Филип Р. Вучковић
Филип Р. Вучковић (15. април 1888 — 29. јануар 1961) био је један од од првих школованих сликара из Црне Горе.
Филип Р. Вучковић | |
|---|---|
| Датум рођења | 15. април 1888. |
| Место рођења | Скадар |
| Датум смрти | 29. јануар 1961. |
Биографија уреди
Рођен је у Скадру, гдје су службовале двије генерације Вучковића. Отац му се звао Ристо, а мајка Стефа, рођена Гвозденовић. Имао је осморо браће и двије сестре.
Завршио је нижу гимназију у Битољу, учитељску школу у Скопљу са "положеним испитом зрелости", а 1909. године из потребе и "унутрашње нужности" нашао се међу ђацима учитељско-занатске школу у Београду. Након двогодишњег похађања наставе у сликарском одјељењу, са најбољим успјехом од свих кандидата положио је испит за учитеља цртања и лијепог писања у школској 1910-1911. години.
За његове радове штампа је 14. јуна 1911. писала да су вриједни пажње, да се "из сваког рада испољавају сталожени осјећаји приљежно изведени, без угледа на нечији туђу технику" и да он "за примјер узима самога себе".
У то вријеме Филип је домаћин и својеврсни ментор шест година млађем другу Ристу Стијовићу, који по доласку из Подгорице у Београд борави код Вучковића. Чудна атмосфера створена од стране још чуднијег свијета утицала је да Стијовић напусти пословну школу и опредијели се за Умјетничку школу у Београду.
Школовање уреди
"Континуирана и перманентна едукација у образовним институцијама, а ништа мање у европским музејима и галеријама, каналише прикупљена и освојена знања у снажну подршку Вучковићевом запаженом таленту и сензибилитету, у стамени осолонац његовом самопоуздању за властита ликовна промишљања и исказе", казала је директорица Народног музеја, историчарка умјетности и ликовна критичарка, др Анастазија Мирановић, на отварању изложбе[1] у Његошевом музеју на Цетињу, поводом 60 година од смрти великог умјетника, једног од првих школованих сликара из Црне Горе.
"Студије сликарства за Филипа Вучковића нису била само случајна, успутна шетња умјетничким путевима, већ истински порив, занос и опредјељење које га одводи на минхенску академију"[2], написала је 1984. године историчарка умјетности Лидија Јаблан.
Академија у Минхену уреди
Током студија на "Кöниглицх Баyерисцхе Академие дер билденден Кüнсте" (Краљевска Баварска академија ликовне умјетности) у Минхену, професор Петер Халм је 9. јула 1914. године оцијенио је да је Филип Вучковић "врло вриједан", да је "веома напредовао" и да је његово "понашање за похвалу'.
"Нема код Вучковића наглих искорака, све иде и слиједи поступност, у образовању, у исказу, маниру. Благе тонске модулације, углавном земљаних тонова, постепено уступају простор ослобађању боје и форме, акцентованим продорима свјетлости и већој изражајној експресивности. Неминовно, дух епохе и академског образовања у центрима ондашње умјетности очитавао се у Вучковићевом стваралаштву. Ипак, овај талентовани умјетник је увијек остајао привржен себи, свом осјећају, не дозвољавајући да га академизам спута у финим, поетизованим исказима, експресијама виђеног и проживљеног. Читав стваралачки опус Филипа Вучковића представља интимистички портрет једне епохе – људи, мјеста, предјела, атмосфере", напоменула је др Анастазија Мирановић.
Школа лијепих умјетности у Паризу уреди
Након студија у Минхену, двије године провео је на "L'Сцоле Натионале дес Беауx-Артс" (Школа лијепих умјетности) у Паризу.
"У свим различитим жанровима, мотивима, техникама, Филип Вучковић остаје конзистентан и досљедан властитом умјетничком интроспекцијском погледу у суштину ствари, појава и стања. Титрајне немире душе наљепше исказује у својим акварелима, док се у цртежима, углавном тушем, доминантно испољава нерватура, став, рацио"[3], казала је др Мирановић.
Изложба југословенских сликара у Паризу уреди
Његови радови уврштени су у изложбу југословенских сликара која је од 12. априла до 15. маја 1919. одржана у Паризу[4], заједно са радовима Ивана Мештровића, Влаха Буковца, Марка Мурата, Риста и Бете Вукановић, Бранка Поповића, Саве Шумановића, Матеја Стернена, Емануела Видовића. Вучковић је на тој изложби био заступљен са шест радова (четири акварела и два цртежа).
"Дјело овог минхенског ђака дошло је попут неке приче дубоког ћутања и тишине до наших дана откривајући нам се као свједочанство ванредног значаја, свједочанство пуно драматичности и сјете са којом је био натопљен његов стваралачки и животни вијек. Вучковић је много путовао, сликао црногорске пејзаже, Помпеју, Венецију, Ницу, Париз, Праг. На акварелима и платнима рађеним у уљу најбоље се показују особине овог тихог и скромног, ненаметљивог човјека и сликара изграђених ликовних квалитета и културе, јасно дефинисаног става којим је плијенио узани круг својих пријатеља и колега умјетника, става који се цијени и пред којим се с поштовањем узмиче", истиче Јаблан.
Просвјетни рад уреди
Одлуком Министарства просвјете 14. фебруара 1920. постављен је за учитеља вјештина у Првој београдској гимназији.
"Промјене на његовим уљаним платнима кретале су се поступно од 1913. године према све већем ослобађању боје која се, између 1938. и 1940. године, изражена несуздржано и директно на пар пејзажа и портрета, може поредити са најзначајнијим облицима експресионистичких остварења наше историје умјетности. Такав је пејзаж из старог Београда („Улица под снијегом“), или портрет мушкарца гдје се емотивни ликовни набој распрскава у широком потезу и различито акцентованој колористичкој структури", закључила је Лидија Јаблан.
Портретиста и заљубљеник пејзажа уреди
Познати црногорски историчар умјетности и ликовни критичар Милан Цоко Маровић, Вучковића је окарактерисао као сликара изразитог сензибилитета.
"Његовао је подједнако цртеж и сликарске технике - акварел и уље на платну. Био је значајан портретиста, али и заљубљеник пејзажа. Његово сликарство одликује богата колористичка скала, фина избалансираност цртежа и хроматских наноса, те убједљива склоност ка композиционом сређивању сликаног реалитета. Брза егзекуција и препознатљива ритмика у наносима боје, сугестивно говоре о значајном мајстору изразитог сензибилитета", истакао је Маровић.
„Амбијент у којем је рођен и одрастао, непрестане селидбе још од дјетињства, с једне стране су му отежавале, али са друге извукле оно најбоље из њега - тај умјетнички порив који чини саму суштину стваралачког чина, захваљујући којем је Филип Ристов Вучковић створио дјела изузетне снаге“, казао је дугогодишњи уредник редакције културе у Радио-телевизији Црне Горе Вања Ковачевић.
Умро је у Београду 29. јануара 1961. године.
Референце уреди
- ^ Мирановић, Анастазија (29. 01. 2021). „Отворена изложба Филипа Вучковића”. Антена M. Архивирано из оригинала 31. 01. 2021. г.
- ^ Јаблан, Лидија (1984). „Цртач који се ослобађао боје”. Побједа.
- ^ „Интимистички портрети заборављеног сликара”. ЦдМ. 29. 01. 2021. Архивирано из оригинала 29. 01. 2021. г.
- ^ Мицхел, M. Андре (1919). Еxпоситион дес Артистес Yоугославес. Париз: Муниципалите Парисиенне. стр. 20, 21, 28.
