Игор Мандић
Игор Мандић (Шибеник, 20. новембар 1939 — Загреб, 13. март 2022) био је хрватски књижевник, есејиста, фељтониста, полемичар, као и књижевни и музички критичар.[1]
| Игор Мандић | |
|---|---|
 |
Биографија уреди
Завршио је студије компаративне књижевности на Филозофском факултету у Загребу 1963. године. Од 1966. био запослен у Вјеснику, као критичар у дневним новинама, као колумнист Вјесника у сриједу, интерни рецензент, уредник и аутор текстова у појединим Вјесниковим издањима. Од 1993. до 1995. писао је културолошке коментаре за Слободну Далмацију, а 1997. прешао у слободне уметнике, и објављивао је у разним листовима, између осталих и у Новом Пламену. Био је главни уредник новина Вјесник (2000). Дугогодишњи је сарадник многих радио-телевизијских центара. Године 2005. добио је награду Хрватског новинарског друштва за животно дело.[1] Живео је и радио у Загребу.
Након што му је у поподневним часовима 13. марта 2022. године позлило у стану у коме је живео, завршио је у болници „Свети Дух” у Загребу у којој је овај хрватски новинар, књижевни критичар и колумниста преминуо истог дана у 82. години живота.[2]
Политичка деловање и ставови уреди
Мандић је у емисији Недјељом у два рекао да је у Хрватској названи Домовински рат био "грађански рат" и да се није радило о агресији него о регресији јер је било нормално очекивати побуну Срба на стање у Хрватској. Противио се независности Косова јер је сматрао да је Космет српска земља. Такође је изјавио како се противи независности Црне Горе. Сматрао је да су Срби и Хрвати "два племена истога народа" и наглашавао да је за поновно стварање федералне заједнице.
Део Мандићеве изјаве с комеморације у Јадовну 26. јуна 2011. (према писању српских Новости): "Усташки кољачки менталитет још столује у хрватском народу и то могу викати с небодера на загребачком Тргу Републике." ... "Док год постоје злоћудни повици на стадионима, графити... а иза тога мржња и ирационално бјеснило потпомогнути политиком, неће бити среће. Што је најгоре, иза свега се крије и интерес цијеле фашистичке Еуропе."
Дела уреди
- Уз длаку, критике (Загреб, 1970)
- Мyстериум телевисионис, есеји (Сплит, 1972)
- Гола маса, фељтони (Загреб, 1973)
- Њежно срце, полемике (Загреб, 1975)
- Митологија свакидашњег живота, фељтони (Ријека, 1976)
- Од Бацха до Цагеа, есеји, критике (Загреб, 1977)
- 101 кратка критика (Загреб, 1977)
- У сјени оцвале глазбе, полемике (Загреб, 1977)
- Полицајци духа, полемике (Загреб, 1979)
- Шок садашњости, есеји (Загреб, 1979)
- Арсен, монографија (Загреб, 1983)
- Књижевност и медијска култура, есеји (Загреб, 1984)
- Што, заправо, хоће те жене?, фељтони (Загреб, 1984, Вараждин и Пула, 1985)
- Принципи кримића, есеји (Београд, 1985)
- Једна антологија хрватске поратне поезије, антологија (Прокупље, Загреб, 1987)
- Збогом драги Крлежа, полемике (Београд, 1988)
- Брачна кухиња, фељтони /са Славицом Мандић/ (Загреб, 1989)
- Екстазе и мамурлуци, есеји (Загреб, 1989)
- Романи кризе, критике (Београд, 1996)
- Књижевно (ст)ратиште, критике (Загреб, 1998)
- За нашу ствар, критике, полемике (Загреб, 1999.; II. проширено издање, Београд, 2001)
- Пријапов проблем, есеји (1999)
- Између дв(иј)е ватре, колумне (Београд, 2000)
- Бијела врана, колумне-полемике (Загреб, 2002)
- Слобода лајања и Заузето, Хрват (Загреб, 2012)
- Хитна служба; избор колумни из "Вјесника" 1999. – 2005. (Загреб, 2005)
- Себи под кожу. Нехотична аутобиографија (Загреб, 2006)
- Брачна кухиња /са Славицом Мандић/ (Загреб, 2006)
- Нотес - ВУС 1968-1972 (Загреб, 2007)
- У задњи час. Аутобиографски реалитy схоw (Загреб, 2009)
Референце уреди
- ^ а б IGOR MANDIĆ Архивирано на сајту Wayback Machine (20. јун 2008), hrvatsko društvo pisaca (језик: хрватски)
- ^ „Preminuo Igor Mandić, poznati pisac, književni kritičar i novinar”. vijesti.me (на језику: српски). Приступљено 2022-03-14.
- ^ „Prijapov problem - Kultura - Dnevni list Danas” (на језику: српски). 2011-08-07. Приступљено 2022-03-16.
