Емил Гаврила
Емил Гаврила (Велики Бечкерек, 17. април 1861 — Рогашка Слатина, 27. август 1933) био је адвокат и политичар из Великог Бечкерека, истакнути борац за права Срба у Хабзбуршкој монархији (конкретно у данашњој Војводини и Босни и Херцеговини), учесник велике народне скупштине Војводине, која је прогласила присаједињење Војводине Краљевини Србији, сенатор Краљевине Југославије.
| Др Емил Гаврила | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 17. април 1861. |
| Место рођења | Велики Бечкерек, Аустријско царство |
| Датум смрти | 27. август 1933. (72 год.) |
| Место смрти | Рогашка Слатина, Краљевина Југославија |
| Народност | Цинцар |
Образовање и ране године уреди
Родио се у Великом Бечкереку, у чиновничкој породици, од оца Јована државног чиновника и мајке Лујзе. У Великом Бечкереку је завршио основну школу и гимназију. Права и филозофију студирао је у Бечу, Бону, Будимпешти, Клужу, Минхену, Берлину и Паризу. Докторирао је права на тези "Баријерна држава". Као доктор права године бавио се адвокатским пословима у Великом Бечкереку, где је као адвокатски приправник покренуо и уређивао лист "Глас" 1887. године.[1] Након три године прешао у Нови Сад за директора листа "Застава". У радикалском органу "Застави" био је главни уредник од 1895. године. Гаврила је по политичким убеђењима био српски радикал и антиклерикалац у Војводини. У то време је организовао народни митрополитски збор у Сремским Карловцима, као протест за предузете црквене реформе. Године 1896. саставио је Србима у Босни «Меморандум о националном, верском и просветном стању Срба у Босни». Ангажовао га је др Жарко Миладиновић из Руме 1897. године да буде главни сарадник месечника "Српска самозаконија".[2] Две године касније саставио је још један меморандум који се односио на одбрану црквене самоуправе Срба у Угарској. Био је посланик на српском црквено-народном сабору у Сремским Карловцима, у више сазива. Изабран је за посланика 1897. године у срезу Велики Бечкерек.[3]
Рад у Босни и Херцеговини уреди
Његов културно-национални рад у Босни одвијао се између 1896-1918. године. Дошао је тамо на позив Глигорија Јефтановића.[4] Као искусни уредник покренуо је 1905. године први српски лист у Босни "Српска ријеч". Уредио је и издао "Списи исламског народа Босне и Херцеговине". Његови радови штампани су у брошурама, а највише у "Босанско-херцеговачком зборнику", које је сам уређивао. Публиковао је и друге расправе и чланке у разним часописима и новинама. После анексије Босне и Херцеговине први пут је протеран из Босне и Херцеговине. За време Првог светског рата, од 1914. до 1918. године био је интерниран, због сумње да је учествовао у сарајевском атентату.
Рад у Великом Бечкереку уреди
Изабран је 31. октобра 1918. године "Српски народни одбор" у Великом Бечкереку. Његови чланови изабрали су одсутног Гаврилу, за почасног председника.[5] После ослобођења града Великог Бечкерека, био је постављен од априла до 1. септембра 1920. године за великог жупана Торонталско-тамишке жупаније. Он је и владин комесар у Банату немирне 1920. године. Он је био један од оснивача Банатске трговачке-индустријске коморе у Великом Бечкереку и борио се против укидања коморе и трговачке академије у граду. Три године пре краја живота био је сенатор Краљевине Југославије. Живео је у браку (без деце), са Маријом Дажу. Умро је напрасно током летовања у бањи Рогашкој Слатини 27. августа 1933. године и почива данашњем зрењанинском Томашевачком гробљу.[6]
Референце уреди
- ^ "Стражилово", Нови Сад 1886. године
- ^ "Дело", Београд 1897. године
- ^ Милош Поповић: "Верско-црквени живот Срба у Банату", Зрењанин 2001. године
- ^ "Политика", Београд 26. априла 1931. године
- ^ Милан Ђуканов: "Српски народни одбор у Великом Бечкереку 1918. године", Зрењанин 1998. године
- ^ "Правда", Београд 1933. године
Литература уреди
- А. Станојловић, Монографија „Петровград“, 1938, репринт 1997.
- ЗРикипедиа Емил Гаврила