Википедија

Хугларска песничка вештина

За друге употребе, погледајте Хугларска песничка вештина (вишезначна одредница).

Хугларска песничка вештина представља популарну песничку вештину у кастиљанској књижевности. Она је била била певана, развијена од стране кастиљанских забављача – хуглара између 12. и 14. века. Хугларска песничка вештина је имала кључну улогу у стварању бројних епских песама као што је „Песма о Сиду” и краћих наративних или лирских дела познатих као романсе или шпанске народне баладе. Касније оне су биле сакупљане и настајали су романсери. Епске песме које су изводили хуглари биле су веома популарне, метрички неправилне и преносиле су се усменим путем с колена на колено.[1] Последице усменог предања је била неретка појава одређених варијанција у делима.

Етимологија имена уреди

Реч „местер” води порекло од речи „менестер” која је настала од латинске речи „минестериум”, што значи вештина, занимање, док реч хуглар (шп. „juglar”) има више значења. Први пут се појављује у текстовима писаним у VII веку у облику „јоцулатор”, а касније ће од ње проистећи шпанска реч хуглар.

Почетак шпанске епске поезије уреди

У разним европским земљама у средњем веку почела се неговати епска поезија на народном језику, где су били опевани подвизи јунака тог доба, њихове битке и освајања. У Кастиљи ова поезија се певала, рецитовала и била извођена од стране хуглара.[2] То је била књижевност која се није преносила писмено, већ усмено и она се углавном састојала од песама које су биле певане или рецитоване на трговима, дворовима у замену за храну, одећу или новац.[3]

Шпанска средњовековна епска поезија је била нарочито развијена у периоду између 12. и 14. века током којих се бавила разноврсном тематиком. Теме које су обрађиване биле су популарне међу свим слојевима шпанског становништва.[4] Сва дела средњовековне шпанске епске поезије припадају једној од две песничке вештине: хугларској песничкој вештини (шп. mester de juglaría) ili kleričkoj pesničkoj veštini (шп. mester de clerecía), при чему прва представља дела анонимних аутора, а друга друга дела образованих људи, углавном свештеника (шп. clérigos).

Основне карактеристике шпанске епске поезије су реалистично описивање, како ликова тако и догадјаја из историје, као и бележење егзактних топографских података. Захваљујући томе, епске песме, преточене у прозу, имале су значајну улогу у записивању првих хроника које су сведочиле о догађајима на Иберијском полуострву. Управо по томе се разликује од других европских књижевности.[5]

Разлика између хугларске и клеричке песничке вештине уреди

Иако припадају средњовековној књижевности, обе вештине имају различите карактеристике, као и циљеве. Главна фигура хугларске песничке вештине био је хуглар, као што је то био клерик у клеричкој песничкој вештини. Хуглари су имали за циљ да забаве публику, да је информишу, док су клерици тежили дидактици. У клеричкој песничкој школи преовлађују верске теме, док су у хугларској заступљене историјске. Најзначајнија разлика је била у метричкој форми, која је код клерика била прецизно дефинисана. Хуглари су искљичиво обрађивали националну историју, док су клерици обрађивали и интернационалну.

Карактеристике Хугларска песничка вештина Клеричка песничка вештина
Главна фигура Хуглар Клерик
Начин преношења Усмени Писани
Циљ Историјско информисање и забава Подучавање
Стихови Неправилни Правилни
Рима Асонантска Консонантска
Стил Једноставан и умерен Сложен

Хуглар уреди

Од 5 главних значења које даје РАЕ за реч “хуглар” две (такодје преузете и из позоришног речника Гомес Гарсија) се односе на атрактивног уметника који гарантује спектакл у замену за новац и друге ствари попут хране, смештаја итд.[6]

 
Хуглари

Хугларска песничка вештина представља скуп епске и лирске народне поезије средњег века коју су певали хуглари. На кастиљанском језику реч хуглар први пут се спомиње 1047. године, када се они појављују у Леону. Рамон Менендес Пидал у својој књизи „Хугларска поезија и порекло романских књижевности”(шп. Introducción y orígenes de las literaturas románicas), објашњава настанак речи хуглар од латинске речи јоцуларис, јоцулатор. Назив јоцулатор, од кога ће касније проистећи шпанска реч југлар, појављује се већ у текстовима записаним у VII веку у средњој Европи и означио је забављача, певача и свирача чији је посао да забавља краља и његову свиту, али и најшире слојеве народа.[7] Именица Југларíа би била реч која означава читав скуп активности којима су се хуглари бавили. Сматра се да њихово занимање има троструко порекло. Они настављају традицију римских хистриона, путујућих музичара и забављача који су опстали након пропасти Римског Царства. Њиховим претходницима сматрају се и германски певачи - скопи који су путовали од замка до замка певајући и рецитујући о херојским подвизима ратника, као и о значајним историјским догађајима. Велику улогу у формирању лика хуглара имала је и близина Ислама и маварски утицаји. Рамон Менендес Пидал (шп. Ramón Menéndez Pidal) проучавао је сачувану документацију о хугларима и резултате објавио у неколико књига. Извођење народних песама није било једино занимање хуглара. Они су пред публиком изводили различите трикове, акробације, рецитовали и певали стихове, свирали и играли. Они су често били и аутори песама које су изводили и били су први који су их изводили на народном језику.[8]

Користили су имена која су била занимљива и звучна како би их сто лакше запамтили. Узимали су имена као Алегрет (срп. Veseljak), Педро Агудо (срп. Pedro Oštroumni), Corazón, Bonamís… Bilo je žena koje su bile huglari (шп. juglaresas) kao što je Marija Sotil (шп. María Sotil), али било је и играчица као што је Грациоса Алегре. Често су себи давали надимак по инструменту који су свирали. Тако се хуглар Алфонса X Ученог звао Цíтола, други су имали надимке Цорнамуса, Маланотте, Малдицорпо, Анцхо. Носили су шарена одела, живих боја и та одела су била кројена са много укуса. Припадали су нижим слојевима друштва и најчешће били неписмени. Памтили су песме које су изводили и што су више песама знали то су били траженији. Путовали су пешке или на коњу и свуда су били добро прихваћени.

 
Хуглари свирају на вихуелама

Гостовали су и на италијанским и француским дворовима и били позивани на велике свечаности. У замену за новац, храну или смештај, осим забаве, нудили су и обиље нових вести и прича које би чули на својим путовањима, као и спектакл на улицама и јавним трговима.

Оно што је битно за књижевност је то да су они певали или рецитовали стихове који су написали други аутори, тј. трубадури. То су изводили на дворовима феудалаца код којих су боравили, затим на јавим местима као што су тргови.

Током прве етапе Средњег века, од 10. века до прве половине 13. века су доминирали углавном епски хуглари, учени песници који су обично рецитовали тираде и делове наративне или биографске поезије (епске јуначке песме- цантарес де геста). Почевши од друге половине 13. и у 14. века доминирају лирски хуглари који су рецитовали дворску поезију.[2]

Током 14. века хуглари су почели да живе систематичнијим начином живота. Настанили су градове и почели да раде на двору. Неки од хуглара су стекли поштовање у друштву и постали министрилес (свирали су гудачки или дувачки инструмент). Друга група поета су били голиардос (бунтовници). Једна од најпознатијих музичких компилација носи назив “Кармина Бурана”. Ради се о кантати написаној од стране немачког музичара 20. века Карла Орфа која се заснива на певањима средњовековних голиарда.[9] Карактерисале су их бурлескне композиције и критиковање тамошњег народа у то доба. Били су несхваћени од стране Цркве. Понекад су користили латински језик. Инструменти које су хуглари највише користили су:[10]

 
Гудачки инструмент Салтерио

Један од најпознатијих хуглара је био Маркабру, али је већина аутора била анонимна. Најпознатији шпански јуначки еп је био Песма о Сиду.

Разлике између хуглара и трубадура уреди

У 11. веку, у Прованси, појављује се реч трубадур која означава књижевног ствараоца. Крајем 12. века та реч се први пут налази у једном шпанском правном документу.

Трубадур је увек имао виши друштвени положај од хуглара. Обично је био релативно образован, често је припадао племству и за њега је писање стихова и компоновање музике представљало разоноду, док је за хуглара јавно извођење тих стихова представљало свакодневни посао. Оно што је очигледна разлика измедју хуглара и трубадура је то што први захтева присуство публике и припада театралном делу спектакла, док други не изискује публику већ се бави књижевним делом посла.[4]

Епске јуначке песме уреди

Историја се пише путем песама које причају о подвизима хероја. Да би постојала историја треба да постоје хероји, а да би постојали хероји, треба да постоје они који ће певати о њиховим тријумфима. То су углавном певали хуглари. Живот и књижевност се сједињују у заједницу коју чине митови и легенде. Репертоар хуглара је био састављен из сцена из епских јуначких песама (шп. cantares de gesta). Назив потиче од латинске речи геро, која означава глагол радити. Цантарес се зову због тога што су биле рецитоване.[11] Те песме је хуглар рецитовао пред публиком.

Када би скупио групу људи да га слушају он би почео да пева своју песму (шп. cantilena)- vrsta male pesme koja je sadržala izvanredne podvige nekih likova koji bi ubrzo postali popularni.[12]

Ti likovi su uglavnom bili heroji (шп. héroes) i vitezovi (шп. caballeros), који су обаваљали своје легендарне подвиге. Храброст је била врлина која се највише ценила у средњовековном друштву. Већина аутора епских јуначких песама су анонимни. Прве верзије историјских проповеди настају путем усменог предања. То се сводило на препричавања нечега што је неко некоме рекао, на основу оног што је тај неко претходно чуо. Као што се може претпоставити, дела која су се преносила усменим путем су веома често доживљавала разне варијације.[13]

Како у Француској, тако су и у Шпанији почеле да се пишу песме са асонантском римом. Убрзо су у Француској прешли на консонантску риму и правилне стихове. Насупрот томе, у Шпанији се увек неговала асонантска рима и била је карактеристична метричка неправилност (анизосилабизам). Те песме су биле певане од стране хуглара, а биле су слушане са истом пажњом и интересовањем како код сељака, тако и код господе са двора.[12]

Епска јуначка песма служи селу како у историјском смислу (како би сазнали нешто о историјским подвизима и познатим ликовима), тако и у информативном смислу, како би били у току са тамошњим догађајима. У Кастиљи су се звали шп. cantos noticieros. То су биле одређене, кратке приче које су се појавиле под директним утицајем неке историјске чињенице. Ових дела нема евидентираних у писаним формама јер су се искључиво рецитовале, тј. преносиле усменим путем. Малобројни хугларски рукописи који су сачувани се не налазе у изворном облику због недостатка одређеног броја страна. Постоји претпоставка да је до губљења страна долазило приликом њиховог ношења листова како би се подсетили текста када то затреба. Једино су се у Француској, још од 13. века преписивали рукописи који су били веома раскошно и елегантно урађени. Захваљујући томе су се и сачувале скоро све франуске епске јуначке песме. Како се то није радило у Шпанији, дошло је до тога да је свега неколико шпанских епских јуначких песмама сачувано.[12]

 
Одломак из спева «Цантар де Ронцесваллес»

Рамон Менендес Пидал хронолошки дели шпанску епику на следећи начин:

  1. Од настанка до 1140. године
  2. Од 1140. до 1236. године (процват епских јуначких песама)
  3. Од 1236. до 1350. године
  4. Од 1350. до 1480. године (пад интересовања за епске јуначке песме) [14]

Основне карактеристике епских јуначких песама:

  • Писане у стиху
  • Коришћење кратких описа
  • Користили су изразе који су придобијали пажњу слушалаца
  • Додавали су вокал е на крају речи
  • Преносиле се усменим путем
  • Анонимне
  • Певане или рецитоване

Велики број епских јуначких песама је изгубљен. Алан Дејермонд енгл. Alan Deyermond је направио списак од око 180 спевова изгубљених на Иберијском полуострву. Постоје докази да је постојао велики број спевова, што се сазнаје из хроника. Прва датира из 13. века и њен аутор је Алфонсо X Учени (Примера црóница генерал). У њима се као историјски извори узимају јуначке песме. То је због тога што је народни певач састављао песму баш након тог историјског догађаја који је описивао. Само су неки од тих спевова записани. Менендес Пидал се бавио проучавањем хроника и тако успео да реконструише неколико спевова трагајући за римом у прозним текстовима.[5]

Постоје четири сачувана непотпуна текста:

  1. Цантар де мио Цид (најзначајнији епски јуначки спев)
  2. Цантар де Ронцесваллес (Одломак који се састоји од 100 тихова)
  3. Ла моцедадес де Родриго (Говори о Сидовој младости и састоји се од 1160 стихова)
  4. Поема де Фернáн Гонзáлез (по метричкој форми припада клеричкој песничкој вештини, али по стилу хугларској)

Песма о Сиду уреди

Песма о Сиду (шп. El cantar de mío Cid) је први очувани споменик шпанске књижевности. Сматра се да је спев настао у првој половини XII века, вероварно око 1140. године. Али једини сачувани рукопис потиче с почетка XIV векаи сачуван је захваљујући томе што га је забележио Пер Абат 1307. године. О Перу Абату се ништа не зна, иако се он појављује у текстовима средњег века.[4] Овај драгоцени рукопис се чува у Националној библиотеци у Мадриду.[15]

Рамон Менендес Пидал овај спев дели на три певања:

  1. Сидово изгнанство (шп. El destierro del Cid)
  2. Венчања Сидових кћери (шп. Las bodas de las hijas del Cid)
  3. Uvreda u Korpesu (шп. La afrenta de Corpes) [16]

Ово дело говори о херојству, верности, вери, правди, смрти, породици, части и престижу који се у средњем веку вредновао више од било чега другог. Такође, представља нам мржњу и превелику жељу за богатством која је, у том периоду, у значајној мери присутна.


 
Факсимил листа књиге Пер Абаат из Националне библиотеке у Мадриду

Основне карактеристике овог спева:

  • Употреба управног говора
  • Стил је умерен и једноставан
  • Реализам (нема фикције)
  • Веродостојност описивања
  • Најкраћи стих у певању има 9 слогова, а најдужи 22
  • Асонантска рима
  • Анизосилабизам
  • Употреба епских епитета
  • Подела стихова на полустихове

Овај спев има 3730 стихова и недостаје му један лист на почетку и два у средини. Спев је први пут штампан и објављен 1779. године. Код нас је критичко издање објавио Владо Драшковић и то је уједно и први превод на српскохрватски језик.


Версификација уреди

Све њихове песме имају одређене заједничке одлике које се односе на језик и версификацију.

Теме су обично припадале јуначкој традицији или легендарним предањима потеклим од неког давног историјског догађаја. Сва дела су била испевана на народном језику (шп. el idioma romance). Певали су на веома живописан начин и користили једноставна средства као што су: понављања, паралелизме, анафоре, епитете, плеоназме, синонимију, таутологију, амплификацију… [4] У састављању су користили стихове неједнаке дужине и са неједнаким бројем слогова, што се назива анизосилабизам (шп. anisosilabismo). Из тога видимо да писци још увек нису били добро овладали метричким вештинама. Стихови се деле на полустихове (шп. hemistiquios), где су најчешће комбинације броја слогова у стиху биле 7+7, 7+8, 6+7, 6+8, 8+8 ... У тим песмама не постоје строфе. Стихови се групишу у руковети (шп. tirada) или се једноставно нижу. Те целине могу бити и тематског карактера, као и груписања на основу асонантске риме.[4] Хуглари су употребљавали асонантску риму, која им је давала слободу да импровизују и запамте. Оваква рима подразумева подударање свих слогова почевши од последњег. То је пример несавршене риме. Супотно Хугларској песничкој вештини налази се Клеричка песничка вештина.[4] Једна врло важна одлика Хугларске песничке школе јесте анизосилабизам, стихови су неправилини и имали су између 10 и 16 слогова, али ту је преовладавао александринац.

Позориште уреди

Неке хипотезе повезују хугларе са појавом средњовековног позоришта. Хуглар, човек-спектакл, комичар и драматург, рецитатор, музичар и акробата био је описан по речима Кеведа као шп. bululú, “очајни лакрдијаш” са уметничким претензијама. Нови хуглари, аутентични краљеви уличног позоришта, поново су практиковали некњижевно позориште, углавном сатирично-политичко, веома забавног карактера. Међутим, на основу новијих истраживања долазимо до тога да је најверодостојнија теорија о настанку позоришта теорија о литургијском пореклу. Сматра се да је Црква заслужна за настанак позоришта и да су његови зачеци у литургији. Самим тим, друге две теорије (теорија о фолклорном пореклу и теорија о хугларима) бивају неприхватљиве.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Енциклопедија Британика. Песничка хугларска вештина. Последњи приступ 07.12.2014. године
  2. ^ а б Виртуелна библиотека. Појава епске поезије на народном језику у Кастиљи. Последњи приступ 07.12.2014. године
  3. ^ „«Местер де југларíа» Шпанска епска поезија. Последњи приступ 07.12.2014. године”. Архивирано из оригинала 09. 12. 2014. г. Приступљено 07. 12. 2014. 
  4. ^ а б в г д ђ Павловић-Самуровић, Љиљана, Солдатић, Далибор, Шпанска књижевност 1. Београд, Сарајево, Нолит, Свјетлост. (1985). стр. 71.
  5. ^ а б Алборг, Јуан Луис, Хисториа де ла литература еспаñола, Томо I Едад медиа y Ренацимиенто, Мадрид : Гредос, 1997.
  6. ^ Речник шпанске краљевске академије. Порекло речи хуглар. Последњи приступ 07.12.2014. године
  7. ^ Р. Менéндез Пидал, Поесíа југларесца y орíгенес де лас литературас ромáницас, Институто де Естудиос Полíтицос, Мадрид, 1957.
  8. ^ Рамóн Менéндез Пидал, Интродуцциóн y орíгенес де лас литературас ромáницас, Институто де Естудиос Полíтицос, Мадрид, 1957.
  9. ^ Средњовековна музика. Хуглари. Последњи приступ 07.12.2014. године[мртва веза]
  10. ^ Р. Менéндез Пидал, Поесíа југларесца y југларес, Мадрид. (1969). стр. 34-35.
  11. ^ Хугларска песничка вештина. Епске јуначке песме. Последњи приступ 19. дембар 2014. године[непоуздан извор?]
  12. ^ а б в http://www.alquiblaweb.com/2012/10/21/los-cantares-de-gesta-poema-del-mio-cid-y-chanson-de-roland/ Архивирано на сајту Wayback Machine (17. децембар 2014) Епске јуначке песме. Песма о Сиду и Песма о Роланду. Последњи пут приступљено 20. децембар 2014. године
  13. ^ Рамóн Нието, Хисториа де ла литература еспаñола, Аценто Едиториал, Мадрид. (2001). стр. 15.
  14. ^ Р. Менéндез Пидал, Поесíа југларесца y југларес, Мадрид, 1969.
  15. ^ Драшковић, V. Песма о Сиду, критичко издање. ИСЦ, Београд, 1975.
  16. ^ Шпанска књижевност. Подела спева на певања. Рамон Менендес Пидал. Последњи приступ 20. децембар 2014. године

Литература уреди

  • Р. Менéндез Пидал, Поесíа југларесца y југларес,сеxта едициóн; Мадрид, 1969;
  • Поема де Фернáн Гонзáлез. Ед. де Јуан Вицторио, Мадрид, Цáтедра, 1998;
  • Р. Менéндез Пидал, Поесíа југларесца y орíгенес де лас литературас ромáницас, Институто де Естудиос Полíтицос, Мадрид, 1957;
  • Павловић-Самуровић, Љиљана, Солдатић, Далибор, Шпанска књижевност 1. Београд, Сарајево, Нолит, Свјетлост, 1985;
  • Педраза, Фелипе Б., Родрíгуез, Милагрос: Мануал де литература еспаñола, вол. 1, Тафалла, Цéнлит, 1980.
  • Рамóн Менéндез Пидал, Интродуцциóн y орíгенес де лас литературас ромáницас, Институто де Естудиос Полíтицос, Мадрид, 1957;
  • Рамóн Нието, Хисториа де ла литература еспаñола, Аценто Едиториал, Мадрид, 2001;
  • Јеан Канаваггио, Хисториа де ла литература еспаñола, томо уно, Ла едад медиа;

Спољашње везе уреди

 
Хугларска песничка вештина на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Huglarska_pesnička_veština&oldid=27698339”