Википедија

Хитна медицинска помоћ

Хитна медицинска помоћ (ХМП) је посебна област здравствене заштите на примарном нивоу, која се организује у циљу предузимања неопходне и неодложне медицинске интервенције, чијим би се непредузимањем теже нарушило здравље или изазвало трајно оштећење здравља и угрозио живот болесника. Хитна медицинска помоћ, на глобалном нивоу, спроводи се у складу са законом и прописима о здравственој заштити и здравственом осигурању сваке земље појединачно.[1][2]

Указивање хитне медицинске помоћи у Београду.

Хитну медицинску помоћ не треба поистовећивати са првом помоћи, што се често у пракси чини, јер прва помоћ представља скуп мера, поступака и активности које спроводи особа која је прва у прилици да пружи помоћ унесрећеном непосредно након повреде или изненадне болести. Она је само први корак у ланцу спашавања живота болесној особи на самом месу повређивања или разбољевања (кућа, радно или јавно место, итд.), и претходи ономе што ће урадити хитна медицинска помоћ. Прва помоћ је изузетно важна јер према статистичким подацима, хитна медиицинска помоћ је, на месту несреће или разбољавања, доступна болеснику тек за 5-7 минута, а према подацима из литературе, преко 50% смртних исхода догоди се у првих неколико минита од несреће.[3]

Историја уреди

Хитна медицинска помоћ је највероватније стара колико и људски род. У примитивној људској заједници када би један од чланова те заједнице био повређен, други члан те исте зајенице пружио би му помоћ и однео до његовог примитивног склоништа. Ако би му при томе покушао да зауставити крварење, дао воду и неки други напитак или ставио мелем на рану онда се то може сматрати најранијим (примитивним) обликом хитне помоћи повређеном.

Вавилонци су у својој заједниици имали обичај да повређеног донесу на неко јавно место, где га је свако могао видети и прегледати. Сврха тог поступка била је да се међу присутнима пронађе неко ко може да повређеном помогне.

Натписи на египатским гробницама говоре о примени удлага код преломљених удова, лечењу рана, ломова и повреда главе.

Посебна потреба за организације збрињавања и лечења повређених и нагло оболелих на месту где их је повреда или болест затекла указала се у великим ратовима током средњег века. Ипак развој хитне медицинска помоћ није текао зајено са развојем медицине уопште.

Први европски град који је добио организовану здравствену установу за хитне случајеве – „Станицу за спасавање утопљеника“ основану 1762, био је Хамбург. Године 1781. у Бечу је основано „Бечко друштво за спасавање“. Ове две установе сматрају се првим организованим станицама за хитну медицинску помоћ.

За прве зачетке организоване хитне медицинске помоћи велика заслугу имали су у 18. веку хирурзи Доминик Ларе и Франсоа Перси. За разлику од дотадашњих хирурга који су се бавили искључиво лечењем рана, (док је на бојном пољу умирало на стотине рањеника због бројних организационих проблема саниетске службе) Доминик Ларе и његов колега Франсоа Перси поред лечења рањеника, решавали су и организациона питања хируршке помоћи на бојном пољу, пре свега начине и облике „хитне медицинске помоћи“.

 
 
Лареова мобилна-„летећа амбуланта“ „(ambulances volantes“) из 1794 (лево) и Персијева амбулантна кола познати под називом кобасица (нем.„wурст“) из 1799. (десно) којима су два еминентна хирурга Наполеонове војске, Доминик Ларе и Франсоа Перси збрињавали и евакуисали рањенике са бојишта у ратовима с краја 18. века и почетком 19. века.

„Израз хитна помоћ еволуирао је кроз векове. Иако је примена вагона и кола, као средства за превоз болесне, забележена у историји медицине још 900., термин хитна помоћ није био примењиван све до његовог увођења од стране краљице Шпаније у 15. веку. Како се, овај термин у том периоду више односио на пољске болнице и шаторе за рањене, а не на средства за превоз рањеника са бојног поља, тек у време Доминика Лареа хитн помоћ добила је ноово значење и односила се на примену посебно опремљенаих превозних средстава за превоз болесних или рањеника најчешће у болницу....[4][5][6]

 
Укјазивање хитне медицинеске помоћи у Судану (19. век)

Оснивачем и оцем организоване хитне медицинске помоћи после масовних рањавања може се сматрати Хенрy Дунант, који је после битке код Соллферина, 1859. године, запањен патњама рањеника на које нико није обраћао пажњу започео њихово збрињавање, и тако основао управо оно што данас називамо организованом хитном медицинском или првом помоћи.

Из све веће потребе савременог човека за што брже и квалиетније медицинско збрињавање и пораста броја тешко повређених и критично оболелих особа, развило се школовање све већег броја кадрова за организовано указивање хитне медицинске помоћи и у оквиру ње посебне мултидиципинарна грана медицине, ургентна медицина. Термин „ургентна медицина“ први је употребио професор Хамбургер у Паризу 1954. године. По његовим речима: ургентна медицина означава посебну медицинску дисциплину, која специфичним методама и у посебним организационим јединицама третира сва тешка стања, без обзира које су пририоде; поремећај срчаног ритма, интоксикација, тешка траума, коматозно стање и др.

О ургентној медицини као засебној специјализацији почело се размишљати почетком шездесетих година. У том периоду настале су прво удружење лекара који се баве искључиво ургентном медицином (Америцан Цоллеге оф Емергенцy Пхyсицианс).

У Београду је између два светска рата радила Станица за спасавање у ул. Кнегиње Персиде 57, са телефонским бројем 23456,[7] у којој су радили реонски лекари. Услуге ове станице сиромашни грађани нису плаћали, док су имућнији грађани услуге плаћали 40 динара преко дана а 50 динара ноћу. Лекар станице је морао доћи на лице места "најдаље за један сат".[8] У октобру 1937. отворена је санитетска ауто-станица за превоз болесника и рањеника, број телефона 24-479. Такве ауто-станице су основане и у Сарајеву, Сплиту, Нишу и Новом Саду.[9]

На простору бивше Југославији 1979. године, у СР Босни и Херцеговини, први пут је основана Катедра за ургентну медицину у Сарајеву и у оквиру ње уведена посебна дисциплина – специјализација ургентне медицине. Знатно касније (1992) основана је Катедра за ургентну медицину у Београду, чији је први начелник био проф Вујчић.

Напретком економије и комуникација у свету, перспективе развоја ургентне медицине се померају од локалних ка националним, од националних ка глобалним. Данас два глобална модела имају највећи утицај на развој ургентне медицине у највећем делу света: англо-амерички модел, који доводи пацијента у болницу и француско-немачки модел, који доводи болницу до пацијента.[10]

Данас је организовање службе хитне медицинске помоћи у сваком људском насељу и свуда где људи живе или бораве и раде постала услов без кога се не може ни замислити савремена здравствена заштита.

Значај ХМП уреди

Хитна медицинска помоћ није ништа друго до хитно медицинско збрињавање болесника којим се:

  • због болести, страдања или повреде непосредно спашавају угрожени поједини органи, део тела или живот, односно код којих би у слућају не пружања правовремене медицинске помоћи могло доћи до угрожавања основних животних функција, дисања и срчаног рада,
  • обезбеђује максималног скраћења времена од настанка хитног стања до потпуног збрињавања, односно до упућивања на даље лечење и смештаја у здравствену установу.

Основни принципи ХМП уреди

Према подацима из новије литературе, само због великих и тешких повреде (оштећење мозга, централног нервног система, срца, аорте, великих крвних судова) 45% свих умрлих након повређивања, умире неколико секунди до неколико минута након повреде, 35% ће умрети до неколико сати након повреде (тзв. рана смрт) а 20% у болници неколико дана или недеља након повређивања (тзв. касна смрт).

Концепција савремено организоване хитне медицинске помоћи налаже да лекар и медицинска сестра-техничар који на месту повредјивања или разбољевања започињу збрињавање повредјеног или оболелог, у ствари започињу јединствену дијагностичко-терапијску доктрину, тако да је свака следећа фаза до коначног излечења само логичан медицински наставак претходног започетог поступка.

Из наведених и сличних показатеља произашао је и основни задатак хитне медицинске помоћи да она мора у што крачем року и континуирано да збрињава повређене и акутно оболеле особа са поремећеним или угроженим виталним функцијама почев од места повређивања или обољевања, као и током транспорта до одговарајуће здравствене установе.

Хитна медицинска помоћ се пружа;

  • на месту разбољевања,
  • током примарног санитетског транспорта,
  • у јединицама хитне помоћи, непрекидно 24 сата.

Хитну помоћ обављају здравствени радници који су за ту намену школовани или обучени из хитне помоћи, у складу са законским регулативама надлежног Министарства здравља. Лекар у тиму хитне медицинске помоћи на месту повређивања или оболевања обавља преглед, дијагностичке поступке, одређује и примјењује терапију према протоколу и координира радом осталих чланова тима. По потреби тим хитне медицинске помоћи с места интервенције превози болесника на даље збрињавање у здравствену установу.

Осим у здравственим установама немењеним и иопремљеним за указивање хитне медицинске помоћи, на подручјима на којима је, због транзита и боравка туриста, повећаног број корисника здравствене заштите, могу се привремено отварати подстанице за хитну помоћ.

У случајевима масовних несрећа и епидемија већих размера, хитна медицинска помоћ се реализује у складу са посебним законом, сваке земље појединачно и препорукама Светске здравствене организације.

Када позвати ХМП? уреди

Када недостају животне функције
  • застој дисања или отежано дисање (диспнеја)
  • застој срца
Када су животне функције тако поремећене да је изненада настала, или постоји вероватноћа за настанак, животна угрожености
  • бол у грудном кошу, са додатно упозоравајућим знацима: бледосива боја коже, слабост (мучнина, грозница, знојење и отежано дисање које траје више од 10 минута
  • бесвесно стање
  • обилно повраћање
Бол
  • изненадан јак или пробијајући бол (ако се не може одредити ни један познати узрок јаког бола),
  • ако бол траје дуже од 10 мин.
  • болови у трбуху, са тенденцијом погоршања,
Тешке повреде и ране
  • дубоке ране код којих се крварење не зауставља,
  • нагњечење и отргнућа ткива,
  • преломи костију (немогућност оптерећења поврешене кости, неуобичајена покретљивост кости, попраћена јаким болом),
  • повреде главе (знаци тешке повреде главе праћени су: несвестицом, дезорјентацијом, губитком памћења догађаја повезаних са несрећом),
Тешке опекотине
  • са опеченом површином коже од 15 и више процената
  • опекотине лица,
Алергијске реакције
  • оток усана и веђа,
  • општа слабост
  • отежано дисање

Извори уреди

  1. ^ Проф. Анто Јоњић и сур. Социјална медицина; 2007.
  2. ^ Лука Ковачић Организација и управљање у здравственој заштити;, Медицинска наклада.
  3. ^ Прва помоћ, Црвени крст Србије, 2010.
  4. ^ Flexner SB, Ed in Chief. The Random House Dictionary of the English Language. 2d ed. New York: Exposition Press; 1978, pp 13-15.
  5. ^ Longmore T. Rasprava o prijevozu bolesnih i ranjenih vojnika. London, Her Majesty's stacionarnih Office, 1868, p 26.
  6. ^ ET Marten, Moderna ambulanta iza ruda. Moderna bolnica. XLII 1934 (2): 43.
  7. ^ "Политика", 1. јан. 1941
  8. ^ "Време", 14. септ. 1936
  9. ^ "Политика", 21. окт. 1937
  10. ^ Арнолд ЈЛ, Анналс оф Емергенцy Медицине, Јануарy 1999, Вол.33, Но 1.

Спољашње везе уреди

  Медији везани за чланак Хитна медицинска помоћ на Викимедијиној остави


 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Hitna_medicinska_pomoć&oldid=27447957”