Хормонски рецептор
Хормонски рецептор је молекул који може да веже специфични хормон. Рецептори за пептидне хормоне се обично налазе на ћелијској мембрани, док су рецептори за липофилне хормоне углавном лоцирани у цитоплазми. Након везивања хормона, рецептор може да иницира више сигналних путева који ултиматно доводе до промена понашања циљних ћелија.[1]
Пептидни хормонски рецептори
уредиМноги хормони се састоје од полипептида, нпр. тиреостимулишући хормон, Фоликулостимулишући хормон, Лутеинизирајући хормон и инсулин. Ови молекули нису растворни у липидима и стога се не могу преносити дифузијом кроз ћелијске мембране. Консеквентно, рецептори за пептидне хормоне су лоцирани на ћелијској мембрани.
Пептидни хормонски рецептори су често трансмембрански протеини. Они се такође називају Г протеин спрегнутим рецепторима, сензорним рецепторима или јонотропним рецепторима. Ти рецептори генерално функционишу путем интрацелуларних секундарних гласника, међу којима су циклични АМП (cAMP), инозитол 1,4,5-трисфосфат (IP3) и калцијум (Ca2+)-калмодулински систем.
Хормонски рецептори растворни у липидима
уредиСтероидни хормонски рецептори и сродни рецептори су генерално растворни протеини који функционишу путем активације гена. Њихови респонсни елементи су ДНК секвенце (промотери) који су везани за комплекс са стероидним рецептором. Ови рецептори садрже мотив цинково прста.[2] У ову групу се убрајају рецептори за глукокортикоиде, естрогене, андрогене, тироидне хормоне (Т3), калцитриол (активну форму витамина D), и ретиноиди (витамин А).
Референце
уреди- ^ Доналд Воет; Јудитх Г. Воет (2005). Биоцхемистрy (3 изд.). Wилеy. ИСБН 9780471193500.
- ^ Steroid Hormone Receptors and their Response Elements Архивирано на сајту Wayback Machine (30. децембар 2006)