Генитална фазае у Фројдовој психоанализи, један је од периода у психосексуалном развоју детета, која се протеже од 11 или 12 године па све до краја живота.[1] У овој фази кроз лекције научене у претходним фазама, адолесценти усмеравају своје сексуалне потребе на вршњаке супротног пола, са примарним фокусом задовољства у гениталијама.

Фазе у психосексуалном развоју уреди

Сви људи према Фројду пролазе кроз исте фазе у психосексуалном развоју — према овој шеми:

1. Орална фаза 2. Анална фаза
(+ орална)
3. Фалусна фаза
(+орална, +анална)
4. Фаза латенције
(+ орална, + анална, + фалусна)
5. Генитална фаза
До 18 месеци Од 18 месеци до 3 године Од 3 до 7 година
Едипов комплекс
Од 7 до 8 година Адолесценти

I док у прве три фазе, (од пет колико их има) деца морају разрешити специфичан конфликт који се односи на начин постизања сексуалног задовољства, и четврте фазе латенције дете прелази у последњу пету, гениталну фазу, која означава зрелији начин постизања сексуалног задовољства.

Општа разматрања уреди

Генитална, или последња фаза психосексуалног развоја, која траје од 11 или 12 године па надаље (до краја живота), повезана је са развојем зреле личности и њеним успешним уласком у свет одраслих.

Либидо престаје да буде нарцистички и почиње да се везује за супротни пол. Нагони опет постају активни, довршава се и дентификација са полном улогом и сопствена сексуалност постаје стабилнија и зрелија.

У гениталној фази, док се дететова енергија још једном фокусира на сопствене гениталије, његоово интересовање се претвара у хетеросексуалне односе. Уколико дете улаже мање енергије у нерешене психосексуалне догађаје, већи је његов капацитет за развијање нормалних односа са супротним полом.

Међутим, ако дете остаје фиксирано, нарочито на фалусном нивоу, његов развој ће биће нарушен све док се бори са даљим репресијама и одбраном. Уколико је дете (сада већ адолесцент) осујећено или депривирано у овој фази, код њега се могу јавити следећи проблеми:

  • антисоцијално понашање,
  • зависности различите врсте,
  • осећај изолације,
  • неадекватности и проблеми који имају везе са сексуалношћу.

Иако генитална фаза започиње у пубертету,[2] она се не може завршити све до добрих одраслих година.[3] Отто Феницхел је сматрао да је примарност гениталија предуслов за превазилажење амбиваленције и свеукупне љубави према објекту.[4]

Роберт V. Вхите је 1960. године проширио гениталну фазу Фројда, и у њу не само да је укључуи инстинктивне потребе, већ и ефекат. Његово проширење на новој сцени живота укључивало је и један од почетака у коме ће адолесцент одлучи коју ће улогу играти у друштву и укључити се у друштвено и сексуално задовољство.[5]

Критике уреди

Сигмунд Фројд (1856-1939) је вероватно најпознатији теоретичар када је у питању развој личности. Фројдове фазе психосексуалног развоја су, као и друге заправо само теоријске фазе, које се завршавају по унапред одређеном низу и могу резултовати успјешним завршетком или здравом личности или могу резултовати неуспехом, што доводи до развоја нездраве личности. Ова теорија иако је вероватно најпознатија, она је и најспорованија, јер је Фројд веровао да се развијамо кроз фазе засноване на одређеној ерогеној зони. Током сваке фазе, њено неуспешно завршавање значи да дете постане фиксирано на тој одређеној ерогеној зони и да се прекомерно или мање потхрањује када он или она постане одрасла особа.

I док је нормални генитални карактер теоретски препознат као идеалан конструкт,[6] сматра да у пракси, концепт гениталног нивоа може бити фетишизиран у зависности од циља или сврхе, а не искуствене стварности.[7]

Критикујући Фројда Јацкуес Лацан је писао о „овој апсурдној хуманој хармонији гениталија” у вулгарном фројдизму.[8]

Извори уреди

  1. ^ Лапланцхе, Јеан (1996). Дицционарио де псицоанáлисис. Барцелона: Паидóс. п. 145. ISBN 978-84-493-0256-5.
  2. ^ „Freud's Psychosexual Development in Psychology 101 at AllPsych Online”. Allpsych.com. Архивирано из оригинала 01. 04. 2014. г. Приступљено 28. 10. 2018. 
  3. ^ P. T. Brown, Sexual Development in R. Gregory ed., The Oxford Companion to the Mind (1987) pp. 706–7
  4. ^ Otto Fenichel, The Psychoanalytic Theory of Neurosis (1946) pp. 84 and 496
  5. ^ Fromm, Donald (2010). „Systems of Psychotherapy”. 
  6. ^ Otto Fenichel, The Psychoanalytic Theory of Neurosis (1946) p. 496
  7. ^ Erik Erikson, Childhood and Society (1973) p. 257
  8. ^ Jacques Lacan, Ecrits (1997) p. 245

Spoljašnje veze уреди

 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).