Јавна политика

Јавна политика је принципијелни водич за поступање управних извршних грана државе у доношењу одлука, у складу са законима и прописима.

Значење

Темељ јавне политике састоји се од националних уставних закона и прописа. Даље могу бити укључена и судска тумачења и прописи који произилазе из закона. Јавна политика се сматра снажном када ефикасно и делотворно решава проблеме, служи и подржава владине институције и политике и подстиче активно грађанство.

Неки дефинишу јавну политику као систем "акција деловања, регулаторне мере, законе и приоритете финансирања у вези с одређеном темом коју објављује влада или њени представници." Јавна политика се обично заснива на "уставима, законодавним актима" и судским одлукама“

Јавна политика и поред великог броја студија које се баве овом материјом, нема јединствену дефиницију. Ипак постоје неке од успешнијих које обухватају главне чиниоце овог феномене. Јавна политика је активност власти као одговор на друштвене проблеме. Друштвени проблем је стање које је за јавност неприхватљиво па стога тражи интервенцију, промену датог стања и решење.

Решавање датих проблема може иницирати и покренути власт (сваки од нивоа власти), приватна лица (појединци или организације, групе) или власт и приватна лица у неком виду аранжмана.

За решавање неких проблема је задужена држава а за друге опет локалне власти, па у складу са поделом надлежности се и одређују улоге сваког од актера власти. Њихови односи могу бити надређени (да држава преноси реализацију неких послова на локални ниво), могу бити партнерски (сарадња и кооперација при креирању и реализовању политика) или аутономни (сваки ниво реализује послове у сопственој надлежности). Ова трећа позиција у крајњем увек на неки начин укључује и друге актере, ако ништа друго оно по коначним последицама спроведених политика.

Давид Еастон даје дефиницију јавне политике апстрактније, истичући могућност алокације одређених вредности које друштво сматра најхитнијим. Отуда он сликовито описује политику као ауторитативну алокацију вредности за друштво“.

У сваком систему, у зависности од степена децентрализације и развијености тржишта (тржишне релокације ресурса) решења јавних политика могу бити разрешавана на различите начине. У том контексту се отвара могућност да одређену политику креира власт (држава и/ли локалне власти), да се налажење решења за одређене социјалне проблеме (у целини или неким аспектима) препусти деловању тржишних закона или да се отвори више опција а да се коначно препусти појединцу да креира сопствени избор према својим потребама.

Анализе јавне политике омогућавају критичко промишљање свих ових опција и креирање најоптималнијих социјалних аранжмана с аспекта што веће демократичности и прилагођавања политика и услуга потребама грађана, затим отварање довољног простора за креирање опција које грађанима обезбеђују могућност избора оптималног решења или сета услуга као и сталне присутности принципа ефективности, ефикасности и једнакости свих грађана у погледу доступности јавних услуга.

Јавне политике у односу на политике

Студије јавне политике отварају шансу за разумевање процеса доношења одлука, бољи увид у све фазе одлучивања и коначно за схватање који се актери, из којих интереса, побуда и мотива залажу за одређене опције, како се јавно разрешавају постојећи конфликти и како се коначно обликује, реализује, надгледа и вреднује дата политика.

Садржаји процеса креирања конкретних политика су веома разноврсни и променљиви, па је отуда и процес анализе комплексан, специфичан за сваку ситуацију а резултати су разноврсни. Отуда је веома битно истаћи основне принципе креирања јавних политика који се лако могу применити на све разноврсне ситуације.

У овим процесима је веома битно идентификовати и разграничити феномене као што су: власт, влада, политика, јавна политика и политичка анализа.

У погледу власти важно је разликовати органе, принцип поделе и узајамне контроле (равнотеже) власти, као и значајан принцип децентрализације којим се успоставља мрежа локалних власти. У овој врсти студија је веома битно идентификовати у чијој надлежности се налази материја коју дата јавна политика треба да уреди, и који тип односа се у том контексту успоставља између разних нивоа власти.

У анализама и разграничавањима политике и јавних политика дато је мноштво дефиниција и анализа. Харолд Ласвел је дефинисао политику као „активност која се бави питањима ко добија шта, кад и како“. У овој краткој дефиницији Ласвел је спојио актере, њихове интересе и моћ кроз коначне исходе реализованих политика.

Политика свакако обухвата моћ и утицај на друштво у процесу креирања политика, њиховим обликовањем и коначно анализом која показује који социјални субјекти добијају а који губе реализацијом тих политика. Власт је битан чинилац политике и представља друштвени однос у коме одређени социјални субјект може другима наметнути одређени модел понашања тако да га они морају прихватити.

У контексту односа политике и јавних политика, обично се политика посматра као процес успостављен и одржаван од стране власти, ради креирања и реализације јавних политика.

Саставни и важан део политике чини процес избора путем кога грађани бирају своје политичке представнике и формирају органе власти на свим нивоима. Овај процес, његове вредности, принципи по којима се одвија и успостављене процедуре представљају темељ креирања политичког живота јер успоставља мрежу формалних политичких институција и актера, који имају велики значај у овим процесима.

Процеси одлучивања су такође битни за анализу јавних политика у скоро свим фазама. Уколико је систем отворен и транспарентан и оставља довољно простора грађанима и осталим невладиним субјектима да добијају неопходне информације, да се укључују са својим предлозима, сугестијама и захтевима и коначно уколико се организују јавне дебате и други облици „потраге за оптималним решењима“, може се говорити о демократском систему одлучивања. За ову врсту анализа је једно од круцијалних момената начин (принципи, вредности и процедуре) решавања конфликата и обликовање оптималне политике (решења или услуге) јер се управо кроз овај процес може олакшати проналажење оптималног јавног интереса.

Политички актери који могу учествовати у креирању и реализацији јавних политика могу бити: формални (изабрани и други органи свих нивоа власти) и неформални (невладини) које чине грађани, групе грађана, невладине организације итд. Решавање сваког социјалног проблема могу покренути грађани, власт било ког нивоа или заједно обе ове групе актера.

Обично се истиче да је јавна политика управо циљно усмерена активност коју покрећу социјалне актери ради решавања одређеног проблема. Неки аутори опет у јавној политици виде инструмент регулације и усмеравања људског понашања у прихватљивом смеру. Други аутори дају нешто општије дефиниције сматрајући да јавну политику чине сталне одлуке које се одликују сталношћу и понављањем у понашању и то како креатора јавних политика тако и оних на које се те политике односе и примењују.

У језичком смислу битно је идентификовати један број феномена битних за праћење јавних политика. Пре свега то је интенција (намера) да се одређени социјални проблем реши што чини смисао акције коју покрећу политички актери. Ови актери нужно у овом процесу постављају циљеве којима се тежи и који се желе остварити реализацијом дате политике. Циљеви могу бити општи (аимс) или посебни (објецтивес).

Планови и предложи представљају важна средстава за коначно обликовање политика. Од великог је значаја који број и обухват социјалних актера се укључује у ове процесе те је поред креатора битно на одређени начин укључити и грађане. Програми су, од стране власти и владиних институција, ауторизовани инструмент којим се креирају политике у правцу реализације постављених циљева. У разним фазама се доносе бројне одлуке и праве избори који чине специфичне акције усмерене на постављање циљева, на развој планова као и на примену и вредновање програма. У процесу примене и надгледања реализације јавних политика прате се реализовани резултати (као намеравани ефекти) као и ненамераване, пропратне последице. Резултати спровођења јавних политика могу бити закони, статути, разна нормативна акта, одлуке извршних власти, судске одлуке итд.

Студије и анализе јавних политика су усмерене у правцу изучавања свих компоненти јавне политике и политичких процеса који их прате. Друга област је студија узрока креирања и последица реализације јавних политика док трећа област обухвата методолошко оспособљавање за овладавање вештинама коришћења разума, података и метода за избор најбоље политике између постојећих, креираних алтернатива.

Креирање јавних политика

Модел који је широко усвојен и који на најбољи начин приказује процес креирања јавних политика се назива циклусом јавне политике, који је састављен од пет корака:

• Дефинисање проблема: Полазна тачка у процесу креирања јавне политике састоји се од идентификације одређеног проблема који постоји у заједници. Јако нам је важно да проблем буде лако уочљив, поткрепљен валидним аргументима и на крају, одлично презентиран, да бисмо владу уверили да се њиме позабави.
• Формулација јавне политике: Када је проблем довољно добро дефинисан, сљедећи корак се састоји у формулисању расположивих начина како проблем може бити ријешен, односно у формулисању расположивих опција јавне политике.
• Избор најпогодније опције јавне политике: Након формулисања различитих расположивих рјешења, требате одлучити којој од њих дајете предност, односно које сматрате најбољим.
• Спровођење и праћење јавне политике: зависи првенствено од претходних корака, и ако су претходни кораци припремљени на одговарајући начин, то ће нам помоћи да наша јавна политика буде и усвојена.

• Евалуација нам служи као процјена спровођења јавне политике и јако је битна и као основа за доношење будућих одлука. Међутим, код доношења јавне политике, подузимањем ових корака, није све готово.

Мониторинг јавних политика

Методе за мониторинг уочених резултата јавне политике обезбеђују информације о последицама усвајања јавних политика, помажући тиме у фази имплементације јавне политике. Мониторинг помаже да се оцени степен усклађености, да се открију ненамераване последице јавних политика и програма, да се идентификују препреке и ограничења у имплементацији и да се лоцирају извори одговорности за одступања од јавних политика. Мониторинг је и системско прикупљање информација у сврху проверавања напретка који пројекат остварује у односу на планове. Најчешћи начин прикупљања података о исходу пројекта су неформалне дискусије, студије случаја (праћење случаја), разматрање и дискусија те преглед публикација, штампе и информативних билтена. Тек после анализе конкретних резлтата можемо оцијенити да ли је јавна политика успешна и да ли је проблем који је њом истакнут решен.

Учешће грађана у креирању јавних политика

У демократским друштвима сваки члан друштва има право да суди о јавним политикама и директно учествује у њиховом креирању. Све учеснике у доношењу јавних политика класифицирамо на двије основне групе – званичне и незваничне учеснике. Званични учесници су укључени у процес јавне политике на темељу њихових законских или уставних одговорности и они имају моћ да креирају и спроводе јавне политике. Законодавне, извршне и судске институције су праве званичне институције. Незванични актери укључују оне који имају улогу у процесу јавних политика без експлицитног законског овлашћења (или дужности).

Медији су изузетно важан учесник у процесу креирања јавних политика због њихове имплицитне улоге пружаоца политичких информација и мониторинга владе, али медији немају формалну (званичну), гарантовану улогу у процесу креирања јавних политика.

У званичне учеснике, који имају улогу креирања јавне политике могу бити председник, влада, министарство унутар влада (изабрани званичници и бирократија) те владине агенције.

У незваничне актере се убрајају индивидуални грађани, невладине организације и политичке партије.

Литература

• Буено де Месqуита, Етхан. 2017. Политицал Ецономy фор Публиц Полицy. Принцетон Университy Пресс.
• Гилберт, Бретт Анитра; Давид Б. Аудретсцх, МцДоугалл, Патрициа П. (2004), Тхе Емергенце оф Ентрепренеурсхип Полицy, Смалл Бусинесс Ецономицс 22
• Цохен, Ниссим (2012) “Полицy ентрепренеурс анд тхе десигн оф публиц полицy: Цонцептуал фрамеwорк анд тхе цасе оф тхе Натионал Хеалтх Инсуранце Лаw ин Исраел” Јоурнал оф Социал Ресеарцх & Полицy, . 3 (1): 5—26 https://docs.google.com/viewer?a=v&pid=sites&srcid=ZGVmYXVsdGRvbWFpbnxqcnNwb25lfGd4OjVkMGQ2ODZkZTNmZWY4MTM.  .
• Давид Б. Аудретсцх; Грило, Исабел; Тхурик, А. Роy (2007), Еxплаининг ентрепренеурсхип анд тхе роле оф полицy: а фрамеwорк, ин: Давид Аудретсцх, Исабел Грило анд А. Роy Тхурик (едс.), Хандбоок оф Ресеарцх он Ентрепренеурсхип Полицy, Едwард Елгар Публисхинг
• Давид Б. Аудретсцх анд Бецкманн, Ирис А.M. (2007), Фром Смалл Бусинесс то Ентрепренеурсхип Полицy, ин: Давид Аудретсцх, Исабел Грило анд А. Роy Тхурик (едс.), Хандбоок оф Ресеарцх он Ентрепренеурсхип Полицy, Едwард Елгар Публисхинг
• Цонсидине, Марк (2005). Макинг Публиц Полицy. Политy Пресс.

Спољашње везе

• Републички секретаријат за јавне политике Владе Републике Србије
• Група за анализу и креирање јавних политика
• БИРН анализе јавних политика