Википедија

Интензивна нега

Интензивна нега је скуп медицинских процедура или трећи, четврти и пети степен здравствене неге, која се спроводи над болесником после завршене реанимације и поновног успостављања циркулације након срчаног застоја, тешке трауме, обимнијег оперативног захвата и бесвесног стања болесника, на за то специјално опремљеним одељењима - у оквиру болничких одељена и клиника за ургентну медицину. Циљ интензивне неге је да се сталном контролом, пажљивим мониторингом и даљим лечењем, пре свега спрече оштећења мозга и секундарне исхемичне лезије других органа, а затим по стабилизовању стања, да се открије и евентуални, основни узрок, који је довео до застоја срца и других виталних функција.[1]

Интензивна нега
Централни мониторинг систем за праћење болесника у јединици интензивне неге
Класификација и спољашњи ресурси
СпецијалностАнестезиологија
Ургентна медицина

Савремена интензивна медицина бави се лечењем најтежих болесника или „критично оболелих“ којима је живот угрожен и оним који су тренутно стабилизованих виталних функција али у сваком тренутку могу доћи у стање фаталног погоршања. Овако тешки болесници захтевају континуирани надзор, негу и лечење. Интензивна медицина своје методе лечења сроводи у јединицама интензивне неге у којима раде посебно обучени стручњаци, које у току свог рада користе специјализовану опрему за трајни надзор бројних физичких фактора као што су циркулација крви, дисање функција бубега итд, и спровођење бројних хитних терапијских интервенција. Јединице интензивне његе организоване су према профилу болесника (грани медицине) који се у ној лече (нпр. неуролошка, интернистичка, али и специфична коронарна јединица и др.)

Лице које највише времена проводи уз критично оболелог су медицинске сестре-техничари из чега произилази став да је улога ових медицинских радника од огромне важности. Међутим, за рад у одељењу интензивне неге од медицинских техничара, не захтева се само његова непрекидна присутност уз болесника већ и поседовање одређених знања и вештине, посебно из области мониторинга виталних функција, механичке вентилације, интравенске терапије и слично.[2]

Историјат уреди

 
Флоренс Најтингејл се сматра зачетницом савремене здравствене неге

Нега болесних и немоћних људи сигурно почиње још на почетаку цивилизације. Међутим савременији начин неге болесника почео је тако што је Флоренс Најтингел, међу првима, почела да разврстава болеснике према потреби за негом, па су тако најтежи болесници имали кревете који су најближи сестрама, а лакши најдаље.

За време Кримског рата, са 38 нудиља Флоренс је отишла на Крим, где је организовала болнице и увела значајне реформе у санитетску службу и негу рањеника и болесника. Отворила је прву службу за медицинске сестре. Њене ученице су отвориле школе таквог типа у многим земљама света, па и у Београду, када је 1924. године школовање окончала прва генерација медицинских сестара.

Појам прогресивна здравствена њега, први пут је почео примјењивати ​​1956. године у Сједињеним Америчким Државама. Овај новоуведени систем прилагођавања здравствене његе, требало је да означи нови приступ нези болесника, која је прије свега требала бити на највишем нивоу неге болесника-корисника здравствених услуга, који се у датом тренутку развоја медицине може постићи савременим методама у здравственој њези. Овај систем је требало пре свега да се заснива на правилима да се;

  • Болесници разврставају у групе према нивоу потребне здравствене неге,
  • Примени одговарајуће медицинске процедуре и опреме
  • Примени рада стручног особља према школској спреми и радном искуству.

На појаву и развој прогресивне здравствене његе кроз вишедеценијски развој медиицинске струке, утицао је пре свега, развој биомедицине као науке и све веће стицање нових сазнања у свим подручјима науке, појава технолошких иновација, прихватање става о интердисциплинарном начину лечења и мултипрофесионаланом тимском приступу нези болесника, и на крају, не тако мање важном чиниоцу, рационалној упораби здравствених и социјалних новчаних давања друштва и појединаца из свих извора.

На просторима Србије први писани документи о болницама, лечењу, болесницима, нези и неговатељима је Хиландарски типик Светог Саве. Прву болницу у Србији, при манастиру Студеница код Рашке, основао је Сава Немањић по угледу на Хиландарску, а Дечанску као болницу при манастиру Пантократор у Цариграду која је била расадник медицинских знања и вештина оног времена на Балкану. У средњовековној Србији основано је десетак болница при манастирима у којима су се негом бавили обучени и приучени монаси.

Оснивањем грађанских болница у Србији скраја 19. века послове неговања преузеле су жене које су деловале и у породицама. Пример хуманости, племенитости и пожртвовања таквих лица била је сликарка Надежда Петровић која је, негујући рањене и болесне, умрла од пегавог тифуса.

Рани развој сестринства у Србији започео је 1921.године када је основана Школа за нудиље у Београду, која је и означила почетак професионалног сестринства. Први директор школе била је Мис Њутн, ученица Флоренс Најтингел. Школовање, интернатског типа, трајало је четири године, а уписивали су је ученице са л8 годна старости и завршених осам разреда гимназије. Ученице су носиле прописану униформу као обележје професије, а свршеним ученицама је, уз диплому, припадао и брош изузетне израде са ликом Косовке девојке као знак припадности професији.

После Другог светског рата, у у већим градовима СФР Југославији отворен је већи број медицинских школа, пре свега као потреба за подизања нивоа образовања медицинских сестара. Године 1952. године отворена је Виша школа за медицинске сестре Црвеног крста Југославије, а л958.године Виша медицинска школа као самостална институција којој је, л973. године, припојена Виша школа за медицинске сестре Црвеног крста Југославије. Потом је следило отварање нових школа, ау 21. веку и струковних факултета.

Начела интензивне здравствене неге уреди

Интензивна здравствена нега је важна област медицине јер у себи обједињује бројне садржаје неге са свим другим медицинским областима. Делити интензивну здравствену негу болесника на општу и специјалну данас је практично немогуће, јер савремене методе дијагностике и лечења чине нераздвојну целину у јединственом процесу неге и лечења.


У клиничко-болничким условима интензивна нега се најчешће изводи по систему прогресивне неге.

Прогресивна здравствена нега уреди

Главни чланак: Прогресивна здравствена нега

Прогресивна здравствена нега је систем организације болница у којем се структура болесничких јединица базира на степену тежине стања и ризика по живот болесника и на интензитету његових потреба за лечењем и негом.

Прогресивна здравствена нега представља флексибилни организациони систем медицинског збрињавања и неге болесника, у којем се архитектонским и технолошким решењима стварају могућности за обезбеђење основних нивоа неге.

Тријажа болесника за интензивну негу уреди

Полазна основа за тријажу болесника за интензивну негу није његова дијагноза болести, већ,

  • Степен угрожености болесниика и тежина неговог здравственог стања
  • Број и сложеност интервенција и време потребно за њихову успешну примену, у циљу остварања врхунских резултата у лечењу и нези.

Нивои интензивне неге у оквиру прогресивне здравствене неге уреди

У свакодневној клиничкој пракси најчешће се користе следећа три нивоа (II, III и IV степен) здравствене неге:

Полуинтензивна нега (други степен прогресивне неге)

Полуинтензивна нега као саставни део савременог лечења и континуираног збрињавања болесника обухвата лица:

  • Која немају јасно очувану свест, који испољавају дезоријентисаност, агресивно понашање и халуцинације,
  • Код којих се контролишу витални знаци на 3-6 часова,
  • Код кохјих је крварење под контролом, али је неопходан повећан надзор,
  • Који је ограничено покретан, захтева помоћ при храњењу,
  • Код којег постоји поремећај функције дисања,
  • Коме је потребна помоћ других лица, тј зависи од туђе помоћи
  • Којем је одређен одговарајући медицински третман.
Интензивна нега (трећи степен прогресивне неге)

Интензивна нега саставни је део савременог лечења и континуираног збрињавања болесника:

  • Са квантитативним/квалитативним поремећајима свести,
  • Без свести (коматозна стања),
  • Којима се контролишу витални знаци свака два часа,
  • Код којих постоји акутно крварење или знаци претећег крварења,
  • Који је непокретан, и захтевају помоћ других лица, храњење природним или вештачким путем (тј код којег је укључена парентерална * Који захтева интензивни медицински третман у болесничким јединицама или коме је одређен одговарајући медицински третман.
Специјална интензивна нега (четврти степен прогресивне неге)

Специјална интензивна нега је део савременог лечења и континуираног збрињавања болесника:

  • Који је дуже од 48 часова без свести,
  • Код којег постоји акутно крварење,
  • Код којег се контролишу витални знаци сваких сат времена,
  • Код којег се континуирано дају: кисеоник, трансфузије крви, инфузије кристалоида или медикаментозна терапија,
  • Код којег је неопходан специјални медицински третман у просторијама са посебном неменом.

Основна начела интензивне неге уреди

Ако се и поред свих предузетих мера лечења на одељењим болница ризик од смрти код одређених болесника непрестано повећава, то је примарни разлог да се они приме у ОИН како би се такво стање болесника можда свладало. У ту групу болесника спадају они који захтевају интензивну негу због:

  • Хемодинамске нестабилности хипертензија или хипотензија)
  • Неспособности одржавања функције дисајних путева
  • Инсуфицијентног дисања (потреба за вештачком вентилацијом)
  • Акутног бубрежног застоја
  • Потенцијално угрожавајућих аритмија срца
  • Свеукупног утицаја поремећаја функције више органа.
  • Код постоперативних болесника због горе наведене подршке најчешће првих сати након великих операција када су болесници нестабилни за пријем у јединице полуинтензивне његе.

Јединица интензивне неге би у идеалним условима требале бити место лечења оних болесника чије је стање потенцијално реверзибилно, који имају добру шансу преживљавања уз интензивно лечење. Наравно критично обољели пацијенти су често на граници смрти, па је понекад врло тешко предвидјети успех лечења.

Јединица интензивне неге су у начелу најскупља и технолошки је изузетно развијена одељења, па спадају у најскупљу грану медицине. Само у САД-у годишње се потроши 0,5% бруто домаћег производа на интензивно лијечење, а 13% свеукупних трошкова у здравству одлази на интензивно лијечење.

Јединица (одељења) за интензивну негу уреди

Интензивно лечење које гтреба да се спроводи, према споменутим начелима у јединицама интензивне неге, захтева и одређену организацију рада и опремљеност појединих организационих целина за интензивну негу. Зато свуда у свету постоје специјализоване или уже специјализоване јединице интензивне неге у појединим клиникама или на нивоу болница, као што су:

  • коронарна интензивна нега за кардиоваскуларне болести,
  • интернистичке јединице интензивне неге,
  • хируршке јединице интензивне неге,
  • кардиохируршка јединице интензивне неге,
  • неурохируршке јединице интензивне неге,
  • педијатријске и неонатолошка јединице интензивне неге
  • неуролошка јединице интензивне неге
  • јединице интензивне неге за опекотине,
  • трауматолошка јединице интензивне неге
  • друге јединице интензивне неге према потребама и могућностима појединих болница.

Планирање здравствене неге уреди

Планирање здравствене неге обухвата утврђивање приоритета и реализацију постављених циљева:

  • Утврђивање приоритета – на утврђивање приоритета најчешће утичу мишљење и опште стање болесника, али и: кадровски, временски, материјални и други услови у којима се спроводи здравствена нега. Давање приоритета једном проблему не значи да он мора да буде потпуно решен пре него се други проблеми узму у поступак.
  • Постављање циљева – један је од најважнијих задатака у планирању здравствене неге. То су кратки и сажети искази, који дефинишу очекиване промене у реаговањима корисника на здравствени проблем, или другу животну ситуацију. Они представљају жељени и/или могући крај (исход) заснован на одабраној стратегији и плану неге.
Реализација плана здравствене неге

Најдинамичнија и најзначајнија етапа у процесу здравствене неге је реализација плана здравствене неге. Она подразумева;

  • непосредно извођење свих планираних интервенција и других активности здравствене неге, усмерених ка постизању одређених специфичних циљева код болесника.
  • „стављање плана неге у акцију“.

Реализација плана здравствене неге може се спроводи у свим облицима организационим облицима служби – ургентне медицине и анестезије.

Болничке инфекције у одељењима интензивне неге уреди

 
Могућа места контаминације патолошким агенсима у ЈИН

Још осамдесетих година 20. века уочена је већа учесталост болничких инфекција (БИ) код болесника лечених у одељењима интезивне неге (ОИН), него код болесника осталих одељења. У одељењима интензивне неге (ОИН) ризик од појаве болничких инфекција (БИ), према бројним истраживањима је 5−10 пута је већи код болесника на ОИН у односу на болеснике осталих одељења.[3]

Епидемиологија

Истраживање обављено у више од хиљаду болница широм света показује да се код готово половине пацијената који су боравили у одељењу интензивне неге развија инфекција која повећава опасност од смрти.[4]

Студије које су се бавиле истраживањима у само једном дану у више од 1.200 одељења интензивне неге у 75 земаља, установиле су да је у око 10-15% ризика од смрти повезаних са појавом инфекције током лечења на ОИН.[4]

Европска студија преваленције болничких инфекција у ОИН у којој су обрађени подаци 4.500 болесника показала је да је преваленција болничких инфекција у ОИН 20,6%.[5]

У првој Националној студији преваленције болничких инфекција спроведеној у 27 болница у Србији, у периоду од 4. октобра до 30. децембра 1999.године, такође је забележена значајно већа преваленција болничких инфекција код болесника ОИН (14,5%) у поређењу са болесницима осталих одељења (4,1%).[6]

У периоду јануар−јун 2005. у студији БИ у КЦ Србије, инциденције у ОИН варирала је у распону од 1,5 до 65,6%. Велика разлика у добијеним резултатима у појединим институтима може се објаснити различитом дужином хоспитализације и интензитетом узимања узорака биолошког материјала.

Стопе инциденције болничких инфекција на појединим одељењима болница у Републици Србији (2005-2009)[7]
Одељење 2005 2006 2007 2008 2009
Хирургија 0,1 - 3,3 0,3 - 9,4 0,1 - 4,0 0,2 - 3,3 0,1 - 2,3
Ортопедија/Трауматологија 1,4 - 13,0 0,2 - 9,1 0,5 - 9,0 0,2 - 9,0 0,2 - 13,0
Интензивна нега 21,7 - 56,9 3,1 - 27,7 0,5 - 40,6 0,3 - 18,0 0,0 - 33,0
Урологија 1,1 - 10,1 0,4 - 4,5 0,3 - 9,9 0,1 - 6,1 0,2 - 9,0
Гинекологија/акушерство 0,3 - 9,9 0,1 - 10,5 0,1 - 5,7 0,1 - 3,1 0,3 - 8,0
Етиологија

Веће вредности инциденције болничких инфекција у ОИН може се објаснити:

  • Тежином основног обољења болесника
    Наиме само они који имају озбиљна обољења бораве на одељењима интензивне неге. То су болесници чији је имунолошки систем веома осетљив, и који су у тешком општем стању јер се боре за живот.
  • Учесталом инвазивном дијагностиком и терапијским процедурама.
    Ове процедуре у себи носе повећан ризик од инфекције.
  • Знатно нерационалном употребом антибиотика.
    Ова нерационалност доводи до селекције мултирезистентних узрочника, који се све чешће региструју као извор болничких инфекција.[8]
  • Грешке у примени интраваскуларне опреме
    Као један од главних ризика за настанак БИ код болесника у ОИН сматра се примена и одржавање интраваскуларне опреме.
Врста инфекције

Према истраживању спроведеном у САД 2009. године више од 60% инфекција у одељењим интензивне неге биле су упале плућа, око 20% односило се на инфекција у пределу трупа, док су 15% биле инфекције урогениталног тракта.[4]

Према резултатима из Србије, од укупног броја БИ регистрованих у ОИН на институтима КЦ Србије у периоду јануар−јун 2005. године, инфекције уринарног система чиниле су 44,6% инфекција и биле су најзаступљеније БИ. Најчешћи узрочници били су Клебсиелла спп. (33%) Ентероцоццус спп. (30,9%) и Псеудомонас спп. (10,3%).[9][10][11][12][13]

Превенција

Поштовањем специфичних мера превенције, бољом организацијом и руковођењем сваким делом болнице и стриктним поступањем у складу са водичем о употреби интраваскуларне и друге медицинске опреме, могу се значајно смањити стопе инциденције инфекција у ОИН.[14]

Извори уреди

  1. ^ Педиатриц Басиц Лифе Суппорт: 2010 Америцан Хеарт Ассоциатион Гуиделинес фор Цардиопулмонарy Ресусцитатион анд Емергенцy Цардиовасцулар Царе, Цирцулатион 2010, 122: 862-75.
  2. ^ Гуланицк M, Мyерс Ј. L. Нурсинг Царе Планс-Нурсинг Диагносес анд Интервентион. 6тх едитион 2007, Елсевиер, Мосбy
  3. ^ Доноwитз ЛГ, Wензел РП, Хоyт ЈW. Хигх риск оф хоспиталацqуиред инфецтион ин тхе ИЦУ патиент. Црит Царе Мед 1982; 10(6): 355–7.
  4. ^ а б в „Интензивна нега и инфекције”. Надлану живот. Приступљено 9. 3. 2016. 
  5. ^ Винцент ЈЛ, Бихари ДЈ, Сутер ПМ, Бруининг ХА, Wхите Ј, НицоласЦханоин МХ, ет ал. Тхе преваленце оф носоцомиал инфецтион ин интенсиве царе унитс ин Еуропе. Ресултс оф тхе Еуропеан Преваленце оф Инфецтион ин Интенсиве Царе (ЕПИЦ) Студy. ЕПИЦ Интернатионал Адвисорy Цоммиттее. ЈАМА 1995; 274(8): 639–44.
  6. ^ Марковић-Денић Љ, Дрндаревић D, Милић Н, Букумировић К, Јанковић С. Студy он тхе преваленце оф инфецтионс ин Сербиа. Глас Инст Зашт Здр Срб 2000; 74(1−4 Суппл): 37−79.
  7. ^ (језик: српски)ЗАРАЗНЕ БОЛЕСТИ У РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ, 2009. пп. 248 ЗДРАВСТВЕНО-СТАТИСТИЧКИ ГОДИШЊАК РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ЗА 2009. Архивирано на сајту Wayback Machine (5. март 2016)
  8. ^ Wебер ДЈ, Раасцх Р, Рутала WА. Носоцомиал инфецтионс ин тхе ИЦУ: тхе гроwинг импортанце оф антибиотиц-ресистант патхогенс. Цхест 1999; 115(3 Суппл): 34С–41С.
  9. ^ Бурке ЈП, Рилеy ДК. Носоцомиал уринарy трацт инфецтионс. Ин:Маyхалл ГЦ, едитор. Хоспотал епидемиологy анд инфецтион цонтрол.3рд ед. Балтиморе: Wиллиамс & Wилкинс; (1996). стр. 139−53.
  10. ^ Лаупланд КБ, Багсхаw СМ, Грегсон ДБ, Киркпатрицк АW, Росс Т,Цхурцх DL. Интенсиве царе унит-ацqуиред уринарy трацт инфецтионсин а регионал цритицал царе сyстем. Црит Царе 2005; 9(2): Р60–5.
  11. ^ Лаупланд КБ, Зyгун ДА, Давиес ХД, Цхурцх DL, Лоуие ТЈ, ДоигЦЈ. Инциденце анд риск фацторс фор ацqуиринг носоцомиал уринарyтрацт инфецтион ин тхе цритицаллy илл. Ј Црит Царе 2002; 17(1): 50–7.
  12. ^ Фоxман Б. Епидемиологy оф уринарy трацт инфецтионс: инциденце,морбидитy, анд ецономиц цостс. Дис Мон 2003; 49(2): 53–70.
  13. ^ Маки ДГ, Тамбyах ПА. Енгинееринг оут тхе риск фор инфецтионwитх уринарy цатхетерс. Емерг Инфецт Дис 2001; 7(2): 342–7.
  14. ^ Еггиманн П, Харбартх С, Цонстантин МН, Тоувенеау С, Цхевролет ЈЦ, Питтет D. Импацт оф а превентион стратегy таргетед ат васцулар-аццесс царе он инциденце оф инфецтионс ацqуиред ин интенсиве царе. Ланцет 2000; 355(9218): 1864–8.

Литература уреди

  • Јовановић Привродски Ј. уред. Педијатрија за студенте медицине. Универзитет у Новом Саду,Медицински факултет, Нови Сад, 2012.
  • Богдановић Р, Радловић Н. уред. Педијатрија. Универзитет у Београду, Медицински факултет, Београд, (у штампи) – Уредник поглавља Дороњски А, Ургентна стања I, интензивна терапија и нега
  • Питтет D, Тарара D, Wензел РП. Носоцомиал блоодстреам инфецтион ин цритицаллy илл патиентс. Еxцесс ленгтх оф стаy, еxтра цостс, анд аттрибутабле морталитy. ЈАМА 1994; 271(20):1598–601.
  • Јенсен АГ. Импортанце оф фоцус идентифицатион ин тхе треатментоф Стапхyлоцоццус ауреус бацтераемиа. Ј Хосп Инфецт 2002;52(1): 29–36.
  • Сенефф M. Централ веноус цатхетерс. Ин: Риппе ЈМ, Ирwин РС, Финк МП, Церра ФБ, едиторс. Медицине. 3рд ед. Бостон: Литлле Броwн Цо; 1996. 15−36.

Спољашње везе уреди

 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Intenzivna_nega&oldid=27447985”