Клемент Гринберг
Клемент Гринберг, повремено познат под псеудонимом К. Хардеш, (16. јануара 1909. – 7. маја 1994)[1] био је амерички есејиста најпознатији као утицајни ликовни критичар уско везан уз америчку модерну уметност средине 20. века. Памти га се и по промовирању покрета апстрактног експресионизма, а био је међу првим објављеним критичарима који је хвалио рад сликара Џексона Полока.
| Клемент Гринберг | |
|---|---|
 Клемент Гринберг | |
| Име по рођењу | Цлемент Греенберг |
| Датум рођења | 16 јануар, 1909 |
| Место рођења | Њујорк Њујорк, САД |
| Датум смрти | 7. мај 1994. (85 год.) |
| Место смрти | Њујорк Њујорк, САД |
| Пребивалиште | САД |
| Држављанство | Америчко |
| Покрет | |
Детињство и младост уреди
Клемент Гринберг је рођен у округу Бронкс, Њујорк Сити, 1909. године. Родитељи су му били жидовски имигранти из средње класе, а он је био најстарији од њихових троје синова. Гринберг је од детињства до ране младости компулзивно цртао, а затим се концентрирао на књижевност. Похађао је школу за дечаке Маркванд, средњу школу Ерасмус Хол, а затим Универзитет у Сиракјусу где је дипломирао 1930. године cum laude.[2]
Након студија, течан у јидишу од детињства као у енглеском, Гринберг уз француски и латински самостално учи италијански и немачки. Током идућих пар година путује по Сједињеним Државама радећи за свог оца, али га тај посао не задовољава, те се окреће преводилачком послу. Жени се 1934. године, син му се рађа идуће године, а годину касније се разводи. Касније ради разне послове у јавној и царинској управи. Управо тада почиње се озбиљно бавити писањем и ускоро почиње да објављује своје радове у пар малих магазина и литерарних журнала.[3]
Авангарда и кич уреди
Иако се у првим објављеним есејима углавном бави књижевношћу и театром, уметност Гринберга још снажно привлачи те се 1939. године наједном препознаје као критичар визуалне уметности захваљујући свом најпознатијем и често цитираном есеју „Авангарда и кич” који је први пут објављен у журналу Партизански преглед. У овоме раду под очитим утицајем марксизма Гринберг тврди како је права авангардна уметност продукат просветитељске револуције критичког размишљања и да се она као таква одбија и одупире деградацији културе у матици капиталистичких и комунистичких друштава, признајући притом парадокс да уметник у исто време зависи од тржишта или државе, и остаје уз њих неумољиво привезан „пупчаном врпцом злата”. Кич је с друге стране продукт индустријализације и урбанизације радничке класе, материја створена за конзумацију од стране радничке класе: популације која је гладна за културом, али без ресурса и без образовања потребног да би уживала најновију авангардну културу.
Гринберг пише: „Кич, користећи као сирови материјал срозане и академизиране симулаторе аутентичне културе радо прихваћа и култивира ову неосећајност. Он је извор свога профита. Кич је механички и делује према формулама. Кич су индиректно искуство и лажни утисци. Кич се мења према стилу, али остаје увек исти. Кич је срж свега што је у животу нашег времена израђено. Кич се претвара да не захтева ништа од својих купаца осим њиховог новца - чак ни њихово време.”[4]
За Гринберга је авангардна уметност превише „невина” да би била ефективно уптребљена као пропаганда некога циља, док је кич идеалан за узбуркавање лажних осећаја.
Гринберг је присвојио немачку реч „кич” да би описао ову нижу, вештачки створену мешовиту форму „културе”, иако су се од онда њене конотације почеле употребљавати и као похвално прихваћање носталгичне материјалне културе капиталистичких и комунистичких друштава. „Авангарда и кич” јасно је политички мотивиран есеј, који је делом одговор на уништавање и репресију над модерном уметношћу у нацистичкој Немачкој и Совјетском Савезу, и представља одрицање од растућег тоталитаризма у Европи и ретрогресије фашизма.
Историја уметности и апстрактни експресионизам уреди
Гринберг је написао неколико суштинских есеја који су дефинисали његове погледе на историју уметности у 20. веку.
Године 1940, Гринберг се придружио Партизанској ревији као уредник. Он је постао уметнички критичар за магазин тхе Натион он 1942. Био је помоћни уредник часописа Цомментарy од 1945. до 1957. године..[5]
У децембру 1950, он се придружио Америчком комитету за културну слободу који је финансирала влада. Гринберг је веровао да модернизам даје критички коментар искуства. Стално се мењао да би се прилагодио кич псеудокултури, која се и сама стално развијала. У годинама након Другог светског рата, Гринберг је заступао став да се најбољи авангардни уметници појављују у Америци, а не у Европи.[6] Конкретно, представљао је Џексона Полока као највећег сликара своје генерације, обележавајући уметникова „свеукупна” гестикуларна платна. У есеју „Слика америчког типа“ из 1955. Гринберг је промовисао рад апстрактних експресиониста, међу којима су Џексон Полок, Вилем де Кунинг, Ханс Хофман, Барнет Њуман и Клифорд Стил, као следећу фазу модернистичке уметности, тврдећи да су се ови сликари кретали ка већем наглашавању 'равноће' равни слике.
Гринберг је помогао да се артикулише концепт медијумске специфичности. Претпоставило се да постоје инхерентни квалитети специфични за сваки различити уметнички медиј, а део модернистичког пројекта укључивао је стварање уметничких дела која су све више и више посвећена свом одређеном медију. У случају сликарства, дводимензионална реалност њиховог медија довела је до све већег наглашавања равности, за разлику од илузије дубине која се уобичајено налази у сликарству од ренесансе и проналаска сликовне перспективе.
По Гринберговом мишљењу, после Другог светског рата Сједињене Државе су постале чувар „напредне уметности“. Похвалио је сличне покрете у иностранству и, након успеха изложбе Сликари једанаест 1956. са Америчким апстрактним уметницима у њујоршкој Риверсајд галерији, отпутовао је у Торонто да види радове групе 1957. Био је посебно импресиониран потенцијалом сликара Вилијама Роналда и Џека Буша, а касније је развио блиско пријатељство са Бушом. Гринберг је Бушов рад након Сликара једанаест видео као јасну манифестацију померања од апстрактног експресионизма ка сликарству поља боја и лирској апстракцији, промене на коју је позивао у већини својих критичких списа из тог периода.
Гринберг је изразио помешана осећања о поп уметности. С једне стране, он је тврдио да поп уметност има тенденцију ка „отворености и јасноћи насупрот тургидности друге генерације апстрактног експресионизма“. Али са друге стране Гринберг је тврдио да поп арт није „заиста изазивао укус даље од површног нивоа.“[7]
Током 1960-их Гринберг је остао утицајна фигура на млађу генерацију критичара укључујући Мајкла Фрида и Розалин Е. Краус. Гринбергов антагонизам према „постмодернистичким“ теоријама и друштвено ангажованим покретима у уметности довео је до тога да постане мета критичара који су га, и уметност којој се дивио, означили као „старомодним“.
Године 1968, Гринберг је одржао инаугурално Џон Пауер меморијално предавање на Пауер институту финих уметности на Универзитету у Сиднеју, Аустралија.[8]
Том Волф је у својој књизи Тхе Паинтед Wорд критиковао Гринберга заједно са Харолдом Розенбергом и Леом Стајнбергом, које је назвао краљевима „културеберга”. Волф је тврдио да ова три критичара доминирају светом уметности са својим теоријама и да, за разлику од света књижевности у коме свако може да купи књигу, свет уметности контролише изоловани круг богатих колекционара, музеја и критичара са прекомерним утицајем.[9]
Постсликарска апстракција уреди
На крају, Гринберг је био забринут да је апстрактни експресионизам „сведен на скуп манира” и све више је тражио нови скуп уметника који су напустили елементе као што су тематика, веза са уметником и дефинитивни потези четкице. Гринберг је сугерисао да је овај процес достигао ниво „чистоће“ (реч коју је користио само у цитатима за застрашивање) који би открио истинитост слике и дводимензионалне аспекте простора (равност). Гринберг је сковао термин постсликарска апстракција да не би долазило до конфузије са апстрактним експресионизмом, или сликарском апстракцијом, како је то Гринберг радије назвао. Постсликарска апстракција је био термин који је дат за безброј дела апстрактне уметности која је реаговала против гестикуларне апстракције друге генерације апстрактних експресиониста. Међу доминантним трендовима у постсликарској апстракцији су сликари тврдих ивица као што су Елсворт Кели и Франк Стела који су истраживали односе између чврсто постављених облика и ивица, у Стелином случају, између облика приказаних на површини и дословног облика ослонца. Ту су и сликари поља боја као што су Хелен Франкенталер и Морис Луис, који су прво бојили магном, а затим акрилним бојама на непрајмираном платну, истражујући тактилне и оптичке аспекте великих, живих поља чисте, отворене боје. Разграничење између ових покрета је слабо, међутим, пошто су уметници као што је Кенет Ноланд користили аспекте оба покрета у својој уметности. Постсликарска апстракција се генерално посматра као наставак модернистичке дијалектике самокритике.
Види још уреди
Референце уреди
- ^ "Греенберг". Рандом Хоусе Wебстер'с Унабридгед Дицтионарy.
- ^ Алице Голдфарб Марqуис, "Арт Цзар: Тхе Рисе анд Фалл оф Цлемент Греенберг", МФА Публицатионс, Бостон, 2006, пп. 7–9, 12–13
- ^ Греенберг, Цлемент (1995). „Аутобиограпхицал Статемент”. Тхе Цоллецтед Ессаyс анд Цритицисм, Волуме 3: Аффирматионс анд Рефусалс, 1950–1956. Цхицаго: Университy оф Цхицаго Пресс. стр. 195. ИСБН 0226306232.
- ^ Греенберг, Цлемент. "Авант-Гарде анд Китсцх." Партисан Ревиеw. 6:5 (1939) 34–49
- ^ Рогер Кимбалл, Цоллецтед Ессаyс анд Цритицисм, бy Цлемент Греенберг, едитед бy Јохн О'Бриан[мртва веза], Цомментарy, Децембер 1987
- ^ Францес Стонор Саундерс, Тхе Цултурал Цолд Wар: Тхе ЦИА анд тхе Wорлд оф Артс анд Леттерс, Неw Yорк: Тхе Неw Пресс, 1999, пп. 158, 199, 255, 258, 275, 277.
- ^ „Пост Паинтерлy Абстрацтион”. www.схарецом.ца. Архивирано из оригинала 13. 09. 2018. г. Приступљено 8. 4. 2018.
- ^ Гриффитхс, Амy (март 2012). Фром Тхен то Ноw: Артист Рун Инитиативес ин Сyднеy, Неw Соутх Wалес (Мастер оф Артс Администратион). Цоллеге оф Фине Артс, Университy оф Сyднеy. стр. 60–61. Приступљено 23. 1. 2023 — преко Алл Цонференце. ПДФ
- ^ Давис, Доуглас (Јуне 9, 1975). "Црyинг Wолфе". Неwсwеек 88. Ин Схометте 1992.
Литература уреди
- Греенберг, Цлемент. Арт анд Цултуре, Беацон Пресс, 1961
- Греенберг, Цлемент. Лате Wритингс, едитед бy Роберт C. Морган, Ст. Паул: Университy оф Миннесота Пресс, 2003.
- Цлемент Греенберг: А Цритиц'с Цоллецтион бy Бруце Гуентхер, Карен Wилкин (Едитор), Портланд: Портланд Арт Мусеум, 2001. (ISBN 0-691-09049-1)
- Greenberg, Clement. Homemade Esthetics: Observations on Art and Taste. Oxford University Press, 1999.
- Jones, Caroline A. Eyesight Alone: Clement Greenberg's Modernism and the Bureaucratization of the Senses. University of Chicago Press, 2005. Архивирано на сајту Wayback Machine (31. октобар 2020)
- Куспит, Доналд. Цлемент Греенберг: Арт Цритиц. Университy оф Wисцонсин, 1979.
- Марqуис, Алице Голдфарб. Арт Цзар: Тхе Рисе анд Фалл оф Цлемент Греенберг. Бостон: МФА Публицатионс, 2006.
- О'Бриан, Јохн. Цлемент Греенберг: Тхе Цоллецтед Ессаyс анд Цритицисм. 4 волс. Цхицаго: Университy оф Цхицаго Пресс, 1986 анд 1993.
- Рубенфелд, Флоренце. Цлемент Греенберг: А Лифе. Сцрибнер, 1997.
- Текинер, Дениз. "Формалист Арт Цритицисм анд тхе Политицс оф Меанинг." Архивирано на сајту Wayback Machine (3. фебруар 2011) Социал Јустице, Иссуе он Арт, Поwер, анд Социал Цханге, 33:2 (2006).
- Анатолy Рyков. Цлемент Греенберг анд Америцан тхеорy оф цонтемпорарy арт ин тхе 1960с" ин Арт Хисторy, Јоурнал оф тхе Руссиан Институте оф Арт Хисторy. 2007, но. 1-2, пп. 538–563.
Спољашње везе уреди
- - текстови Цлемента Греенберга на енглеском језику Архивирано на сајту Wayback Machine (14. јун 2014)}-
- Clement Greenberg – Art Critic on The Art Story Foundation website
- Clement Greenberg papers, 1928–1995 The Getty Research Institute, Los Angeles, California.