Инупијати
Инупијати или Инупијаки[2] су домородачки народ Аљаске, чије се традиционалне територије пружају од Нортон Саунда на Беринговом мору па до границе између Канаде и Сједињених Америчких Држава.[3] Њихове садашње заједнице укључују седам аљаских села на Норт Слоупу која припадају Арктик Слоуп регионалној корпорацији, једанаест села у Нортвест Арктику и шеснаест села која су повезана са регионалном корпорацијом Беринговог Мореуза.[3]
 Инупијати удељују куник (ескимски пољубац) на Налукатаку (Пролећни фестивал Инупијата) у Бароу (Аљаска) | |
| Укупна популација | |
|---|---|
| 13.500[1] | |
| Региони са значајном популацијом | |
| северна и северозападна Аљаска (  Сједињене Америчке Државе) | |
| Језици | |
| северноаљаски инупијатски језик, северозападноаљаски инупијатски језик, енглески језик | |
| Религија | |
| анимизам |
Име уреди
Име Инупијати је име овог народа у множини, док је Инупијак једнина, а термин Инупијак двојина. Корен речи iñuk значи „особа”, а -piaq значи „стварност”, па се комбинацијом ових речи добија превод њиховог имена — „стварни људи”.[4][5]
Подгрупе уреди
Инупијати су састављени од следећих заједница:
Регионалне корпорације уреди
С` циљем равноправног управљања природним ресурсима, Инупијати су основали неколицину регионалних корпорација аљаских домородаца. То су:
Језици уреди
Инупијати користе само два језика: северноаљаски инупијатски и северозападноаљаски инупијатски. Много више дијалеката је постојало у периоду пре сретања са европском културом. Инупијати говоре енглески зато што су у школама за староседеоце децу кажњавали када су говорила на својим матерњим језицима.[3]
Мали број Инупијата је развило пиктографски систем писања почетком 20. века. Ово писмо је познато је као аљаско сликовно писмо.[3]
Аљаски универзитет у Фербенксу нуди онлајл курс за учење или усавршавање језика. Курс је познат под називом „Почетни ниво инупијатско-ескимског језика”, где се Ињупијати који говоре, а тако и они који не говоре овај језик, могу пријавити.
Историја уреди
Поред осталих група Инуита, Инупијати су наследници тулске културе. Око 1000. године п. н. е они су мигрирали са острва Беринговог мора на територију данашње Аљаске.
Инупијатске групе, као и инуитске, имају суфикс „миут” у именима, што значи „народи тога и тога”. Пример за то су „Нунамиут” (Инупијати са копна) и то је општи назив за континенталне Инупијаке који лове карибуе. Током периода глади и епидемије грипа (који су највероватније донели европски китоловци[6]), већина људи се преселила близу обале и у друге делове Аљаске између 1890. и 1910. године. Одређени дрој Нунамиута се вратио у планине око 1930. године.
До 1950. године, већина подгрупа Нунамиута, као што су Киликмиути, сјединиле су се око анактувучког пролаза, села на централном северу Аљаске. Неки Нунамиути су задржали номадске обичаје до 1950. године.
Идитародска стаза је настала повезивањем стаза које су претходно користили староседеоци Аљаске, а међу њима су Денаина и Дег Хитан — атабаскански индијанци и инупијатски Ескими.[7]
Опстанак уреди
.jpg)
из Ноатака, 1929.
Инупијати су ловачко-сакупљачка друштва, као и остатак аутохтоних народа Арктика. Инупијати су још увек зависни од лова и риболова. У зависности од њихове локације, они лове моржеве, туљане, китове, поларне медведе, карибуе и рибе.[1] Како континентална група (Нунамиути), тако и обалски (Тагиумиути) Инупијати у великој мери зависе од рибе и риболова. У сезонама када се храна сакупља за зиму, ловина постају и патке, гуске, зечеви, а сакупљају се и бобице, корење и изданци.
Континентални Инупијати лове карибуе, Долове овце, гризлије и лосове. Обалски Инупијати лове моржеве, туљане (фоке), белуга китове и гренландске китове. Опрезно и поларни медвед може бити ловљен.
Хватање китова може бити на добробит сваког Ињупијата, јер се по одвајању меса и масноће добијена храна може дуго чувати на традиционалан начин. Чак се и рођацима који су се преселили у градове хиљадама километара далеко, по богатом лову, дели ловина. Муктук, месо и сланина гренладског кита и других китова, богато је витамином А и C.[8][9] Витамин C се уништава термичком обрадом меса, па се једењем свежег меса надомешта недостатак витамина C у популацијама које имају ограничен приступ намирницама које су богате овим витамином, као што су воће и поврће.
Од 1970-их, нафта и други ресурси су постали начин зараде Инупијата. Трансатлантски нафтовод повезује бушотине у Прудхобеју са луком Валдез на централном југу Аљаске. Због бушења и тражења нафте на сувом северу Аљаске, традиционални начин живота, а пре свега китоловство, долази у конфликт са највећом опсесијом савременог доба — даљим проналском нафте.[10]
Култура уреди
Традиционално, различите групе Ињупијата чине седентерна друштва и она се значајно разликују у односу на номадске групе. Нека села су насељена већ 10.000 година, као што су рибарски камп Мерин Игло на Аљасци.[3]
Налукатаки је пролећни фестивал лова на кита.
Постоје друге културне институције које су усмерене ка очувању инупијатског етноса, као што је Илисарвик колеџ у Бароу.
Садашњи проблеми уреди
Инупијати су постали свесни озбиљности проблема климатских промена које прете да униште њихове традиционалне обичаје. Глобално загревање, посебно Арктика, утиче на разне начине на њих. Од смањења леденог слоја на мору, што негативно утиче на лов кита, фока (туљана), моржа, тако и других извора хране, преко тога да топлије зиме чине путовања много опаснијим и теже изводљивим, до тога да, кашњење формирања леда доводи до јаких поплава и ерозије дуж обале, уништавајући читава села одједном. Инуитски арктички савет је група која репрезентује аутохтоне народе Арктика. До сада су објавили своје налазе и мишљења у вези климатских промена и кршења основних људских права.
По попису становника САД из 2000. године, Инупијата у Сједињеним Државама има више од 19.000, а већина њих живи на Аљасци.
Територије Инупијата уреди
- Норт Слоуп
- Анактувучки пролаз, Атqасук, Бароу, Кактовик, Нуиксут, Појнт Хоуп, Појнт Леј, Вејнрајт
- Нортвест Арктик (Аљаска)
- Амблер, Бакланд, Диринг, Кијана, Кивалина, Кобук, Коцебу, Ноатак, Нуорвик, Селавик, Шангнак
- Ноум пописна област
- Бревиг Мишон, Диомед, Головин, Којук, Ноум, Шактулик, Схисхмареф, Стебинс, Телер, Вејлс, Вајт Маунтин, Уналаклеет
-
Карта Аљаске која означава територију Норт Слоупа -
Карта Аљаске на којиј се види локација Нортвест Арктика -
Карта Аљаске која показује где је Ноум пописна област
Познати Инупијати уреди
- Една Ахгеак МекЛин (рођ. 1944), инупијатски лингиста, антрополог и едукатор
- Еди Ајакак (рођ. 1977), инупијатски маратонски тркач и експерт планинарења другој сезони Ултимате Сурвивал Аласка.[11][12]
- Ирене Бедард (рођ. 1967), глумица
- Тикасук Браун (1904—1982), едукатор, песник и писац
- Чарлс "Еток" Едвардсен, Јр. (1943—2015), аљаски активиста за права аутохтоних народа Арктика
- Роналд Сенунгетук (рођ. 1933), скулптор, кујунџија, едукатор
Референце уреди
- ^ а б в г "Инупиат." Аласка Нативе Артс. Ретриевед 26 Јулy 2012.
- ^ „Инупиаq [Инупиат] - Аласка Нативе Цултурал Профиле”. Архивирано из оригинала 29. 08. 2017. г. Приступљено 09. 09. 2017.
- ^ а б в г д "Инупиаq (Инупиат)—Аласка Нативе Цултурал Профиле." Архивирано на сајту Wayback Machine (21. август 2014) National Network of Libraries of Medicine. Retrieved 4 Dec 2013.
- ^ Frederick A. Milan (1959), The acculturation of the contemporary Eskimo of Wainwright Alaska
- ^ Johnson Reprint (1962), Prehistoric cultural relations between the Arctic and Temperate zones of North America
- ^ Bockstoce, John (1995). Whales, Ice, & Men: The History of Whaling in the Western Arctic.
- ^ The Iditarod National Historic Trail/ Seward to Nome Route: A Comprehensive Management Plan, March 1986. Prepared by Bureau of Land Management, Anchorage District Office, Anchorage, Alaska.
- ^ Geraci, Joseph R.; Smith, Thomas G. (1. 6. 1979). „Vitamin C in the Diet of Inuit Hunters From Holman, Northwest Territories” (PDF). Arctic. 32 (2): 135. doi:10.14430/arctic2611. Архивирано из оригинала (PDF) 19. 08. 2018. г. Приступљено 09. 09. 2017.
- ^ „Vitamin C in Inuit traditional food and women's diets”. Архивирано из оригинала 26. 11. 2010. г. Приступљено 09. 09. 2017.
- ^ Mouawad, Jad (4. 12. 2007). „In Alaska’s Far North, Two Cultures Collide”. New York Times.
- ^ Eddie Ahyakak - National Geographic Channel
- ^ "One dead in vehicle collision near North Pole", Alaska Dispatch News, July 29, 2014
Dodatna literatura уреди
- Heinrich, Albert Carl. A Summary of Kinship Forms and Terminologies Found Among the Inupiaq Speaking People of Alaska. 1950.
- Sprott, Julie E. (2002). Raising Young Children in an Alaskan Iñupiaq Village; The Family, Cultural, and Village Environment of Rearing. West, CT: Bergin & Garvey. ISBN 978-0-313-01347-8.
- Chance, Norman A. (1966). The Eskimo of North Alaska. Holt, Rinehart and Winston. ISBN 978-0-03-057160-2.
- Chance, Norman A. (1990). The Inupiat and Arctic Alaska: An Ethnology of Development. Holt, Rinehart and Winston. ISBN 978-0-03-032419-2.
- Chance, N.A. and Yelena Andreeva. "Sustainability, Equity, and Natural Resource Development in Northwest Siberia and Arctic Alaska." Human Ecology. 1995, vol 23 (2) [June]