Франкова формула

Франкова формула је име добила по немацком теоретицару Рајхарду Франку који ју је поставио 1980. године.Она се користи у кривичном праву као метода разграничења евентуалног умишљаја и свесног нехата.

Наиме, пошто је елемент свести код оба облика виности исти, а разлика постоји у погледу елемента воље ( код евентуалног умишљаја учинилац пристаје на последицу, а код свесног нехата он не пристаје на њу и не жели њено наступање) поставља се питање да ли би учинилац предузео радњу у случају када би знао да ће последица наступити.

Ово је једно од најспорнијих и најкомпликованијих питања код степеновања кривице у кривичном праву.

Кривично законодавство Републике Србије као критеријум разграничења уводи тзв.теорију пристајања.

У теорији се углавном користе две помоћне Франкове формуле.

Прва се изражава кроз хипотетичко питање : Како би се понашао учинитељ кривичног дела, који је иначе предвидео могућност наступања последице када би знао да ће она сигурно наступити? Односно да ли би одустао или предузео радњу извршења кривичног дела.

У првом случају под претпоставком да је одустао од извршења постојао би свесни нехат као блажи облик виности, у супротном радило би се о евентуалном умишљају.

Други облик Франкове формуле се користи код института кривичног права који се зове добровољни одустанак.У том случају Франкова формула има облик:" Могу довршити кривично дело, али нећу."

Своју практичну примену Франкове формуле имају добрим делом код саобраћајних деликата.