Фламански покрет
Фламански покрет (хол. Vlaamse Beweging) је колективни назив за сва удружења и особе који се залажу за већу аутономију Фландрије, заштиту холандског језика, фламанске културе и историје. У неким случајевима покрет подразумева и тежњу ка отцепљењу од Белгије и формирању независне државе.
Историјски контекст уреди
У Белигији је од белгијске револуције 1830. године и стицања независности постојао проблем равноправности језика. Већином су припадници буржоазије, који су гајили либералне и револуционарне идеје, били покретачи револуције. Након отцепљења од Уједињеног низоземског краљевства управа је пала у руке припадника буржоазије. Како су они говорили француски, француски постаје језик управе. Као што је био случај и у претходним вековима са франкофоном аристократијом. Многи су доживели разочарење јер су очекивали да ће матерњи језик Фламанаца такође бити у употреби у новој држави.
Настанак фламанског покрета уреди
Прва реакција на ову франкофонизацију долази из уметничких миљеа, конкретније писаца и песника као што су Консјанс (хол. Hendrik Conscience), Роденбах (хол. Albrecht Rodenbach) и Гезеле. Неки књижевници су покушали да направе место за холандски који би равноправно стајао поред француског, језика елите и интелектуалаца. Да би постојала једна нација она мора да има један језик и заједничку историју. Јан Франс Вилемс и Јан Баптист Давид су проучавали језик и историју Фландрије. Проналазили су записе на старохоландском, поново их објављивали, проучавали дијалекте у целој земљи и сакупљали народне умотворине. Такође су стварали на холандском како би показали да и холандски може да буде књижевни језик.
Гвидо Гезеле (хол. Guido Gezelle) је такође проучавао народни језик. Како је био свештеник, веровао је да би Фландрија поред једног језика и заједничке историје требало да има и једну веру. Према његовом мишљењу Фландрија је припадала католичкој вери, међутим нису се сви слагали са тим. Како је Фламански покрет све више постајао политички ангажован, тако су настајале супротности између католика и либерала. Фламански покрет се удружио са оба правца како би испунио своје политичке циљеве и тако су настала два крила унутар покрета: либерални Вилемсфондс (хол. Willemsfonds) и католички Давидсфондс (хол. Davidsfonds), названи по оснивачима покрета.[1]
Од 1870. године, фламански покрет добија ширу, народну подлогу која се све више удаљава од књижевног покрета за заштиту језика. Све више постаје политички покрет са захтевима самосталне управе и потпуне употребе холандског у образовању и јавном животу у Фландрији. Основан је и студентски покрет „Катхолиеке Влаамсе Студентенбеwегинг” у који су се окупљали фламански студенти из различитих делова земље. Пре политичке ангажованости покрет се већином може сматрати културним, па отуда назив културни фламингантизам (хол. cultuurflamingantisme).
Први светски рат уреди
Током Првог светског рата долази до поделе покрета на три дела: активисти, који су сарађивали са немачким окупаторима ради постизања личних циљева, верујући да ће уз њихову помоћ успети да се изборе за независну фламанску заједницу; пасивисти, који су одбијали сарадњу са окупатором; и Фронтовски покрет (хол. Frontbeweging), који се противио употреби француског у белгијској војсци на фронту. Фронтовски покрет је показивао своје незадовољство постављајући надгробне плоче настрадалим фламанским војницима са натписом АВВ-ВВК (хол. Alles voor Vlaanderen-Vlaanderen voor Kristus, срп. Sve za Flandriju-Flandrija za Hrista).
Колаборација уреди
У међуратном периоду, Фламански покрет је, политички организован у Фронтовску партију, достигао свој врхунац. Временом се из демократске и прогресивне партије претворио у аутотитаран покрет са политичким партијама: Фламанска национална унија (хол. Vlaamsch Nationaal Verbond - VNV) и Вердинасо партија (хол. Verbond van Dietsche Nationaal Solidaristen). Током Другог светског рата, неки припадници Фламанског покрета се поново упуштају у колаборацију. Последице репресије након рата су биле јако строге казне: више од 400.000 досијеа, 240 смртних казни, као у случају Леа Финдефохела и Аугуста Бормса.[2] Фламански покрет је био уништен и морално дискредитован. Маја 1949. године, ипак је поново оформљена партија Влаамсе Цонцентратие, прва фламанска послератна партија која је тежила амнестији осуђених под политиком репресије.
Фламански Лувен уреди
Фламански Лувен (хол. Leuven Vlaams) је конфликт из 1968. године. То је била борба фламанских студената и професора за језичко одвајање Католичког универзитета у Лувену. Исход је био осамостаљење Католичког универзитета у Лувен на холандском језику и формирање новог универзитета на територији француске језичке заједнице.
На власти уреди
Политичка партија Народна унија (хол. Volksunie) је била укључена у преговоре о државној реформи 1977. Преговори су резултирали у контраверзни Егмонтпакт (хол. Egmontpact) названом по палати Егмонт (хол. Egmontpaleis) у Бриселу, где су се ноћу одржали тајни састанци. Споразум је наишао на масовни протест. Наводно је радикално антибелгијско крило Фламанског покрета сматрало да је направљено превише уступака француској језичкој заједници.[3] Упркос протестима Егмонтпакт је одобрен, али како су се протести наставили, премијер Лео Тиндеманс је неочекивано дао оставку. Последица је пад владе и неспровођење споразума. Расцеп унутар Народне уније довео је до стварања Фламанског Блока (хол. Vlaams Blok) 1978. Федерализам је дефинитивно наступио 1988. године при трећој државној реформи. Белгија је 1993. године споразумом Синт-Мицхиелсаккоорд званично проглашена федерацијом.
Данас уреди
Фламански национализам је данас преовладавајућа струја у Фламанском покрету. Скорашња појава је да се посвећује пажња новим Фламанцима (хол. nieuwe Vlamingen), нека од одружења су: ИЈзербедеваартцомитé, ОВВ и ВОС. Радикални фламански национализам се данас манифестује током ИЈзерwаке и Влаамс Натионаал Зангфеест.
Мотивације великог дела Фламанског покрета се у великој мери и даље врте око, како покрет сматра, постојећих дискриминација Фламанца у и од стране белгијских институција. Што се често назива „Белгисцх демоцратисцх дефицит” (белгијски демократски дефицит).
Референце уреди
- ^ „De Vlaamse Beweging in de negentiende eeuw”. Приступљено 13. 12. 2018.
- ^ Lannoo, G. (2005). „Vlaanderen waarheen?: Een terugblik op 100 jaar Vlaamse Beweging”. Nieuwsbrief - tweemaandelijks ledenblad van de Orde van den Prince.
- ^ Leys, T. (2006). „Over Hugo, over Vlaanderen en over Schiltz”. De PregoPraat.