Имунодефицијенција
Имунодефицијенција је стање људског организма у којем је имунски систем (једна или комбинација неке од његових компонената: ћелијска имуност, хуморална имуност, састав комплемента, фагоцити) недовољан или ослабљен у борби против инфекција. Имунодефицијенција може бити стечена или секундарна, те примарна или наследна.
| Имунодефицијенција | |
|---|---|
| Класификација и спољашњи ресурси | |
| Специјалност | Имунологија |
| МКБ-10 | Д84.9 |
| МКБ-9-CM | 279.3 |
| ДисеасесДБ | 21506 |
| Патиент УК | [хттпс://патиент.инфо/доцтор/Иммунодефициенцy-%28Примарy-анд-Сецондарy%29 Иммунодефициенцy-(Примарy-анд-Сецондарy) Имунодефицијенција] |
| МеСХ | Д007153 |
Примарна имунодефицијенција уреди
Примарне имунодефицијенције су група ретких болести које су наследне, а узрок је унутар имунолошког система[1]. Тренутно се зна за око 80 врста примарних наследних имундефицијенција.
Примарна имунонедостатност може настати услед:
- недостатка Б-лимфоцита (X-везана агамаглобуминемија, недостатак ИгА и ИгГ, хипогамаглобуминемија код деце)
- недостатка Т-лимфоцита (хронична мукокутана кандидијаза, недостатак НК ћелија, идиопатска ЦД4 лимфоцитопенија). У случајевима када недостају и Б и Т-лимфоцити долази до недостатка аденозин деаминазе, ретикуларне дисгенезе и неких облика патуљастог раста
- поремећаја фагоцитозе (дефекти покретања ћелија, дефекти микробицидне активности)
- поремећаја комплемента (дефекти компоненти комплемената, дефекти контролних протеина)
Секундарна имунодефицијенција уреди
Секундарне имунодефицијенције настају као последица узрока изван имунолошког система, чешће се појављују од примарних, а могу бити узроковане потхрањеношћу, старењем, лековима (нпр. хемотерапија, глукокортикоиди, имуносупресивни лијекови) или болестима које могу директно или индиректно утицати на имунолошки систем (нпр. леукемија, лимфома, мултипли мијелом). Најпознатија секундарна имунодефицијенција је она узрокована ХИВ вирусом, АИДС.[2]
Референце уреди
- ^ Росен ФС, Цоопер MD, Wедгwоод РЈ (1995). „Тхе примарy иммунодефициенциес”. Н. Енгл. Ј. Мед. 333 (7): 431—40. ПМИД 7616993. дои:10.1056/НЕЈМ199508173330707.
- ^ Мандел ГЛ, Баннетт ЈЕ, Долин Р, ур. (2000). Принциплес анд Працтисе оф Инфецтиоус Дисеасес (5 изд.). Пхиладелпхиа, ПА: Цхурцхилл Ливингстоне. дои:10.1016/С1473-3099(10)70089-X. ISBN 044307593X.
Литература уреди
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
