно. Оно ће то остварити ако су његови трошкови на истом или сличном нивоу са трошковима других предузећа. Циљ поређења трошкова је уочавање разлика између трошкова предузећа и његових конкурената, да се одреди шта то конкуренти раде боље, да се одреди оно у чему предузеће заостаје за конкурентима и заостајање у трошковима да отклони.

Поређење трошкова представља основ за унапређење економичних предузећа.

Диспаритет трошкова између ривалских предузећа настаје због:

  1. разлике у цени инпута
  2. разлике у примењеној технологији, старости фабрика и опреме
  3. релативне продуктивности
  4. разлике у интерној структури трошкова
  5. разлике у трошковима транспорта и складиштења, трошкова рекламе и дистрибуције
  6. разлике у стопи инфлације и односу валута

Поређење трошкова предузећа са ривалима врши се помоћу производно-трошковног ланца. Када предузеће направи свој производно-трошковни ланац, потребно је саставити производно-трошковни ланац конкурената. Овај ланац се саставља на основу података из рачуноводствених извештаја предузећа. Увозни део чине трошкови набавке, а низводни део трошкове дистрибуције и продаје. Сваки поменути ланац је јединствен.

Три главна сегмента производно-трошковног ланца:

  1. Узводни део ланца (трошкови набавке)
  2. Део ланца где предузеће додаје вредност (трошкови производње)
  3. Низводни део ланца (трошкови дистрибуције или продаје)

Предузеће које има веће трошкове набавке од ривала, заостајање се отклања:

  1. Преговарање са добављачима
  2. Узводна интеграција
  3. Преоријентација на јефтиније супституте инпута
  4. Компензовање уштедама на неком другом сегменту ланца вредности
  • Заостајање у трошковима продаје

Заостајање у трошковима продаје има следеће корективне мере:

  1. Преговарање са дистрибутерима
  2. Промена канала дистрибуције
  3. Компензовање уштедама на неком другом сегменту ланца вредности
  • Заостајање у трошковима производње

Заостајање у трошковима производње има следеће корективне мере:

  1. Иницирање интерне рационализације ("стезање каиша")
  2. Инвестирање у трошковно-штедљиве технолошке иновације
  3. Иновирати трошковно-проблематичне сегменте производно-трошковног ланца
  4. Редизајнирање производа
  5. Компензовање уштедама на неком другом сегменту ланца вредности[2]

Референце уреди

  1. ^ „Појам економичности”. студенти.рс. Приступљено 19. 5. 2018. 
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Покрајчић, др Драгана (2014). Економика предузећа - принципи и циљеви. Београд: Економски факултет Универзитета у Београду. стр. 120, 121, 157 —183. ИСБН 9788640308717. 
  3. ^ Куколеча, Стеван (1971). Економика предузећа I. Београд: Савремена администрација и институт за економска истраживања. стр. 504. 
  4. ^ а б в г Костић, Живко (1993). Економика предузећа. Београд: РСМ АДВИСОРY ДОО. стр. 328—333, 344 —349. 
  5. ^ „Принципи пословања”. линк-елеарнинг.цом. Приступљено 19. 5. 2018. 

Литература уреди

Гроздановић, Драгиша (1983). Основи економике организација удруженог рада. Загреб. 

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ekonomičnost&oldid=26740387”