Википедија

Гешталтизам

Гешталтна психологија или гешталтизам је школа психологије која се појавила у Аустрији и Немачкој почетком двадесетог века на бази радова Макса Вертејмера, Волфганга Килера и Курта Кофке.[1] На начин на који се користи у гешталтној психологији, немачка реч gestalt[2][3] са значење „форма”[4] се тумачи као „образац” или „конфигурација”.[1] Гешталтни психолози су нагласили да организми опажају читаве обрасце или конфигурације, а не само поједине компоненте.[1] Ово гледиште се понекад сажима помоћу слогана, „целина је више од збира њених делова”.[5]

Порекло уреди

За више информација погледајте: Историја психологије § Гешталт психологија

Макс Вертејмер (1880–1943), Курт Кофка (1886–1941), и Волфганг Килер (1887–1967) основали су гешталтску психологију у раном 20. веку.[6] Доминантно гледиште у тадашњој психологији био је структурализам, илустрован делима Хермана фон Хелмхолца (1821–1894), Вилхелма Вунта (1832–1920) и Едварда Б. Титченера (1867–1927).[7][8] Структурализам је чврсто укорењен у британском емпиризму[7][8] и био је заснован на три уско повезане теорије: (1) „атомизам”, такође познат као „елементализам”,[8] гледиште да је сво знање, чак и сложене апстрактне идеје, изграђено из једноставних, елементарних саставних делова, (2) „сензационализма”, става да су најједноставнији састојци - атоми мисли - елементарни осећајни утисци, и (3) „асоцијализам”, става да комплексније идеје произлазе из асоцијације једноставнијих идеја.[8][9] Ове три теорије заједно стварају гледиште да ум конструише све перцепције, чак и апстрактне мисли, строго из сензација нижег нивоа, које су повезане искључиво тиме што блиско асоциране у простору и времену.[7] Гешталтисти су се успротивили овом раширеном „атомистичком” гледишту да би циљ психологије требало да буде да разложи свест у претпостављене основне елементе.[4] Супротно томе, гешталтни психолози су веровали да разлагање психолошких појава на мање делове неће довести до разумевања психологије.[5] Уместо тога, гешталтни психолози су сматрали да је најплодоноснији начин да се психолошке појаве посматрају као организоване, структуриране целине.[5] Они су тврдили да психолошка „целина” има приоритет и да су „делови” дефинисани структуром целине, а не обрнуто. Могло би се рећи да је њихов приступ био заснован на макроскопском погледу на психологију, а не на микроскопском приступу.[10] Гешталтне теорије перцепције заснивају се на људској природи која је склона разумевању предмета као целовите структуре, а не на збиру његових делова.[11]

Вертејмер је био ученик аустријског филозофа, Христијана фон Еренфелса (1859-1932), члана Брентанске школе. Фон Еренфелс је увео концепт гешталта у филозофију и психологију 1890. године, пре појаве гешталтске психологије као такве.[7][12] Фон Еренфелс је приметио да опажајно искуство, попут опажања мелодије или форме, представља више од збира његових сензорних компоненти.[7] Он је тврдио да поред сензорних елемената перцепције постоји и нешто екстра. Иако на неки начин произилази из организације компонентних сензорних елемената, тај даљи квалитет је елемент сам по себи. Он га је назвао Gestalt-qualität или „квалитет облика”. На пример, када се чује мелодија, чују се ноте плус нешто поред њих што их спаја у мелодију - Gestalt-qualität. Према Еренфелсу, тај квалитат облика омогућава да мелодија буде премештена на нови кључ, користећи потпуно другачије ноте, још увек задржавајући свој идентитет. Идеја о гешталтном квалитату има своје корене у теоријама Дејвида Хјума, Јохана Волфганга фон Гетеа, Имануела Канта, Дејвида Хартлија и Ернста Маха. Фон Еренфелс и Едмунд Хусерл су били инспирисани Маховим радом Beiträge zur Analyse der Empfindungen („Прилози анализи сензација”, 1886) у формулисању својих врло сличних концепата гешталта и фигуралног момента, респективно.[12]

Кроз низ експеримената, Вертејмер је открио да особа која посматра пар наизменичних трака светлости, под одговарајућим условима, може доживети илузију кретања између једне локације и друге. Он је напоменуо је да је ова перцепција кретања без било којег покретног предмета. Другим речима, то је било чисто феноменско кретање. Он је то назвао фи (феноменским) покретом.[12][13] Вертејмерова објава ових резултата 1912. године[14] означава почетак гешталтске психологије.[13] За разлику од фон Еренфелса и других који су раније употребљавали термин „гешталт” на различите начине, Вертејмеров јединствени допринос било је инсистирање на томе да је „гешталт” перцептивно примаран. Гешталт дефинише делове из којих је састављен, а не да је секундарни квалитет који произлази из тих делова.[13] Вертејмер је заузео ту радикалнију позицију да „оно што ми је дало мелодију не настаје ... као секундарни процес из суме комада као таквих. Уместо тога, оно што се догађа у сваком поједином делу зависи од тога шта је целина”, (1925/1938). Другим речима, особа прво чује мелодију, а тек је онда може перцептивно поделити у ноте. Слично томе, у визији се прво види облик круга - он се дат „непосредно” (тј. његово опажање није посредовано процесом сумирања делова). Тек након овог примарног схватања могло би се приметити да је сачињен од линија или тачака или звезда.

Наслеђе уреди

Гешталтна психологија борила да прецизно дефинише појмове као што је Prägnanz, да успостави специфична бихевиорална предвиђања и да артикулира проверљиве моделе основних неуронских механизама.[7] Она је критикована да је само описна наука.[15] Ови недостаци су до средине 20. века довели до пораста незадовољства гешталтизмом и каснијег пада његовог утицаја у психологији.[7] Упркос овом паду, Гешталтна психологија је била основа многих даљих истраживања перцепције образаца и предмета[16] и истраживања понашања, размишљања, решавања проблема и психопатологије.

Референце уреди

  1. ^ а б в „Гесталт псyцхологy”. Британница Цонцисе Енцyцлопедиа (на језику: енглески). Енцyцлопаедиа Британница, Инц. 1. 5. 2008. стр. 756. ИСБН 9781593394929. 
  2. ^ Wеллс, Јохн (3. 4. 2008). Лонгман Пронунциатион Дицтионарy (3рд изд.). Пеарсон Лонгман. ИСБН 978-1-4058-8118-0. 
  3. ^ "гесталт". Рандом Хоусе Wебстер'с Унабридгед Дицтионарy.
  4. ^ а б „Гесталт”. Тхе Цолумбиа Енцyцлопедиа (на језику: енглески). Цолумбиа Университy Пресс. 2018. ИСБН 9781786848468. 
  5. ^ а б в Стернберг, Роберт Ј.; Стернберг, Карин (2012). Цогнитиве Псyцхологy (6тх изд.). Белмонт, Цалиф: Ценгаге Леарнинг. стр. 13. ИСБН 978-1-133-31391-5. 
  6. ^ Стернберг, Роберт Ј.; Стернберг, Карин (2012). Цогнитиве Псyцхологy (6тх изд.). Белмонт, Цалиф: Ценгаге Леарнинг. стр. 113—116. ИСБН 978-1-133-31391-5. 
  7. ^ а б в г д ђ е Wагеманс, Јохан; Фелдман, Јацоб; Гепсхтеин, Сергеи; Кимцхи, Рутх; Померантз, Јамес Р.; ван дер Хелм, Петер А.; ван Лееуwен, Цеес (2012). „А центурy оф Гесталт псyцхологy ин висуал перцептион: II. Цонцептуал анд тхеоретицал фоундатионс”. Псyцхологицал Буллетин. 138 (6): 1218—1252. ИССН 1939-1455. ПМЦ 3728284  . ПМИД 22845750. дои:10.1037/а0029334. 
  8. ^ а б в г Колерс, Паул А. (1972). Аспецтс оф Мотион Перцептион: Интернатионал Сериес оф Монограпхс ин Еxпериментал Псyцхологy. Неw Yорк: Пергамон. стр. 3. ИСБН 978-1-4831-7113-5. 
  9. ^ Хамлyн, D. W. (1957). Тхе Псyцхологy оф Перцептион: А Пхилосопхицал Еxаминатион оф Гесталт Тхеорy анд Деривативе Тхеориес оф Перцептион (еБоок изд.). Лондон: Роутледге. стр. 88—89. ИСБН 978-1-315-47329-1. Приступљено 19. 10. 2019. 
  10. ^ Верстеген, Иан (2010). „Гесталт Псyцхологy”. Тхе Цорсини Енцyцлопедиа оф Псyцхологy. ИСБН 9780470479216. дои:10.1002/9780470479216.цорпсy0386. 
  11. ^ Похл, Рüдигер Ф. (22. 7. 2016). Цогнитиве Иллусионс: Интригуинг Пхеномена ин Јудгемент, Тхинкинг анд Меморy (на језику: енглески). Псyцхологy Пресс. ИСБН 9781317448280. 
  12. ^ а б в Смитх, Баррy (1988). „Гесталт Тхеорy: Ан Ессаy ин Пхилосопхy”. Ур.: Смитх, Баррy. Фоундатионс оф Гесталт Тхеорy. Виенна: Пхилосопхиа Верлаг. стр. 11—81. Архивирано из оригинала 22. 02. 2012. г. Приступљено 12. 10. 2019. 
  13. ^ а б в Wагеманс, Јохан; Елдер, Јамес Х.; Кубовy, Мицхаел; Палмер, Степхен Е.; Петерсон, Марy А.; Сингх, Манисх; вон дер Хеyдт, Рüдигер (2012). „А центурy оф Гесталт псyцхологy ин висуал перцептион: I. Перцептуал гроупинг анд фигуре-гроунд организатион”. Псyцхологицал Буллетин. 138 (6): 1172—1217. ИССН 1939-1455. ПМЦ 3482144  . ПМИД 22845751. дои:10.1037/а0029333. 
  14. ^ Wертхеимер, Маx (1912). „Еxпериментелле Студиен üбер дас Сехен вон Беwегунг” (ПДФ). Зеитсцхрифт фüр Псyцхологие (на језику: Герман). 61: 161—265. Архивирано из оригинала (ПДФ) 23. 11. 2018. г. Приступљено 14. 10. 2019.  Аваилабле ин транслатион ас Wертхеимер, Маx (2012). „Еxпериментал Студиес он Сееинг Мотион”. Ур.: Спиллман, Лотхар. Он Перцеивед Мотион анд Фигурал Организатион. Мицхаел Wертхеимер, К. W. Wаткинс (транс.). Цамбридге, МА: МИТ. 
  15. ^ Бруце, V.; Греен, П.; Георгесон, M. (1996). Висуал перцептион: Пхyсиологy, псyцхологy анд ецологy (3рд изд.). ЛЕА. стр. 110. 
  16. ^ Царлсон, Неил Р.; Хетх, C. Доналд (2010). Псyцхологy: Тхе Сциенце оф Бехавиоур. Онтарио: Пеарсон Едуцатион Цанада. стр. 20–22. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди

 
Гешталтизам на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Geštaltizam&oldid=27725306”