Хидрауличко фрактурирање
Хидрауличко фрактурирање (енгл. hydraulic fracturing or fracking) је поступак дробљења стијене уз помоћ хидрауличке течности под врло високим притиском.
Вода је помијешана са пијеском и хемикалијама те се убризгава под високим притиском у бушотину. То резултира малим пукотинама (обично мање од 1 mm), кроз које теку природни гас, нафта и друге материје (укључујући уранову руду). Када се уклони хидраулички притисак, мали фрагменти пијеска или алуминијева оксида одржавају пукотине отворенима. Ова техника се користи за вађење заосталог гаса, гаса из шкриљца, или у слојевима угљена.[1]
Први експерименти хидрауличкога фрактурирања потичу почетком 1947. године, а у комерцијалне сврхе двије године касније 1949. Џорџ П. Мишел сматра се оцем хидрауличкога фрактурирања јер је нашао учинковите методе фрактурирања шкриљца у 1990их.[2] Хидрауличко фрактурирање довело је до отварања око 2,5 милиона нових радних мјеста у нафтним и гасним бушотинама.
Заговорници ове методе тврде да се фрагментацијом може доћи до недоступних великих количина угљиководика (фосилна горива). Противници тврде да хидрауличко фрактурирање проузрокује загађење воде,[3] квалитете ваздуха, испуштање опасних хемикалија те чак да изазва потресе.
Метода се обилно користи у САД-у, док у ЕУ, нпр. Њемачкој, изазива велико противљење.[4]
Референце уреди
- ^ Редакција Тхе Тимеса (26. 5. 2013). „Фрацкинг: Хоw рискy фор ус?”. Приступљено 27. 7. 2016 — преко ЛА Тимес.
- ^ Зуцкерман, Грегорy (15. 11. 2013). „Хоw фрацкинг биллионаирес буилт тхеир емпирес”. qз.цом. Приступљено 27. 7. 2016.
- ^ I.Т. (26. 3. 2014). „Хидрауличко фрактурирање угрожава подземне воде”. енергетика-нет.цом. Приступљено 27. 7. 2016.
- ^ Павић, Анте (31. 7. 2014). „Нијемци опет спустили рампу за хидрауличко фрактурирање”. пословни.хр. Приступљено 27. 7. 2016.