Класична радиоренографија
Класична радиоренографија једна је од старијих метода у функционалној дијагностици бубрега (пре увођења компјутеризоване гама камере у рутинску праксу),[1] заснована на коришћењу колимисаних сцинитлационих детектора постављених у регионима бубрега, који после интравенске апикације радиообележивача (најчешће 131I-ОИХ) региструју промену радиоактивности у функцији времена у сваком бубрегу посебно.[2][3]
| Класична радиоренографија | |
|---|---|
| Класификација и спољашњи ресурси | |
| МКБ-9-CM | 92.03 |
| МеСХ | Д011866 |
Припрема испитаника
уредиЈедина припрема испитаника за овај преглед састоји се у томе да се тридесет минута пре апликације радиофармака пацијенту наложи да попије 500 мЛ течности ради постизања адекватне хидратације.
Радиоренограм
уредиКао резултат радиоренографског прегледа се добијају графички записи промене радиоактивности у функцији времена посебно за сваки бубрег, који се називају радиоренограми.
Радиоренограми приказују сложена збивања у бубрежном паренхиму и њихов изглед зависи од удруженог утицаја више различитих чинилаца, као што су:
- врста коришћеног радиофармака
- количина апликоване радиоактивности,
- положај, облик и величина бубрега,
- бубрежни проток плазме,
- функциона маса нефрона и њихов капацитет екстракције апликованог радиообележивача,
- дренажа мокраће итд.
Генерално гледано на основу радиоренограма могу се добити два веома значајна податка који указују на функционално стање бубрега, а то су релативна акумулација радиообележивача у бубрежном паренхиму и његово време проласка кроз бубрег.[4]
Тумачење радиоренограм
уредиПо својој суштини радиоренограм је заправо радиоренографска крива или интегрални динамички приказ три процеса и три фазе:
- Прва фаза
Ова фаза која се најчешће назива васкуларна фаза, представља нагли скок радиоактивности у трајању од 30-40 секунди после убризгавања радиофармака. Она репрезентује долазак радиообележивача у крвне судове који су у видном пољу сцинтилационе сонде, а то су највећим делом крвни судови бубрега.
- Друга фаза
Ова фаза је спорије растућа, филтрациона или секреторна фаза, која одражава процес активног преузимања и секреције радиообележивача у бубрежном парениму, гломерулском филтрацијом и (или) тубуларном секрецијом (зависно од коришћеног радиофармацеутика). На радиоренограму је представљена усходним делом са нешто блажим нагибом и траје 2-5 минута. Завршетак ове фазе је у максимуму радиоренографске криве.[5]
- Трећа фаза
Последња трећа фаза представљена је експоненцијалним падом радиоактивности после достигнутог максимума и репрезентује процес елиминације радиообележивача из бубрежног паренхима и пијелокаликсног система. Време полуелиминације у трећој фази радиоренограма нормално износи до 10-12 минута.
Наведени процеси нису секвенцијални, већ су истовремени, а фазе радиоренограма треба схватити тако да одговарају процесима који се у датом тренутку предоминантно одвијају.
Патолошки процеси који настају на било ком нивоу, од крвних судова који допремају крв у бубреге, преко бубрежног паренхима до екскреторног система, мање више ће имати као последицу измене у свим фазама радиоренограма, али ће предоминанто бити измењена његова прва, друга или трећа фаза, зависно од тога где је највећим делом локализација патолошког процеса.
- Примери
- Код сужења лумена бубрежних артерија биће типично редукована прва фаза радиоренограма. Други, филтрациони или секреторни део радиоренографске криве одражава бубрежну паренхимску функцију, па ће њеним смањивањем бити све нижи и положенији, до потпуног нестајања тог дела криве у случају бубрежне афункције.[6]
- Код сметњи у дренажи мокраће услед опструкције или услед дилатације сабирног система, биће карактеристично успорена трећа фаза радиоренограма, односно овај сегмент ће бити бити све мање опадајући, постајаће више хоризонталан, све до стално растућег у случају потпуне или готово потпуне опструкције (опструктивни тип кривуље).[7]
Недостаци методе
уредиОсновни недостатак методе су:
- немогућност одвајања процесе у кортексу и у пијелокаликсном систему,
- немогућност доброг позиционирања детектора у случају анатомских варијација облика и положаја бубрега.[8]
Извори
уреди- ^ 9. Царлссон С. А гланце ат тхе хисторy оф нуцлеар медицине. Ацта Онцологица 1995;34(8):1095-1102
- ^ Тауxе WН, Дубовскy ЕВ, ур. Нуцлеар медицине ин цлиницал урологy анд непхрологy. Апплетон-Центурy-Црофтс, Цоннецтицут, УСА; 1985
- ^ Богићевић M, Стефановић V. Евалуатион оф ренал фунцтион бy радионуцлиде метходс. Фацта университатис. 1997; 4(1): 3-11
- ^ Хилсон АЈ. Фунцтионал ренал имагинг wитх нуцлеар медицине. Абдом Имагинг. Мар-Апр 2003;28(2):176-9
- ^ Бриттон КЕ, Маисеy МН анд Хилсон АЈW. Ренал радионуцлиде студиес. Ин: Маисеy МН, Бриттон КЕ&Гилдаy DL, Едс. Цлиницал Нуцлеар Медицине. Лондон: Цхампман анд Халл, 1983
- ^ Хеллстром M, Јацобссон Б. Диагносис оф весицо-уретериц рефлуx. Ацта Паедиатр Суппл. Нов 1999;88(431):3-12
- ^ О'Реиллy П, Аурелл M, Бриттон К, Клеттер К, Росентхал L, Теста Т. Цонсенсус он диуресис ренограпхy фор инвестигатинг тхе дилатед уппер уринарy трацт. Радионуцлидес ин Непхроурологy Гроуп. Цонсенсус Цоммиттее он Диуресис Ренограпхy. Ј Нуцл Мед. Нов 1996;37(11):1872-6
- ^ Дунницк НР, Сандлер CM, Неwхоусе ЈХ, Амис, ЕС Јр, Цохан РХ, анд Силверман СГ. Радионуцлиде Еxаминатионс. Ин: Дунницк НР, Сандлер CM, Неwхоусе ЈХ (едс). Теxтбоок оф Урорадиологy. 5тх едитион. Липпинцотт Wиллиамс & Wилкинс, Пхиладелпхиа, ПА, УСА; 2012
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
