Википедија

Књижевно новинарство

Ово је жанр. За часописе, молимо вас, погледајте Књижевни часописи

Књижевно новинарство (енгл. Creative nonfiction, нем. Dokumentarroman) је облик есеја који комбинује елементе који су присутни и код писања вијести и код писања личних есеја.

Први број новина Le Journal des sçavans (насловна страна)

Историја уреди

Настанак уреди

У јануару 1665. почиње да излази недељник Journal des Savants: часопис на 12 страница, у кварт формату.
Финансира га Академија наука и излази сваког понедјељка, почев од јануара 1665.године, а уредник је Дени де Сало , скупштински савјетник јансениста. Осмислио га је Жан Батист Колбер, као инструмент руковођења интелектуалним животом Француске и он представља једну нову врсту периодика, потпуно посвећених науци и умјетностима: „Каталог књига штампаних у Европи“, тако га представља уредник у уводнику. У њему се објављују одломци и сижеи књига, некролози посвећени славним интелектуалцима, критике дјела штампаних у разним дијеловима Европе.
Преко овог часописа публика сазнаје за Ла Фонтенове приче, Ла Рушкукоове максиме, те за Декартову мисао.

Тако се почетак француског новинарства разликује и обиљежава га већа усмјереност ка култури и књижевности, а нешто мање према актуелним политичким информацијама.
У првом уводнику Де Сало даје слику „књижевне републике“: интелектуални свијет настоји да буде схваћен у наднационалној, слободној, равноправној и демократској сфери, сасвим другачијом и одвојеној од оне у многим апсолутистичким монархијама.
Међутим, краљевска цензура врши одмах притисак и на оно поље које је мање директно компромитујуће.

Јануара 1666. године Де Салоа замјењује у вођењу часописа послушни и опет обазриви Галоа, који је у свом уводнику изјавио:

„Ваља признати, да је давање права да се оцјењују дјела из цијелог свијета, био напад на јавну слободу и спровођење неке врсте тираније, у царству књижевности. Зато смо одлучни да се у будућности уздржимо од тога и, умјесто да се бавимо критиком, посветићемо се пажљивом читању, како бисмо могли да их објаснимо, што до овог тренутка није чињено.“


Узор оличен у Journal de Savants убрзо је прихваћен и у другим дијеловима Европе.
У Риму, јануара 1668.године, излази Гиорнале де леттерати, мјесечник на 16 страница малог формата, који је уређивао ''Франческо Нацари'', професор филозофије на Универзитету Сапиенца, с рецензијама књига из историје, извјештајима о медицинским експериментима и описима нових технологија.

Лоше наративно или књижевно новинарство је, вјероватно, једна од најодбојнијих ствари које се уопште могу штампати. Али, многи новинари се данас усуђују да кажу како је добро наративно новинарство, новинарство на свом врхунцу.

Други књижевни часописи уреди

Професор Ото Менке, 1682.године у Лајпцигу штампа на латинском језику Acta Eruditorium, у којима Лајбниц износи 1684. „нови метод“ диференцијалног рачуна, а године 1668. излази Sherz und Ernsthafen („озбиљне и шаљиве ствари“), књижевни часопис на њемачком језику, који поприма живахнију форму дијалога измишљених личности. У Амстердаму 1684. Пјер Беил, филозоф калвиниста, емигрант из Француске објављује „Nouvelles de la Republique des lettres“, преузимајући од самог имена Де Салоов програм. У Енглеској краљевини, у вријеме владавине Вилијама Оранског лист London Gazette поново стиче свој углед, али и у енглеској средини се показује осјетљива привлачност књижевног часописа.

Успон периодичне штампе уреди

Успон ове врсте штампе је био толико снажан, да је прешао на другу обалу океана: Први центар америчког новинарства је Бостон, главни град Нове Енглеске. Управо у том градићу, са нешто више од 10 хиљада становника, септембра 1690. године излазе Public Occurences Both Foreign and Domestic- мјесечне новине на четири странице, које је уређивао амерички новинар Бенаџмин Харис, протјеран због својих торијевских идеја. Неколико година касније, априла 1704.године, бивши књижар који је постао поштански службеник у граду, Џон Кембел оснива нови недјељник, Boston News-letter: графички сведен само на један штампани лист, у два стубца, по цијени од два пенија, у око 200 примјерака, садржаја ограниченог на вијести преузете из лондонских новина, локалне информације и на приватне огласе.

Централизација апсолутистичких владара уреди

Ако се изузме срећно острво холандске републике, режими монополистичких повластица и превентивне цензуре нису нестали, осим у кратком периоду енглеске парламентарне револуције, већ су напротив ојачали. Готово свуда су се афирмисале новине у ливреји, званични портпароли власти и неутралне информације, које су често намјерно бивале удаљене од политике; Слобода је била сведена на République des Lettres („књижевну републику“), часопис високе културе намјењених интелектуалној елити.

Новинари књижевници уреди

Припаднике трећег таласа „новог новинарства“, називају још и новинарима књижевницима. Можда постоји одређени континуитет са „новим новинарством“ из шездесетих и седамдесетих година; Многи тадашњи нови новинари постали су у међувремену писци. Али, ова нова генерација „новинара књижевника“, одбија постојање стварне границе између новинарства и књижевности. Један од основних захтјева којима се руководе новинари писци, заснива се као и у Пулицерово вријеме, на занимљивој презентацији материје. Класични репортери се нису оптерећивали таквим захтјевима. Трудили су се, да редају чињенице по важности, али на начин који би неутралисао њихово присуство и емоције.

Врсте нових књижевника уреди

Дејвид Изон, амерички професор журнализма, дефинише двије групе новинара књижевника: „У првој су они који као етнографи подносе рачун, о ономе што су открили.
У другој су писци, који живот посматрају кроз сопствене филтере, описујући како се осјећа човјек који живи ван реалног свијета.“
Трећи талас новинара-писаца чине, према Норману Симсу: Ричард Вест, Мајк Крејмер, Трејси Кидер, Марк Сингер, и Сара Дејвидсон.


Ренди Шилтс из листа Сан Франциско хроникл, који је пратио АИДС, и који је аутор књиге Анд тхе Банд плаyед он једном је изјавио да је истраживање какво је он спровео могао да обави велики број новинара, али да је то учинио управо он, јер је хомосексуалац.
Оно што је ново у „новом новинарству“ је да оно установљава једну нову комуникативност, одбацујући крута правила традиционалног новинарства.

Види још уреди

Литература уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Književno_novinarstvo&oldid=26756700”