Википедија

Инфицирана анеуризма

Инфицирана или микотична анеуризма патолошко је проширења било које периферне артерије услед слабљења артеријског зида, настало након бактеријске инфекције салмонелама, стафилокококама, трепонемама (Трепонема паллидум - узрочником сифилиса), или инфекције гљивицам.[1]

Инфицирана анеуризма
СинонимиИнфективна анеуризма, микотична анеуризма
Специјалностиваскуларна хирургија

Историја уреди

Ослер је 1885. године први описао микотичну анеуризму на луку аорте болесника који је умро због гљивичног ендокардитиса аортне валвуле.[2] Овај термин може створити значајну забуну, пошто се израз микотик обично користи за дефинисање правих гљивичних инфекција или инфекција повезаних са ендокардитисом. Дуго се назив микотична анеуризма користи за све екстракардијалне или интракардијалне анеуризме узроковане бактеријским и гљивичним инфекцијама. Назив се одржао до данас иако је накнадно утврђено да су бактерије далеко значајнији и чешћи узрочник оваквих анеуризми, а да јако мало инфекција укључује гљивице

Данас се углавном користи назив инфицирана анеуризма а мање микотична анеуризма.[3]

Епидемиологија уреди

Инфиициране анеуризме су у данашњој „антибиотској ери“ изузетно ретке,[3] представљају само 1–2,6% свих анеуризме аорте.[2]

Етиологија уреди

Инфективни агенси који изазивају инфекцију анеруризме могу се ширити из неког жаришта у организму до артеријског зида могу пер цонтинуитатем, у виду:[3]

  • Септичних микроемболија, у којима микроемболуси опструирају васа васорум адвентиције крвног суда узрокујући исхемију и дегенерацију медије са последичним слабљењем аортног зида. Ово је посебно карактеристично за анеуризме узроковане сифилисом.[4]
  • Септичних макроемболија, у којима септични макроемболуси углавном потичу са аортне валвуле захваћене бактеријским ендокардитисом.

После опструкције магистралне артерије инфекцијаса емболуса прелази на артеријски зид, слаби га и доводи до појаве анеуризме.

Патогенеза уреди

Извор инфекције код инфицираних анеуризме је или интраваскуларни или екстраваскуларни.

Примарно инфициране анеуризме настају из сусједних околних подручја инфекције или трауме, било директним контактом или путем лимфног ширења. Претходно постојеће анеуризме абдоминалне аорте или посттрауматске лажне анеуризме могу се секундарно инфицирати. 2 ) Алтернативно, локални екстраваскуларни инфективни фокус, као што је остеомијелитис кичмених пршљенова, може продрети директно или преко лимфног ткива у аорту, што доводи до некрозе зида, формирања лажне анеуризме и накнадне руптуре.[5]

Секундарне инфициране анеуризме настају септичком емболизацијом, било кроз васа васорум или интралуминално у подручја абнормалне интиме, као што су већ постојеће анеуризме или атеросклеротски плакови. Организми могу колонизирати нетакнути васкуларни зид кроз васа васорум, гдје је артеријски зид ослабљен локалним гнојним процесом који резултира микробним артеритисом с формирањем анеуризме.[5]

Бактериологија инфицираних анеуризме значајно се променила од првобитног описа из 1800-их. Пре ере антибиотика, готово 90% инфицираних анеуризме било је повезано с бактеријским ендокардитисом,[5] који се претежно јавља у асцендентној аорти и луку. Бактерије које се најчешће узгајају из зидова инфициране анеуризме биле су одраз оних одговорних за бактеријски ендокардитис и укључују Стрептоцоццус ( виридианс и фецалис ), Стапхyлоцоццус ( ауреус и епидермидис ), Хаемопхилус и Пнеумоцоццус.

Увођење и широка употреба антибиотика довела је до наглог пада учесталости бактеријског ендокардитиса. Тренутно је око 80% микотичних анеуризме резултат микробног аортитиса; Процјењује се да 3% укључује инфекцију већ постојеће анеуризме. Гљивичне инфекције су ријетке, а уобичајене врсте су Хитобластома цапсулатум, Цандида и Аспергиллус. [6]

Код бактеремије без ендокардитиса, најчешће пријављено место инфициране анеуризме била је трбушна аорта због инфекције постојећег атеросклеротског плака. Врсте салмонеле посебно имају јаку склоност зарази оштећене интиме аорте и абнормалне интиме артерија, посебно артерија које садрже атеросклеротски плак.[7] У неким серијама, салмонела је била одговорна за више од 50% инфицираних анеуризме. Вирулентне врсте, Салмонелла тyпхимуриум и Салмонелла цхлоераесуис , чине преко 50% пријављених случајева анеуризме инфицираних салмонелом. Остали уобичајени организми су Стрептоцоццус , Бацтероидес , Есцхерицхиа цоли и Стапхyлоцоццус ауреус.[8][9]

Клиничка слика уреди

Не постоји јасна клиничка слика инфицираних анеуризми. Презентација варира од појединачног пацијента до другог у зависности од неколико фактора укључујући основну етиологију, тип организма, трајање инфекције и анатомску локацију анеуризме. Класичне манифестације укључују бол у стомаку, грозницу и пулсирајућу абдоминалну масу. Присуство бактеријског ендокардитиса или друге бактеријске болести, реуматска грозница, недавна операција или артеријска катетеризација и лумбални остеомијелитис су фактори ризика за накнадну инфицирану анеуризме.

Коморбидни фактори су чести, 70% пацијената је имало бар једно коморбидно стање повезано са одређеним степеном имуносупресивних поремећаја.[10] Коморбидна стања су укључивала дијабетес (33%), хроничну бубрежну инсуфицијенцију (30%), хроничну употребу стероида (16%) и хроничне болести (16%), као што су реуматоидни артритис, не-Ходгкинов лимфом, мултипли мијелом, неутропенија, и моноклонска гамопатија.

Историја недавне фебрилне гастроинтестиналне болести је уобичајена. Други удаљени извори инфекције укључују пнеумонију, сепсу уринарног тракта, остеомијелитис и инфекцију меких ткива. До 20% случајева има отворену руптуру анеуризме. Прва презентација може бити гастроинтестинално крварење из примарне аортоентеричне фистуле (10%). Руптура у шупљу вену (аортокавална фистула) је ређа појава (4%).[6][10][11][12]

Дијагноза уреди

За клиничара, рана дијагноза је камен темељац ефикасног лечења. Без медицинског или хируршког лечења, може доћи до катастрофалног крварења или неконтролисане сепсе. Међутим, симптоматологија је често неспецифична у раним фазама, тако да је потребан висок индекс сумње да би се поставила дијагноза.[13]

Терапија уреди

Лечење инфицираних анеуризме је изазован клинички проблем за васкуларног хирурга. Основни аспекти лечења су контрола или ерадикација инфекције и успостављање артеријске реконструкције.[13]

Прогноза уреди

Инфициране анеуризме су и даље повезане са високим морбидитетом и високим морталитетом. Често се повезују са компликујућим факторима, као што су:[8]

  • касна или одложена дијагноза,
  • руптура,
  • сепса,
  • парависцерална локализација.

Инфициране анеуризме се обично јављају код имунокомпромитованих пацијената што доводи до повећаног морбидитета и морталитета.[2][14]

Види још уреди

Извори уреди

  1. ^ Хрватска, Плацебо д о о Сплит и МСД. „МСД приручник дијагностике и терапије: Анеуризме периферних артерија”. www.мсд-прируцници.плацебо.хр (на језику: хрватски). Приступљено 2023-07-13. 
  2. ^ а б в Ослер W. (1885). „Тхе Гулстониан лецтурес он малигнант ендоцардитис.”. Бр Мед Ј. 1: 467—70. 
  3. ^ а б в Лазар Давидовић, Марко Драгаш, Живан Максимовић, Игор Кончар, Никола Илић, Анеуризматска болест  клиника и лечење, Гласило Подружнице Српског лекарског друштва Зајечар Година 2009  Волумен 34  Број 1
  4. ^ Јувонен Ј, Јувонен Т, Саикку П, ет ал. Демонстратион оф Цхламyдиа пнеумониае ин тхе wаллс оф абдоминал аортиц анеурyсмс. Ј Васц Сург 1997, 25:499.
  5. ^ а б в Стенгел, Алфред (1923). „Мyцотиц (Бацтериал) Анеурyсмс оф Интравасцулар Оригин”. Арцх Интерн Мед. 31 (4): 527—54. дои:10.1001/арцхинте.1923.00110160074005. 
  6. ^ а б Кyриакидес, Г. К.; Симмонс, Р. L.; Најариан, Ј. С. (1976). „Мyцотиц анеурyсмс ин трансплант патиентс”. Арцх Сург. 111 (4): 472—6. ПМИД 769750. дои:10.1001/арцхсург.1976.01360220168029. 
  7. ^ Цохен, П. С.; О'Бриен, Т. Ф.; Сцхоенбаум, С. C.; Медеирос, А. А. (1978). „Тхе риск оф ендотхелиал инфецтион ин адултс wитх салмонелла бацтеремиа”. Анн Интерн Мед. 89 (6): 931—2. ПМИД 717990. дои:10.7326/0003-4819-89-6-931. 
  8. ^ а б Реддy ДЈ, Ернст ЦБ (2005). „Инфецтед анеурyсмс”. Ур.: Рутхерфорд РБ. Васцулар сургерy. Пхиладелпхиа: WБ Саундерс. стр. 1581—96. 
  9. ^ Монета, Г. L.; Таyлор Јр, L. M.; Yеагер, Р. А.; Едwардс, Ј. M.; Ницолофф, А. D.; МцЦоннелл, D. Б.; Портер, Ј. M. (1998). „Сургицал треатмент оф инфецтед аортиц анеурyсм”. Ам Ј Сург. 175 (5): 396—9. ПМИД 9600286. дои:10.1016/С0002-9610(98)00056-7. 
  10. ^ а б Одерицх, Г. С.; Паннетон, Ј. M.; Боwер, Т. C.; Цхеррy Јр, К. Ј.; Роwланд, C. M.; Ноел, А. А.; Халлетт Јр, Ј. W.; Гловицзки, П. (2001). „Инфецтед аортиц анеурyсмс: Аггрессиве пресентатион, цомплицатед еарлy оутцоме, бут дурабле ресултс”. Ј Васц Сург. 34 (5): 900—8. ПМИД 11700493. дои:10.1067/мва.2001.118084. 
  11. ^ Цонноллy, Ј. Е.; Кwаан, Ј. Х.; МцЦарт, П. M.; Броwнелл, D. А.; Левине, Е. Ф. (1981). „Аортоентериц фистула”. Анн Сург. 194 (4): 402—12. ПМЦ 1345313  . ПМИД 7283503. дои:10.1097/00000658-198110000-00004. 
  12. ^ Морроw C, Сафи Х, Беалл АЦ. (1987). „Примарy аортодуоденал фистула цаусед бy салмонелла аортитис.”. Ј Васц Сург. 6: 415—41. 
  13. ^ а б Кампхол Лаохапенсанг, Роберт Б. Рутхерфорд, Супапонг Арwорн, Инфецтед Анеурyсм. Лаохапенсанг, К.; Рутхерфорд, Р. Б.; Арwорн, С. (2010). „Инфецтед анеурyсм”. Анн Васц Дис. 3 (1): 16—23. ПМЦ 3595812  . ПМИД 23555383. дои:10.3400/авд.цтииа09002. .
  14. ^ Реддy, D. Ј.; Схепард, А. D.; Еванс, Ј. Р.; Wригхт, D. Ј.; Смитх, Р. Ф.; Ернст, C. Б. (1991). „Манагемент оф инфецтед аортоилиац анеурyсмс”. Арцх Сург. 126 (7): 873—9. ПМИД 1854247. дои:10.1001/арцхсург.1991.01410310083012. 

Литература уреди

  • Wалкер DI, Блоор К, Wиллиамс Г, Гиллие I. Инфламматорy анеурyсмс оф тхе абдоминал аорта. Бр Ј Сург 1978, 83:425.
  • Голдстоне Ј, Малоне ЈМ, Мооре WС. Инфламматорy анеурyсмс оф тхе абдоминал аорта. Сургерy 1978, 83:425.

Спољашње везе уреди

 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Inficirana_aneurizma&oldid=27733489”