Ф-104 Старфигхтер

Лоцкхеед-104 Старфигхтер је амерички суперсонични једномоторни авион пресретач који се нашироко користио као ловац-бомбардер током Хладног рата. Развијен је за борбу у свим временским приликам и то крајем 1960-их. Првобитно га је развио Лоцкхеед за ваздухопловне снаге Сједињених Држава (УСАФ), али касније га је произвело још неколико других држава. Ово је један од борбених авиона са којим су управљале више десетина ваздухопловних снага држава и то од 1958. до 2004. године. Осим САД-а и савезника, неколико авиона је користила и НАСА до 1994. за тестирања.

Lockheed F-104 Starfighter

F-104 Starfighter Lovac presretač / lovac-bombarder
Опште
Димензије
Маса
Погон
Перформансе
Уведен у употребу	20. februara 1958.
Повучен из употребе	2004.
Број примерака	2.578
Дужина	16,66
Размах крила	6,36
Висина	4,09
Површина крила	18,22
Празан	6.350
Макс. маса при узлетању	13.179 kg
Мотори	1 x Генерал Елецтриц Ј79-ГЕ-11А
Макс. брзина на Hопт	2.125 km/h
Долет	2.623 km

Ф-104 је поставио бројне светске рекорде, укључујући и брзину авиона и висинске рекорде. Његов успех је нарушен скандалима о подмићивању Лоцкхеед-а, где је дат мито великом броју политичких и војних личности у разним земљама како би утицали на њихову пресуду и осигурали неколико купопродајних уговора; а то је изазвало знатне политичке полемике у Европи и Јапану.

Коначна производна верзија борбеног модела био је Ф-104С, пресретач за све временске прилике који је Аериталиа дизајнирао за италијанско ратно ваздухопловство, а опремљен је вођеним ракетама АИМ-7 Спарров. Разматран је напредни Ф-104 са високо постављеним крилом, познат као CL-1200 Ланцер, али није заживео тај пројекат и једино је макета урађена и ту је све стало.

Развој

XФ-104

1951. Лоцкхеедов главни дизајнер Цларенце "Келлy" Јохнсон је отпутовао у Јужну Кореју како би испитао америчке пилоте какав авион би по њима био одговарајући за њихове потребе. Већина је тражила једноставан лаган авион нове генерације, који би могао постићи велике брзине те имати одличну окретност приликом маневара на великим висинама. До краја октобра 1952. развијен је велик број дизајна који су се сводили на заједнички модел ознаке "L-246". Имао је стреласти труп, кратка трапезоидна крила, Т реп те нови турбомлазни мотор Генерал Елецтрик (ГЕ) Ј79. Модел L-246 је био предложен УСАФ-у управо када је био у потрази за новим авионима те је ускоро расписан тендер на који су се пријавили, осим Лоцкхееда и: Нортхроп. У завршном кругу тендера у јануару 1953. победио је Лоцкхеед са својим дизајном те је добио уговор према којем је требао израдити статичку макету та два летна прототипа. Авион је добио фабричку ознаку Модел 83, те УСАФ-ову ознаку XФ-104.

Формација од 4 Ф-104А

Тонy Левиер је требао бити први пробни пилот. Авион је сам описао као "егзотичан" и импресиван, па пошто је ово био потпуно нови дизајн није знао какве ће карактеристике показати и како ће се понашати приликом лета. Први XФ-104 је направљен у Лоцкхеедовој фабрици Бурбанк 23. фебруара 1954. те је следеће ноћи потајно одвезен у ваздухопловну базу Едвардс.

XФ-104 је био стреластог облика с глатким линијама, што је била револуција у односу на тадашње авионе. Приликом изградње се највише користио алуминијум те титанијум око издува мотора; имао је игласти нос те мехурасти поклопац кокпита који се отварао према лево. Крила су била трапезоидног облика а репне површине су биле Т облика. Осим необичних крила, XФ-104 је имао и потпуно ново седиште за катапултирање које пилота није избацивало изнад авиона (као код већине) јер је постојала опасност да ће ударити у репне површине, него испод авиона. Због тог новог састава, минимална висина с које се пилот могао избацити је била 152 метра. Искуство је касније показало да овај начин катапултирања и није тако добар. Будући да у време тестирања ГЕ Ј79 мотор није био доступан, први XФ-104 је имао привремено уграђени Wригхт Ј65-Б-3 мотор без накнадног сагоријевања, а од јула 1954. могао се унапредити на Wригхт Ј65-W-7 верзију са накнадним изгарањем. Ј65 је заправо била измењена верзија Британског Армстронг-Сидделеy Саппхире турбо млазног мотора. Ј65-W-7 је стварао 34,6 кН потиска (без додатног сагоријевања), а ваздух је усисавао кроз два бочна усисника која су била мало одмакнута од трупа како не би усисали турбулентни ваздух.

XФ-104

Пробни пилот Левиер је почео са тестирањима на писти 27. фебруара 1954. а први прави лет је био 4. марта 1954. па како се подтруп због техничког квара није могао увући, лет је трајао само неколико минута; следећи лет је обављен крајем месеца. Како на почетку није имао мотор са допунским сагоревањем XФ-104А је могао прећи ваздушну баријеру тек у благо понирућем лету, но уградњом Ј65-W-7 мотора је могао достићи брзину од чак 1,6 маха. Други XФ-104 прототип је полетео 5. октобра 1954., и био је опремљен са Ј65-W-7 мотором тако да је највише коришћен за испитивање наоружања. Иако је првобитно било замишљено да буде опремљен са 30 мм топом, а касније је одлучено да се угради нови брзи 20 мм М61 Вулцан топ те АН/АСГ-14Т-1 систем управљања ватром.

М61 Вулцан топ

17. децембра 1954. приликом тестирања топа на великој висини, пробни пилот ЛеВиер је покушао испалити рафал па је дошло до експлозије те се пореметио рад мотора. Левиер је угасио мотор, те сигурно приземљио авион полако се спуштајући готово 80 километара. Касније је истрагом утврђено да је приликом пуцања експлодирао један метак тако да је оштетио део топа који се одломио и улетио у задњи део авиона.

Авион је временом поправљен тако да се поновно вратио на тестирања, па се 14. априла догодила нова несрећа. Приликом тестног пуцања топом због превеликих вибрација, са дна авиона је отпао поклопац који је био део механизма за катапултирање што је изазвало наглу декомпресију тако да се одело под притиском пробног пилота Хермана Р. "Фисх" Салмона толико надувало да готово ништа није видео око себе. На крају се успешно катапултирао, а авион је пао на тло и био потпуно уништен.

I први XФ-104 ће касније бити изгубљен у несрећи. 11. јула 1957. пробни пилот Wиллиам M. "Билл" Парк се катапултирао након што је отпао цели репни део авиона.

Верзије

YФ-104А

Конус на десном усиснику

Губитак XФ-104 прототипова није успорио развој, те је УСАФ 30. марта 1955. Лоцкхееду дао уговор за израду 17 YФ-104 прототипова авиона који би се користили за процене. До краја године, ГЕ је испоручио YЈ79-ГЕ-3 моторе за тестирања те је први YФ-104А полетео 17. фебруара 1956. с пилотом Херманом Саламоном; већ 28. фебруара први YФ-104 је пробио звучну баријеру. Био је 1,68 метара дужи од XФ-104 што му је омогућило смештај Ј79 мотора те већи унутрашњи капацитет горива. Осим продужења, на усиснике су додати "преполовљени" фиксни конуси који су служили као ваздушни "амортизери" те су били тајна током дизајнирања. Авиони су се првобитно користили за тестирање наоружања (ГЕ М61 Вулцан топа те АИМ-9 Сидеwиндер ракета) те додатних резервоара горива који су се спајали на врхове крила, а имали су запремину од 644 литре сваки. Тестни YЈ79-ГЕ-3 мотори за YФ су на тестирањима развили 65,9 кН потиска са допунским сагоревањем. Нова електроника је укључивала ТАЦАН навигацијски систем, радио те инфрацрвени нишан.

Ф-104А

Ф-104А је ушао у службу УСАФ-а у фебруару 1958. Изгледом је био доста сличан YФ-104 а покретао га је Ј79-ГЕ-3Б млазни мотор који је био поузданији од својих претходника. Самом мотору се могло приступит тако што би се помоћу четири шрафа одвојио задњи део трупа. Цели Старфигхтер је дизајниран тако да буде лаган за одржавање. Осим мотора који је служио као главни извор напајања, у случају његовог квара, у доњем предњем делу авиона се налазила ваздушна турбина која је одређено време омогућавала рад електричних и хидрауличких система на авиону. Једино наоружање Ф-104А су биле две топлотне навођене АИМ-9Б Сидеwиндер ракете које су биле смештене на врховима крила, па према неким изворима Ф-104А је могао понети и једну невођену МБ-1 Гение ракету ваздух-ваздух која је носила малу нуклеарну бојеву главу а носила се испод трупа. Претпоставља се да ово никад није инсталирано на Ф-104 осим приликом тестирања. Иако је првобитно било замишљено да Ф-104А носи ГЕ Вулцан топ, то се није реализовало будући да је Ге имао великих проблема с механизмима. Због тога је 1959. ГЕ развио поузданији и квалитетнији топ М61А1 Вулцан који ће временом бити уграђен на све Старфигхтере. Укупно су направљена 1953 Ф-104А не рачунајући 17 YФ-104А који су касније унапређени и стављени у службу.

Ф-104Б

Док је Старфигхтер полако улазио у службу, истовремено је обарао рекорде. Тако је пилот Хоwард C. Јохнсон 7. маја 1958. поставио нови висински рекорд у YФ-104А изнад базе Едвардс. 16. маја пилот YФа-104А, капетан Wалтер Ирwин је поставио светски брзински рекорд прелазећи стазу од 15 x 25 километара просечном брзином од 2260.75 км/х.

Ф-104Б

Први лет двоседа Ф-104 је био 16. јануара 1957. По изгледу и дизајну, Ф-104Б је био идентичан А верзији; само је уграђен двоседни кокпит уклањањем топа а дужина авиона је остала иста. Могућност ношења оружја на спољним спојевима је била могућа као и код Ф-104А. Лоцкхеед је касније развио и верзију ознаке ТФ-104А која је била обични тренажни авион без наоружања тако је предложио УСАФ-у и на крају је то одбијено. Задњи кокпит у којем је седио инструктор је био мало уздигнут ради боље прегледности. Ф-104Б је формално ушао у службу 1958. паралелно са Ф-104А. Укупно је направљено 26 авиона а коришћени су да би се омогућио лакши прелазак новим пилотима на Ф-104. Постојале су и идеје о коришћењу Ф-104Б као напредног тренжног авиона за кадете ваздухопловства, па ипак та идеја није баш заживела у пракси.

Ф-104Ц

Ф-104Ц/D

Први лет једноседне Ф-104Ц верзије која је служила као ловац-бомбардер се десио 24. јула 1958. те је у службу ушао касније те године. По спољашности, Ф-104Ц је било тешко разликовати од основне А верзије, једина разлика је била што се на Ф-104Ц могао уградити фиксни додатак за допуну горива у лету. Испод авиона, по средини трупа стављена је нова спојна тачка која је била намењена ношењу Б28 нуклеарне бомбе која је била главно оружје при стратешким нападима. Осим тога, C верзија је могла на том месту понети и додатне две Сидеwиндер ракете на двоструком лансеру али то се ретко користило будући да је стварало доста ваздушног отпора. Изнутра, Ф-104Ц је користио побољшани Ј79-ГЕ-7А мотор који је развијао 44,5 кН потиска при нормалном раду те 70,3 кН с допунским сагоревањем. Проблематично седиште за катапултирање се лансирало према доле је замењено с Лоцкхеедовим C-2 које је нормално функционисало. Укупно је направљено 77 авиона, а испоручивани су од 1958. до 1959. 14. децембра 1959. Ф-104Ц је поставио и тадашњи нови висински рекорд од 31.513 метара. Двосед Ф-104Д је заправо био Ф-104Б с побољшањима који су уграђивани на Ф-104Ц.

Ф-104Г

Немачки Ф-104Г

Будући да се Ф-104 није масовно користио у САД-у, Лоцкхеед је почео тражити стране купце авиона како би се цели програм одржао. Луфтwаффе Западне Њемачке се показао као обећавајући купац јер су тражили нови вишенаменски авион који би заменио Ф-86 Сабре. 6. новембра 1958. објављена је победа Ф-104 на тендеру те је Лоцкхеед добио службени уговор 18. марта 1959. Авиони намењени Немачкој су добили ознаку Ф-104Г а заправо се радило о Ф-104Ц али с новим додацима и побољшањима: побољшана је структура авиона за ловачко-бомбардерску улогу, уграђен је најновији НАСАРР радар, побољшана унутарња електроника која је укључивала нови Литтон ЛН-3 навигацијски систем, нови Ј79-ГЕ-11А турбо млазни мотор који је развијао 70,28 кН потиска будући да је авион постао тежи уз сву нову опрему. Уграђено је и ново Ц2 седиште за катапултирање а касније ће се на неке авионе уграђивати и Мартин Бакер Марк 7 седишта. Такође је измењен систем управљања а кочнице су побољшане како би се могле носити с додатном тежином. Ф-104Г је могао носити и две Сидеwиндер ракете испод трупа на новим носачима који су били аеродинамички прихватљивији. Неколико нација је купило и једносједне РФ-104Г извиђаче који су били опремљени с камерама за извиђање. Развијен је и двоседни ТФ-104Г који је коришћен за обуку пилота. Био је основни Ф-104Д али са унапређењима као и једносед Г.

Историја коришћења

Старфигхтер је на крају имао доста кратак животни век у УСАФ-у па је ваздухопловство купило упола мање авиона него што је првобитно било планирано. Једино по чему се Ф-104 истицао је велик број несрећа уз 49 изгубљених авиона до 1961. због непоузданих мотора и прецењених карактеристика. Седиште које је пилота катапултирало према доле је било доста непопуларно па је шанса за преживљавање при искакању на малој висини била скоро никаква. Пилотима се саветовало да у таквим ситуацијама покушају окренути авион наопако, али то је често било тешко изводљиво. Познати пробни пилот Ивен C. Кинцхелое је погинуо у Ф-104А у бази Едвардс 26. јула 1958. након што се на малој висини (приликом полетања) није успео окренути како би се катапултирао.

УСАФ-ов Ф-104 са Ј79 мотором

Борбена искоришћеност Ф-104А је била доста слаба. Недостајала му је електроника за борбене услове, а наоружање му није одговарало за мисије пресретања. Ф-104Ц је ипак био доста квалитетнији па је ово заправо авион који је Келлy Јохнсон хтео направити. Сви Ф-104А и двоседи Ф-104Б су повучени из службе ваздухопловне националне гарде (УС Натионал Гуард) већ око 1960., па ипак касније су у кризним ситуацијама враћана у привремену службу све до 1969. када су коначно повучени. 24 авиона су продана страним земљама укључујући неколико YФ-104А који су 1960. модификовани у QФ-104А а служили су као брзе мете. Иако га и није пратио добар глас, пилоти Ф-104 Старфигхтера се нису бунили те су били задовољни авионом. Искуством су откривени проблеми те су поправљени; ГЕ је у раним 60-има унапредио моторе како би се повећала њихова сигурност. У нападачким улогама је упркос својој осетљивости на непријатељску противваздушну обрану, био доста ефикасан а захваљујући својим крилима, могао је лако летети на малим висинама. Па ипак су та иста крила стварала проблеме авиону будући да је имао доста велики радијус скретања.

У октобру 1958. неколико Ф-104А је помоћу C-124 Глобемастера пребачено на Тајван но нису учествовали у борбама. Први пут су борбено кориштени у Вијетнаму када се распламсао ваздушни рат 1965. а побољшана Северно Вијетнамска ваздушна обрана а такође и МиГови су представљали озбиљну претњу америчким авионима. У априлу 1965. 28 Ф-104Ц су такође послата у акцију. Старфигхтери су углавном коришћени у борбеним патролама те као заштита ЕЦ-121 Wарнинг Стар авионима за рано упозоравање а често је уз њих летео и Боинг КЦ-135 авион танкер. Ф-104 су дошли у Вијетнам у својој нормалној сребреној боји, али су касније су пребојени у маскирну. Упркос великој ваздушној надмоћи Американаца, губици су се догађали. 22. јула 1965. Ф-104Ц којим је управљао Роy Блакелy је био погођен од стране непријатељске ватре и након неуспелог покушаја принудног слетања, Блакелy је погинуо. 20. септембра 1965. пилот Пхил Смитх је приликом лета у тешким условима залутао изнад Кинеског острва Хаинан. Када се спустио испод облачног појаса напали га је Кинески МиГ-19 и оборио га, па су ускоро послата два друга Ф-104Ц у потрагу за њим али су се због лоших услова и смањење видљивости сударили.

Ф-104Ц у бази Да Нанг

Ф-104Ц су враћени у САД до Божића 1965. будући да су се појавили Ф-4 Пхантоми, но повећано деловање брзих Северно Вијетнамских Мигова 21 је довело до одлуке о повлачењу у јуну 1966. враћено је 435 ловачко-бомбардерска ескадрила. Углавном су коришћени као подршка и обрана од МиГова за Ф-105 Тхундерцхиефове који су изводили нападе на непријатељску ПВО. Два Ф-104Ц су оборена од стране противваздушних ракета 1. аугуста 1966. при чему су погинула оба пилота. Најзад се установило да је цели концепт подршке Ф-105 Тхундерцхиефима бескористан, а улога подршке снагама на тлу такође није давала резултате због непријатељске противваздушне обране. Искусни ветеран Корејског рата Норман Сцхмидт је оборен 1. септембра 1966. изнад Лаоса те заробљен; 2. октобра Цхарлес Тофферт је такођер оборен изнад Лаоса од стране ПВО што је означило прекид улоге Ф-104 Старфигхтера као авиона за подршку у југоисточној Азији.

Немачка

Немачка је била први страни корисник Ф-104 Старфигхтера те по броју набављених авиона највећи корисник. Лоцкхеед им је прво у касној 1959. испоручио 30 Ф-104Ф тренажних авиона за обуку који су били мање више исти као Ф-104Д само што су имали Ј79-ГЕ-11А мотор и поједностављену електронику, а у служби су остали до 1972. Немачка ја набавила и 605 Ф-104Г, 145 РФ-104Г те 137 ТФ-104Г којима су заменили Ф-86 и Ф-84. Немачки Ф-104Г су имали верзију Ф15А-41Б НАСАРР радара, са начинима рада за навигацију, за бомбардовање и борбу ваздух-ваздух. Навигацијски и бомбардерски начин рада су укључивали праћење и мапирање терена те процена удаљености док је за борбу ваздух-ваздух имао могућност тражења и праћења мета за Сидеwиндер ракете те Вулцан топ. Већина Ф-104Г других земаља је имала Ф15АМ-11 верзију радара.

Главно оружје Луфтwаффеових Ф-104Г који су обављали јуришне задатке, је била Б43 нуклеарна бомба од 1 мегатон. Иако је Западна Немачка формално била не-нуклеарна земља, САД је Немачку опремао таквим оружјем уз двоструку контролу над њим од стране врха Луфтwаффеа и Америчких комаданата. Осим Б43, Старфигхтери су такође могли носити и конвенционално оружје за јуришне задатке попут касетних бомби те невођених ракетних зрна. Неки Немачки РФ-104Г су модификовани на Ф-104Г стандард. Лоцкхеед је касније Немачкој понудио напреднију РТФ-104Г1 извиђачку верзију али је Немачка то одбила, будући да је већ купила РФ-4Е Пхантом.

Немачки ТФ-104Г

Немачки морнарички огранак Маринефлиегер је користио укупно 146 Ф-104Г и 27 РФ-104Г а набављени су како би заменили Британске Хаwкер Сеа Хаwк ловце. Маринефлиегерови Ф-104Г су углавном коришћени у против-бродској улози носећи две Француске АС-30 ракете које су се наводиле преко радио везе. Будући да се радило о доста не ефективним ракетама, од 1977. су замењене Корморан ракетама које су се саме могле наводити на мету. РФ-104Г који је за потребе Маринефлиегера посебно су се састављали а имали су и далекометне камере смештене иза кокпита. Најчешће су извиђали бродове изнад Балтика користећи бочне камере, с тим да су притом остајали у међународним водама.

Луфтwаффе Старфигхтери су првобитно били у природној металној боји, али су средином 1960-их пребојили у маскирну са тамно сивим и зеленим тоновима. Авиони Маринефлиегера су користили тамно сиве тонове на горњој и лагано сиве тонове на доњој страни авиона. У ретким случајевима или приликом прослава неки од авиона би се обојили у црну, црвену и жуту боју а то представљ Немачке националну заставу.

Канада

Канадски ЦФ-104

Модификовани бивши Амерички Ф-104А су достављени Канади као почетак за производњу ЦФ-104. Авион је првобитно носио ознаку ЦФ-111 те фабричку ознаку CL-90. Испорука ЦФ-104 започиње 1961. са првим готовим авионима који су изашли из фабрике 18. марта 1961. Укупно је направљено 200 авиона за Канадско ваздухопловство. ЦФ-104 је био готово идентичан Ф-104Г а покретао га је Ј79-ОЕЛ-7 турбомлазни мотор који се лиценцно производио у Оренади у Канади; првобитно је био замишљен као јуришник са нуклеарним наоружањем стога није имао уграђени топ и нишан, па је то уграђено током раних 1970-их када се почео користити као конвенционални стратешки јуришник. Од тада је могао носити и ЦРВ 70 невођена ракетна зрна, "непаметне" бомбе те Британску БЛ-755 касетну бомбу. Будући да је ЦФ-104Ц био намењен јуришним задацима, користио је Р24А верзију НАСАРР радара која није имала начин рада за борбу ваздух-ваздух. Неки ЦФ-104 су модификовани да носе Винтен капсулу за извиђање испод трупа но ови авиони нису добили посебну ознаку. Канадско ваздухопловство је набавило и 38 ЦФ-104Д двоседа за обуку који су били слични Ф-104Г а сви су се производили у Лоцкхееду. Задњих 16 авиона је имало унапређену електронику па су добили ознаку ЦФ-104 Марк 2. Након завршетка израде кандаских авиона, САД је Цанадаиру дао уговор за изградњу 140 Ф-104Г за америчке савезнике.

Канадски авиони су првобитно били у металној боји, но касније је горњи део обојен у слојеве тамно зелене и маслинасте а дно у сиву. Задњи авиони су повучени током 80-их а заменили су их Ф/А-18 Хорнети. Канадађни су имали и највећи број несрећа с Старфигхтером изгубивши 110 авиона што је чинило око 46% авиона.

Италија

Италијански Ф-104

Фиат је произвео укупно 125 Ф-104Г за потребе Италијанског ратног ваздухопловства, а први "домаћи" авион је полетио 9. јуна 1962. Први авиони су ушли у оперативну службу 1965. Од 125 авиона, 51 је прерађен да обавља улогу пресретача, 54 су прерађена да служе као јуришници а 20 их је модификовано у РФ-104Г уградњом камере. Италија је набавила и 12 ТФ-104Г од Лоцкхееда те 12 истих од Аерииталие. Током 80-их Луфтwаффе је Италији дао још 6 ТФ-104Г који су били вишак с тим да су барем два обновљена те поновно коришћена а остатак је служио као извор резервних делова. Италијани су били задовољни са авионима тако да су наручили побољшану CL-911 тј. Ф-104С верзију која је могла носити Спарроw ракете ваздух-ваздух.

Јапан

Јапан је набавио 210 Ф-104Ј једноседа и 20 Ф-104ДЈ двоседа за обуку. Три Ф-104Ј су достављена од стране Лоцкхееда да служе као основица будуће производње у Митсубисхи Хеавy Индустриес.

Јапански Ф-104Ј

29 их је састављено помоћу достављених делова док је остатак израђен властитим ресурсима. Први лет Ф-104Ј је био 30. јуна 1961. а производња у Митсубисхиу започиње у пролеће 1962. и траје до 1967.

Сви Ф-104ДЈ су достављени у деловима те су паралелно састављани са Ј верзијама. Јапанске верзије су биле базиране на Ф-104Г и ТФ-104Г па будући да се Јапан држао строге доктрине снага за самообрану ти су били оптимизовани само за улогу пресретача. Имали су Ф15Ј-31 верзију НАСАРР радара који су имали начин рада само за борбу ваздух-ваздух и покретао их је Ј79-ИХИ-11А (верзија Ј79-ГЕ-11А) који се лиценцно производио у Исхикаwајима-Харима Хеавy Индустриесу. Јапански Старфигхтери су првобитно били обојени у металној боји са белим крилима на којима је био симбол излазећег сунца. Касније су пребојени у лагану сиву како би се спречила корозија а неким авионима су и носеви обојени у црно.

Ф-104 дизајн

Повучени су из службе средином 80-их а заменио их је Ф-15Ј Еагле. Неки су задржани како би тада обављали специјалне задатке а неки су предати Тајвану. 90-их неколико авиона је претворено у QФ-104Ј беспилотне мете. Током два двадесет година службе, Јапан је у несрећама изгубио око 15% својих авиона што и није лоше у односу на друге кориснике.

Државе које су користиле авион Ф-104

Бивши корисници Лоцкхеед Ф - 104 Старфигхтер

Ф-104 су управљале ратна ваздухопловства следећих држава:

• Белгија
• Канада
• Данска
• Немачка
• Грчка
• Италија
• Јапан
• Јордан
• Холандија
• Норвешка
• Пакистан
• Спаин
• Република Кина
• Турска
• Унитед Статес

Литература

• Симонс, Давид; Wитхингтон, Тхомас. Дие Гесцхицхте дер Флигереи (на језику: (језик: немачки)). Батх: Паррагон Боокс Лтд. ИСБН 978-1-4054-8950-8. ЦС1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Рендулић, Златко (1974). Ваздухопловне доктрине - гледишта и техника. Београд, Војноиздавачки завод.

Спољашње везе

• (језик: енглески) Yестердаy'с Аир Форце: Ф-104 Старфигхтер – Унитед Статес Аир Форце
• (језик: енглески) Лоцкхеед XФ-104 то Ф-104А, Ф-104Б/D, Ф-104Ц, анд Ф-104Г пагес он УСАФ Натионал Мусеум сите
• (језик: енглески) Тхе Интернатионал Ф-104 Социетy
• (језик: енглески) Wеавер, Мицхаел Е. "Макинг а Дифференце: Тхе Теннессее Аир Натионал Гуард дуринг тхе Берлин Црисис, 1961–1962." Тхе Јоурнал оф Еаст Теннессее Хисторy 79 (2007): 1–19.
• (језик: енглески) 916 Старфигхтер