Кларенс Ирвинг Луис
Овом чланку је потребна лектура текста. То подразумева исправку граматичких, правописних и интерпункцијских грешака или тона. |
Кларенс Ирвинг Луис (Април 12, 1883 – Фебруар 3, 1964) био је амерички академски филозоф и проналазач концептуалног прагматизма.Први запажен логичар,који је касније ушао у епистемологију и током последњих 20 година живота написао је много о етици.Неw Yорк Тимес запамтио га је као “водећи ауторитет у симболичкој логици I филозофским концептима знања и вредности”.
| Кларенс Ирвинг Луис | |
|---|---|
| Датум рођења | 12. април 1883. |
| Датум смрти | 3. фебруар 1964. (80 год.) |
Биографија уреди
Луис је родјен у Стоунхему.Његов отац био је радник у фабрици обуће и Луис је одрастао у релативно скромним околностима.Открио је филозофију у 13 години када је читао о Сократу,Анаксагорасу и Хераклитусу.Први филозофски рад који је Луис студирао била је кратка историја грчке филозофије од Маршала.Имануел Кант показао је велики утицај на Луисово размишљање.У његовом чланку “Логика I Прагматизам” Луис је написао:”Ништа значајно се није десило док нисам упознао Канта”. 1902.године отишао је на Харвард.Пошто његови родитељи нису могли да му помогну финансијски морао је да ради као конобар да би зарадио за школарину.1905.године Харвард га је наградио после 3 године студирања,током којих је издржавао себе са повременим пословима.Онда је учио енглески годину дана у средњој школи у Квинсију,затим две године на Колораду универзитету.1906.године оженио се са Мабл Максвел Грејвс.1908.године Луис се вратио на Харвард и поцео докторат за филозофију који је завршио за мање од две године.Онда је учио филозофију на универзитету у Калифорнији од 1911-1920 после чега се вратио поново на Харвард где је учио до 1953 када се пензионисао .1929.године био је изабран на Америчкој Академији Уметности и Наука.
Прагматичан али не позитиван уреди
Ова област прати Дејтон.1930-их америчка филозофија почела је да доживљава прекратницу због доласка логичког емпиризма,који су донели европски филозофи који су бежали од Немаца нациста.ова нова доктрина изазвала је америчке филозофе као и Луиса.у сваком догадјају логички емпиризам са својим нагласком на научним моделима знања и значаја логичке анализе,ускоро се појавио као доминантна тенденција у америчкој филозофији.Док су многи видели Луис-а као рођака логичких емпириста њему никад није било удобно у таквом друштву зато што је одбио да се разведе од искуства које је знао.Позитивизам је одбацио вредност као недостатак когнитивног значаја,такође одбијајући анализу искуства у корист физикализма.Оба одбијања је зажалио .Заиста његова растућа свест о прагматичкој традицији одвела га је на противничку страну.За Луиса то је само у искутву да све може да има значај за све и иако је он дошао да види вредности као начин представљања значаја знања за будуће понашање.ове пресуде одвеле су га до тога да размисли о разликама између прагматизма и позитивизма и о когнитивној структури вредности искуства.
Наслеђе уреди
Луисов посао је био релативно занемарен у скорашњим годинама иако је поставио своје идеје у дужини.Њега можемо разумети као оба, касни прагматичар и рани аналитички филозоф,и имао је студенте калибра Бренда Бленсерда ,Нелсона Гудмена и Родрика Цизхолма.Џоел Ајзак у свом доприносу на Трансацтионс оф тхе C. С. Пеирце Социетy верује да је ова занемареност оправдана.Луисова репутација је бенифицирала из растућег интереса у историјским аспектима прагматизма и америчке филозофије уопште.
Лични живот уреди
Луисов живот није био без судјења.Његова ћерка је умрла 1930.године и он је имао срчани удар 1932.године.Било како било објаве Луиса (1929) и Леwис и Лангфорд(1932) сведочили су овоме као високо продуктивном периоду његовог живота.Његов рад на Кантовој првој критици био је медју најпознатијим у основним студијама у Америци док се није пензионисао 1953.године.Луис је прихватио да посети професоре на Станфорду од 1957-1958 где је још једном представио своја предавања по последњи пут.Прелазак у Менло Парк омогућио је њему и његовој жени да проведу њихове последње године близу њихових унука
Литература уреди
- Даyтон, Ериц, 2006, "Цларенце Ирвинг Леwис" ин тхе Интернет Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy.
- Ивор Граттан-Гуиннесс, 2000. Тхе Сеарцх фор Матхематицал Роотс 1870-1940. Принцетон Унив. Пресс.
- Хугхес, Г. Е., анд M.Ј. Црессwелл (1996) А Неw Интродуцтион то Модал Логиц. Роутледге. ISBN 0-415-12599-5
- Livingston, Paisley. 2004. C. I. Lewis and the Outlines of Aesthetic Experience. British Journal of Aesthetics 44, 4: 378–92.
- Murphey, Murray G., 2005. C. I. Lewis: The Last Great Pragmatist. SUNY Press.
- 2006, "Symposium on M. G. Murphey's C. I. Lewis: The Last Great Pragmatist," Transactions of the C. S. Peirce Society 42: 1-77. With contributions by S. F. Barker, John Corcoran, Eric Dayton, John Greco, Joel Isaac, Murphey, Richard S. Robin, and Naomi Zack.
- Schilpp, P. A., ed., 1968. The Philosophy of C. I. Lewis (The Library of Living Philosophers, vol. 13). Open Court. Includes an autobiographical essay.