Феномен уништавања књига у Хрватској 1990-тих
Феномен уништавања књига у Хрватској 1990-тих или Књигоцид у Хрватској је културни геноцид настао у заоштреним социјалним конфликтима у време оснивања Републике Хрватске, као самосталне државе након распада СФР Југославије. У том смислу, овај феномен, који се паралелно одвијао са уништењем споменичке баштине, указује на политичку, идеолошку и економску димензију социјалног преврата који се одвијао у последњој деценији 20. века, а и данас се одвија, на простору данашње Хрватске. Уништавање књига, као посебан феномен исказан је не само кроз деструктивни облик чињења „књигоцида”, већ и кроз реакције и ставове надлежних хрватских државних и стручних тела, кроз судске процесе и ставове државног одвјетништва, што указује на испољавање посебног аспекта патологије хрватског друштва.[1]
| Српско име | Књигоцид у Хрватској |
|---|---|
| Трајање | 1990 — 2010. |
| Локација | Хрватска |
| Тема |
|
| Узрок | Хрватско домољубље, Србофобија |
| Исход | 2,8 милиона уништених књига |
Књиге нису уништаване само у јавним библиотекама, већ и у школским и специјалним библиотекама, у предузећима, бившим домовима ЈНА, друшвено-политичким организацијама, али и у приватним библиотекама.
Иако нема података да су сличне масовне појаве уништавања књига забележене у другим деловима бивше заједничке државе, према делимично познатим чињеницама уништавања књижне грађе одвијало се у ограниченом обиму у свим бившим републикама СФР Југославије, а нарочито у Босни и Херцеговини.[1]
Историјат књигоцида у свету и Хрватској уреди
Уништавање књига почело је паљењем Александријске библиотеке почев од Хришћана 391. године када је на челу са александријским патријархом Теофилом, спаљена Александријска библиотека. Потом је муслиманска армија освојила Александрију 642. године након што је поразила византијску војску у бици код Хелиополиса. Командант је упитао халифу Омара шта да раде са библиотеком, односно са књигама. Он је дао чувени одговор:
„Оне или су у супротности са Кураном, што значи да су јерес, или се слажу са њим, што значи да су сувишне."
Тада су књиге грејале шест месеци сва александријска купатила. Након овог књигоцида по предању Диогена Лаетрија зна се да је тада само 5% од дела грчких филозофа сачувано.
Исто се поновило и током средњег века, када је црква спаљивала све вредне књиге, а наставило се у многим националним револуцијама и ратовима.
Један од највећих књигоцида одиграо се средином 20. века када су Нацисти спаљивали књиге у великој кампањи Нацистичке Немачке чији је циљ био да се церемонијално спале све књиге које су биле у супротности са нацистичком идеологијом. Кампања је покренута 1933, убрзо након што су нацисти преузели власт у Немачкој. На мети су се нашле књиге јеврејских, марксистичких и пацифистичких писаца, а све у склопу „акције против ненемачког духа“.
У периоду радикалних транзиција које су настале након распада Југославије и настанка нове економске структуре друштва које је прелазило у капиталистичко, вршено је свеопште прилагођавање политичког и правног система у свим сада бившим републикама, што је било попраћено не само идеолошком већ и екстремно националистичком искључивошћу, која је резултовала и...
...драстичним, најчешће злочиначким уништавањем свега што се сматрало неподобним, непријатељским или на било који други начин неприхватљивим. Реч је, дакле, о друштвеним приликама унутар којих уништавање књига теба схватити као неминовност догађања, које се одвијало, континуирано, као рефлекс друштвених прилика насталих превратом 1990-их.[1]
Уништена литература уреди
Заједничко свим уништеним књигама је да су биле написане на српској ћирилици, екавском дијалекту, или су биле идеолошка литература објављена од стране издавача ван Хрватске. Током процеса је уништено око 13,8% комплетног библиотечког фонда у Хрватској.[2]
Уништавање књижног фонда уреди
У Корчули (се) догодио страшан књигоцид, у Корчули (се) догодило нешто посве обратно од сваке културе и цивилизације, напокон нешто кажњиво по позитивним прописима по којима се мора казнити потицање мржње, вјерске, расне, националистичке, свјетоназорне – мржња у Хрватској навлачи на се многа руха. Ако се нетко тако радује спаљивању књига, ако нетко, штовише, организира њихово – кремирање, тога се мора подсјетити на Хеинеову лаконску процјену: након књига, увијек су на ред дошле људске буктиње! Јавна је ствар (и јавна срамота) да су се, на валовима туђмановског, дервишког, националистичког ентузијазма исте или сличне ствари радиле и на многим другим мјестима, отприлике као што се паралелно убијало и на загребачком Велесајму, и у Лори; у основи ради се о истоме. Након књига, горјет ће људи, а након људи, тко зна колико још дуго, горјет ће и књиге. Мржњи је у крајњој линији свеједно што се баца у њене раље, а Други на хоризонту може бити утјеловљен као »убачени непријатељ«, или пак у »књизи на непријатељском писму«. У том смислу активности корчуланске ломачарке нису нипошто изузетак, оне су биле једино нешто ревносније,систематичније, задртије и напокон, дрскије у томе да их се није особито прикривало...Слободан Шнајдер (»Судовање – лудом радовање«, »Нови лист«, 29. 7. 2002.)
У својеврсном преврату, насталом на подручју бивше заједничке државе, СФР Југославије, односно у републикама које су је конституисале након Другог светског рата, започели су 1990. године да се јављају са различитим интензитетом тежња за уништењем или затирањем свега што је непријатељско на подручју бивше заједничке државе. Тако је настао феномен социјалног конфликта у коме се у Хрватској на удар нашло уништавање споменичке баштине и књижне грађе.
Као да некоме није било довољно то што су распад Југославије пратили трагични догађаји – убиства, разарања и протеривања – већ је морао да тим догађајима придода и феноменом разарања књига, и тиме покрене процес протеривања из колективне свести споменичке баштине и књижне грађе.
На уништавање споменичке баштине (посебно оне посвећене народноослободилачкој борби народа Југославије од 1941. до 1945.) које је било прво на удару, нашло се и уништење књижне грађе. У општем смислу уништења ових културнних добара, требало је да буде акт удара на сећање једног народа. Тиме се желело да укаже на политичку, идеолошку и економску димензију социјалног преврата, који се морао одиграти у Републици Хрватској 1990-тих, али који се и данас одвија, после више од 20 година од његовог почетка.
У Хрватској су 1990-их година књиге уништаване, осим у борбеним зонама и изван зона ратног пустошења, свесно и намерно.[3][4][5][6]
Чак су се и мотиви таквог понашања перманентно и недвосмислено јавно исказивали као нужност конзеквентног усклађивања с циљевима легитимног провођења свеобухватне духовне обнове хрватскога народа.[7] Духовна обнова је подразумијевала одбацивање свег оног терета из претходног раздобља који је новом реду ствари био неприхватљив, сувишан, непримјерен – неподобан. Дакле, у приступу анализи феномена књигоцида нужно је разумјети контекст. Није се ту радило тек о посљедицама неке рецимо природне катастрофе па да се приступа технички, статистички, квантифицирањем штете, а није се радило ни о изолираним чинима душевно поремећених људи, него је на дјелу било системско понашање изравно повезано с идеолошким набојем преврата, радило се о феномену који је пратио основни ток преврата и имао манифестно-симболички карактер тог преврата у Хрватској 1990-их.[1]
Књижевне области у књигоциду уреди
- Књиге о народним херојима
У оквиру уништавања споменичке баштине нашао се пројект уклањања свих садржаја о народним херојима НОБ из школских, фабричких, јавних и специјалних библиотека, бивших домова ЈНА, друштвено-политичких организација и приватних библиотека због:
- идеолошки неподобног садржаја,
- писма којим су писане,
- етничке или политичке припадности аутора.
Међу уништеним књигама о бројним народним херојима НОБ-а нашле су и оне попут књига о Радету Кончару и Нади Димић, затим о Титу итд. У том вандалском чину уклоњено је и уништено више стотина хиљада књига које су у кратком временском периоду завршиле у контејнерима, на улици или у рециклажи.
- Популарна белетристика
Међу књигама које су прикупљене и уништене у акцији нашли су се, примерице, српски пријеводи „Винија Пуа” и „Петра Пана” , или популарни наслови попут серије „Највеће светске мистерије”, збирке југославенске поезије, Владимира Назора, Десанке Максимовић и Душана Радовића, дела Игоа, Светозара Марковића, Скерлића, 19 наслова Бранка Ћопића, Толстојев „Рат и мир“.
- Историјске књиге
Међу уништеним књигама нашло се много других књига везаних за:
- историју Југославије и НОБ
- социјалистичку и марксистичку теорије
- положају жена у бившој Југославији
Став Хрватске владе уреди
Уништавање књига Хрватска влада прикривала је еуфемизмима као што су „отпис“ или „излучивање“, регуларном процедуром уклањање застарелих издања или непотребне књиге. Међутим да је главни кривац и иницијатор за ово недело Хрватска влада, говоре чињенице:
- Да је од ње потекла инструкција библиотекама у облику упутства за елиминацију неподобних књига, у којој дословно пише да се...
...из књижница морају макнути идеолошки наслови, књиге морају бити само на хрватском језику...[8]
- Изјава министра финансија Републике Хрватске Борислава Шкегра из 1997. године
Тиме је Хрватска влада директно допринела уништењу 2,8 милиона књига.да ће се средствима државног прорачуна финансирати библиотеке да из књижних фондова избаце књиге на српском и сличним језицима.[9]
Значај за Хрватско друштво уреди
Уништавање књига за Хрватско друштво био је само један од приоритетних циљева у склопу стварања сопствене државности и културног идентитета, у коме се није презало ни од чега па дакако ни од уништавања књига.
Стога се феномен уништавања књига не може проматрати само као „техничко питање” броја уништених књига, већег или мањег поштовања библиотекарских прописа, начина на који су књиге уништаване, а не може се проматрати ни као изоловани или случајан ексцес неодговорних појединаца. Уништавање књига је био нужан и саставни део социјалног преврата.[1]
Уништавањем неподобних књига (чији је избор био заснован на историјској прошлости и идеологији, језику, писму, националној припадности аутора) или су биле идеолошка литература објављена од стране издавача ван Хрватске, или од стране ретких актуалних хрватских дисидената, по облику у свему је сличило нацистичком и расисистичком паљењу књига у Берлину, 1933. године. јер према тој идеологији...
мржња према књизи, пројектована на другу групу – други народ, другу религију - задобила облик расизма. Више од друге боје коже или друкчијег изгледа, расиста се гнуша Књиге другога народа, односно његове културе, неспособан да сам себи призна мржњу коју гаји према сопственој Књизи.[10]
Епилог уреди
Подаци до којих је дошао др Анте Лешаја су застрашујући: само током 1990-их из хрватских библиотека, према грубој процени, уклоњено је око 2,8 милиона књига или 13,8% укупне књижевне грађе, коју је тих година поседовала Хрватска.
Један од драстичних примера био је гест Далибора Брозовића који је послао 40.000 примерака „Енциклопедије Југославије” на резање иако је и сам био њен уредник.
За овај злочин над књигама, до данас нико није кажњен због уништавања културнога блага Хрватске, без обзира ко је аутор тог блага.
Колико су контроверзне биле изјаве хрватских челника говори чињеница да су они сами себе обесмишљавали говорећи да су...
одлазиле у такозвани „отпис“, књиге које су толико дотрајале да им више нису видљива слова. Да је то била истина, значило би да су толико пуно читане, те су прије биле за обнову новима.
Како се том чину супротставио значајан број трезвених људи у Хрватској, који су били свесни свих негативних аспеката уништавања књига, сматрајући да се том вандализму треба безусловно супротставити, ипак је део књижног фонда у појединим срединама већим делом сачуван.
Види још уреди
Извори уреди
- ^ а б в г д Анте Лешаја Књигоцод уништавање књига у Хрватској 1990-их, Профи л књига д.о.о., Каптол 25, Загреб, Српско народно вијеће, Илица 16, Загреб, Загреб, српањ 2012
- ^ Питеша, Адриана (13. 7. 2012). „КЊИГОЦИД - Лешаја: Деведесетих смо уништили 2,8 мил. ‘непоћудних’ књига”. www.јутарњи.хр. Јутарњи Лист. Приступљено 9. 5. 2018. „Тијеком 90-их из хрватских је књижница, према грубој процјени, одстрањено готово 2,8 милијуна књига или 13,8 посто укупне грађе.”
- ^ Драгутин Каталенац, »Народне књижнице између народног препорода и књиге за све: осврт на стање фондова народних књижница Славонско-барањске жупаније«, ВБХ број 3 – 4,1994,стр. 58 – 60;
- ^ Мирјана Вујић , »Затворени фонд цензурираних књига у пракси једне књижнице«, ВБХ број 3, 2000, стр. 104;
- ^ Јелена Мандарић-Коларик , »Анализа отписа књига 1997. године у Књижници Божидара Аџије у Загребу«, ВБХ број 3, 2000, стр. 109 – 112.
- ^ Бруно Добрић Књижнице у сувременим мултикултуралним друштвима – с освртом на књижнице у Пули«, ВБХ број 1 – 4, 1999, стр.23,
- ^ Владимир Лончаревић (ур.), За Бога и Хрватску драгу: 20 година листа младих »МИ«: интервјуи«, Хрватски католички збор »МИ«, Загреб, 1997.
- ^ Миладиновић, Иван. „Хрвати спалили 3 милиона књига српских писаца”. Вечерње ноовости онлине 23. август 2015. Приступљено 5. 2. 2019.
- ^ Комарчевић, Душан. „Књигоцид у Хрватској: Хроника срамног времена”. Радио слободна Европа 8.10.2013. Приступљено 5. 2. 2019.
- ^ Јеврић, Небојша. „Књигоцид”. www.ин4с.нет (2015).
Литература уреди
- Кангрга, Милан Национализам или демокрација. Разлог. . 2002. ИСБН 978-953-6985-01-2. Недостаје или је празан параметар
|титле=(помоћ). - Давидов, Динко Индепендент Стате оф Цроатиа: Тотал Геноциде, 1941-1945. Свет Књиге. . 2015. ИСБН 978-86-7396-536-9. Недостаје или је празан параметар
|титле=(помоћ). - Лешаја, Анте. 2012. Књигоцид – уништавање књига у Хрватској 90-их. Загреб: СНВ.
- Wоундед либрариес ин Цроатиа. 1993. Загреб: Хрватско библиотекарско друтшво.
- Хрватске књижнице на мети. 1992. Загреб: Национална и свеучилишна библиотека
- Кангрга, Милан (30.ожујка.1998). Барбаризам и ренесанса. Ферал Трибуне, стр.34 -35
- Ласић, Игор (6.вељаче.1998). Сметлиште књига у маломе мисту. Тједник, стр.55
Спољашње везе уреди
- Књига као кривац: уништавање књига кроз три повијесна примјера (језик: хрватски)