Флуорохинолони су антибиотици широког дејства. Примери ових супстаци су ципрофлоксацин (ципроцинал), флероксацин, офлоксацин, као и новији (јачи од старијих и ефикаснији на Г+ бактерије): спарфлоксацин, левофлоксацин, тровафлоксацин.

Друга генерација флуорохинолона, ципрофлоксацин.

Спектар уреди

Грам негативне коке и бацили (између осталих и Pseudomonas, Haemophilus, Campylobacter); ИЦ бактерије (Legionella, Chlamydia, M. tbc; M. avium). Не делују на анаеробе.

Механизам дејства уреди

Они блокирају ДНК гиразу, те узрокују блокада синтезе ДНК. У превеликим дозама им се губи селективност па блокирају и људску ДНК топоизомеразу па су цитотоксични.[1][2]

Фармакокинетика уреди

Оралну ресорпцију ометају двовалентни катјони (у антацидима)

Индикације уреди

Нежељени ефекти уреди

  • наузеја, повраћање, дијареја, оспе;
  • хепатотоксичност;
  • реверзибилне артропатије (оштећују зглобну хрскавицу)

Контраиндиковани су у гравидитету и лактацији (пролазе у млеко). Продужавају QТ интервал (те требају се користити са ТЦ антидепресивима, антиаритмицима, у брадикардији, итд). Истовремено примењени, хинолони повећавају концентрацију метилксантина (теофилина).

Ципролфоксацин доводи до C. difficile колитиса. (нарушава флору)

Референце уреди

  1. ^ Андерссон MI, МацГоwан АП (2003). „Девелопмент оф тхе qуинолонес”. Јоурнал оф Антимицробиал Цхемотхерапy. 51 (Суппл. С1): 1—11. дои:10.1093/јац/дкг212. 
  2. ^ Хееб, С.; Флетцхер, M. П.; Цххабра, С. Р.; Диггле, С. П.; Wиллиамс, П.; Цáмара, M. (2011). „Qуинолонес: фром антибиотицс то аутоиндуцерс” (ПДФ). ФЕМС Мицробиологy Ревиеwс. 35 (2): 247—274. ПМЦ 3053476 . ПМИД 20738404. дои:10.1111/ј.1574-6976.2010.00247.x. 

Спољашње везе уреди

 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).