Википедија

Кљунаста флаута

Кљунаста флаута је дрвени дувачки музички инструмент у групи познатој као унутарње каналне флауте — флауте са усним делом звиждаљке, такође познате као фипл флауте. Кљунаста флаута се разликује од других каналних флаута по присуству отвора за палац за горњу шаку и седам отвора за прсте: три за горњу и четири за доњу шаку. Она је најпроминентнија канална флаута у западњачкој класичној традицији.[1]

Кљунаста флаута
Разне кљунасте флауте (други с дна је расклопљен у три дела)
Дрвени дувачки инструменти
Друга именаПогледајте § други језици
Класификација
Хорнбостел–Саксова класификација421.221.12
(Флаута са унутрашњим отворима за канале и прсте)
Опсег свирања
Сопрано флаута: C5–D7(G7)
Сродни инструменти
Музичари
Свирачи кљунасте флауте

Кљунасте флауте су направљене у различитим величинама са именима и круговима који грубо кореспондирају различитим гласним распонима. Величине које се данас најчешће користе су сопрано (ака „дескант”, најнижа нота C5), алто (ака „трострук”, најнижа нота F4), тенор (најнижа нота C4) и бас (најнижа нота F3). Кљунасте флауте су традиционално прављене од дрвета и слоноваче, док је већина кљунастих флаута направљена посљедњих година конструисана од ливене пластике. Унутрашње и спољне пропорције кљунастих флаута варирају, али проврт је углавном реверзно коничан (тј. сужава се према подножју) до цилиндричног, а сви системи за прсте флаута екстензивно користе виљушкасте прстенове за прсте.

Кљунаста флаута је први пут документована у Европи у средњем веку, и наставила је да ужива широку популарност у доба ренесансе и барока, али је био мало кориштен у периодима класике и романтике. Оживљен је у 20. веку као део историјски информисаног покрета и постао је популаран аматерски и образовни инструмент. Међу композиторима који су писали за овај инструмент су Монтеверди, Лили, Персел, Хендл, Вивалди, Телеман, Јохан Себастијан Бах, Паул Хиндемит, Бенџамин Бритн, Леонард Бернстајн, Лучано Берио, и Арво Перт. Данас постоје многи професионални свирачи овог иструмента који демонстрирају пуни соло опсег овог инструмента, и велика заједница аматера.[2]

Звук кљунасте флауте често се описује као чист и сладак,[3] и историјски је био повезан са птицама и пастирима. Одликује се брзим одзивом и одговарајућом способношћу стварања широког спектра артикулација. Ова способност, заједно са отвореним рупама за прсте, омогућава да се произведе широка палета тонских боја и специјалних ефеката. Акустично, њен тон је релативно чист, а у његовом звуку преовлађују необични хармоници.[4][3]

Структура уреди

Материјали уреди

Кљунасте флауте су историјски прављене од тврдог дрвета и слоноваче, понекад са металним кључевима. Од савременог оживљавања кљунасте флауте, пластика је коришћена у њиховој масовној производњи, као и код неколико појединачних произвођача.[5]

Данас се широк избор тврдог дрвета користи за израду кућишта кљунастих флаута.[6][7][8][9][10][11] Релативно мање врста дрвета се користи за прављење блокова за снимање, који су често направљени од црвеног кедра, изабраног због његове отпорности на труљење, способности да упија воду и малог ширења када је мокар. Недавна иновација је употреба синтетичке керамике у производњи блокова овог инструмента.[12]

Веће кљунасте флауте уреди

Неке кљунасте флауте имају рупе за тон које су превише удаљене да би их шаке свирача досегле или су превелике да би се прекриле јастучићима прстију. У оба случаја, ергономски постављени тастери се могу користити за покривање отвора за тон. Тастери такође омогућавају дизајн дужих инструмената са већим рупама за тон. Тастери су најчешћи у инструментима већим од алта. Инструменти већи од тенора захтевају бар један кључ како би играч могао да покрије свих осам рупа. Типке се понекад користе и на мањим кљунастим флаутама како би се омогућило удобно истезање руку и акустички побољшано постављање и величина рупа.[13]

Када свира већу кљунасту флауту, свирач можда неће моћи истовремено прстима да дохвати тастере или рупе за тон и устима допре до ветробрана. У овом случају, бокал се може користити да би се омогућило свирачу да дува у кљунасту флауту док задржава удобан положај руке.[14] Алтернативно, неке кљунасте флауте имају савијени отвор који поставља ветробран ближе кључевима или рупама за прсте тако да свирач може удобно да досегне оба. Инструменти са једним савијањем познати су као „кник” или инструменти са савијеним вратом.[15]

Модерни развоји уреди

Неки новији дизајни кљунасте флауте се сада производе. Кљунасте флауте квадратног попречног пресека могу се производити јефтиније и у већим величинама од упоредивих инструмената произведених окретањем.[16][17] Друга област је развој инструмената са већим динамичким опсегом и снажнијим доњим нотама. Ови модерни дизајни олакшавају слушање на концертима. Коначно, постају доступни инструменти са продужетком полутона наниже; такви инструменти могу да свирају пуне три октаве у складу.[18]

Референце уреди

  1. ^ Монтагу, Јеремy. „Дуцт флуте”. Грове Мусиц Онлине. Оxфорд Университy Пресс. Приступљено 6. 2. 2016. 
  2. ^ Фор еxампле, Еве О'Келлy десцрибес хоw Франс Брüгген "ацхиевед wорлдwиде рецогнитион ас а рецордер виртуосо" ин хер боок Тхе Рецордер Тодаy, Цамбридге Университy Пресс. 1990. ISBN 0-521-36681-X. стр. 62.
  3. ^ а б Lasocki, David. „Recorder”. Grove Music Online. Oxford University Press. Приступљено 6. 2. 2016. 
  4. ^ Bonard, Jean-Marc (januar 2001), „The Physicist's Guide to the Orchestra”, European Journal of Physics, 22 (1): 89—101, Bibcode:2001EJPh...22...89B, arXiv:physics/0008053  , doi:10.1088/0143-0807/22/1/309 
  5. ^ „Flutes and recorders -”. www.bernolin.fr. Приступљено 7. 2. 2016. 
  6. ^ Robinson, Trevor (1981). The Amateur Wind Instrument Maker. University of Massachusetts Press. ISBN 0-87023-312-2. . See chapter 2, "Wooden instruments, materials and methods"
  7. ^ „Wood types”. Conrad Mollenhauer GmbH. Приступљено 9. 11. 2014. 
  8. ^ Moeck. „The different woods”. Moeck. Архивирано из оригинала 28. 7. 2020. г. Приступљено 9. 11. 2014. 
  9. ^ von Huene. „The different woods”. von Huene Workshop. Приступљено 9. 11. 2014. 
  10. ^ Lazar. „The different woods”. Bill Lazar's Early Music. Архивирано из оригинала 9. 11. 2014. г. Приступљено 9. 11. 2014. 
  11. ^ ASW. „The different woods”. Antique Sound Workshop. Приступљено 9. 11. 2014. 
  12. ^ Berdux, Markus. „FAQs about Recorders – What is the Block of a Recorder Made Of?”. Conrad Mollenhauer GmbH. Архивирано из оригинала 7. 2. 2016. г. Приступљено 6. 2. 2016. 
  13. ^ „The Von Huene Workshop and the Early Music Shop of New England – Ergonomic or "Comfort"”. www.vonhuene.com. Приступљено 6. 2. 2016. 
  14. ^ „The Von Huene Workshop and the Early Music Shop of New England – Küng "Superio" Contrabass”. www.vonhuene.com. Приступљено 6. 2. 2016. 
  15. ^ „The Von Huene Workshop and the Early Music Shop of New England – Baroque & Modern Basses”. www.vonhuene.com. Приступљено 6. 2. 2016. 
  16. ^ „Millennium Recorders”. www.dolmetsch.com. 
  17. ^ „Kunath Instrumentenbau – Square Bass recorders”. www.kunath.com. Архивирано из оригинала 5. 2. 2016. г. Приступљено 5. 2. 2016. 
  18. ^ „Modern Alto mit E-foot”. Conrad Mollenhauer GmbH. Приступљено 18. 10. 2012. 

Literatura уреди

  • Griscom, Richard; Lasocki, David (2012). The Recorder: A Research and Information Guide. Routledge Music Bibliographies (3rd изд.). New York & London: Routledge. ISBN 978-0-415-99858-1.  ISBN 978-0-203-87502-5 (е-боок)
  • Лyдгате, Јохн. Сцхицк, Ј., ур. Лyдгате'с Темпле оф Глас. Оxфорд Университy Пресс. стр. 64. 
  • Лyдгате, Јохн. Берген, Хенрy, ур. Лyдгате'с Фалл оф Принцес. Оxфорд Университy Пресс. стр. 270. 
  • рецорд, в.1. Оxфорд Енглисх Дицтионарy (3рд изд.). 2005. 
  • рецордер, н.2. Оxфорд Енглисх Дицтионарy (3рд изд.). 2005. 
  • Партридге, Ериц (1977). Оригинс: А Схорт Етyмологицал Дицтионарy оф Модерн Енглисх. Роутледге. 
  • Баинес, Антхонy (1957). Wоодwинд Инструментс анд Тхеир Хисторy. 
  • Хунт, Едгар (1977). Тхе Рецордер анд Итс Мусиц. Лондон: Еуленбург. ИСБН 9780903873055. 
  • Монтагу, Јеремy (2007). Оригинс анд Девелопмент оф Мусицал Инструментс. Сцарецроw Пресс. ИСБН 978-0810856578. 
  • Вирдунг, Себастиан (1511). Мусица гетутсцхт. 
  • Мартин Агрицола: Мусица инструменталис деудсцх. 1529
  • Силвестро Ганасси: Ла Фонтегара ла qуале инсегно ди суонаре ил флауто. 1535
  • Јацqуес-Мартин Хоттетерре: Принципес де ла флûте. 1707; Репринт (Доцумента Мусицологица) Бäренреитер 1982, ISBN 3-7618-0074-6.
  • Мицхаел Праеториус: Сyнтагма мусицум. Банд 2, 1619
  • Карл Геирингер: Инструменте ин дер Мусик дес Абендландес. C. Х. Бецк, Мüнцхен 1982, ISBN 3-406-09095-8.
  • Манфред Х. Харрас: Блоцкфлöте. Ин: Мусик ин Гесцхицхте унд Гегенwарт. Сацхтеил, Бд. 1: 1576–1600. Бäренреитер, Кассел 1994, ISBN 3-7618-1100-4 унд Метзлер, Стуттгарт 1994, ISBN 3-476-41022-6.
  • Херберт Хеyде: Флöтен. Каталог дес Мусикинструментен-Мусеумс Леипзиг Банд 1, ISBN 3-370-00084-9.
  • Херманн Алеxандер Моецк: Урспрунг унд Традитион дер Кернспалтфлöтен дер еуропäисцхен Фолклоре унд дие Херкунфт дер мусикгесцхицхтлицхен Кернспалтфлöтентyпен. Едитион Моецк Нр. 4063, ISBN 3-87549-062-2.
  • Херманн Алеxандер Моецк: Зур „Нацхгесцхицхте“ унд Ренаиссанце дер Блоцкфлöте. Ин: Тибиа. Магазин фüр Холзблäсер, Бд. 3 (1978), С. 13–20 (онлине; ПДФ; 12 МБ) у. С. 79–88 (онлине; ПДФ; 13 МБ). Ауцх Сондердруцк: Едитион Моецк Нр. 4021, Целле 1980.
  • Ханс-Мартин Линде: Хандбуцх дес Блоцкфлöтенспиелс. 8. Ауфл. д. 2. ерw. Аусг. Сцхотт, Маинз 1997, ISBN 3-7957-2531-3.
  • Цхристопх Мüхле: Унтерсуцхунген üбер дие Ресонанзеигенсцхафтен дер Блоцкфлöте. (Сцхрифтенреихе дас Мусикинструмент. Бд. 16). Дас Мусикинструмент, Франкфурт ам Маин 1979, ISBN 3-920112-73-3.
  • Еве О'Келлy: Тхе Рецордер Тодаy. Цамбридге Университy Пресс, Цамбридге у. а. 1990, ISBN 0-521-36660-7.
  • Рецламс Мусикинструментенфüхрер. Рецлам, Стуттгарт 1988, ISBN 3-15-010349-5.
  • Урсула Сцхмидт: Нотатион дер неуен Блоцкфлöтенмусик. Моецк, Целле 1981, ISBN 3-87549-013-4.
  • Ерицх Валентин: Хандбуцх дер Мусикинструментенкунде. Густав Боссе, Регенсбург 1980, ISBN 3-7649-2003-3.
  • Петер Тхалхеимер: Дие Блоцкфлöте ин Деутсцхланд 1920–1945. Тутзинг 2010, ISBN 978-3-86296-002-6.
  • Цорнелиа Стелзер: Дие Бедеутунг дер Блоцкфлöте зур Зеит дес Натионалсозиалисмус. (= Wиенер Верöффентлицхунген зур Мусикwиссенсцхафт. Банд 52), Холлитзер, Wиен 2021, ISBN 978-3-99012-792-6,

Спољашње везе уреди

 
Кљунаста флаута на Викимедијиној остави.
 
Викизворник има текст из Енциклопедије Британике (1911), чланак Рецордер (мусицал инструмент).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Kljunasta_flauta&oldid=27675907”