Кодекс новинара Србије
Кодекс новинара Србије су усвојили Независно удружење новинара Србије и Удружење новинара Србије 2006. године, а 2013. године новинарска удружења су допунила Кодекс одредбама о спречавању корупције и сукобу интереса.[1]
Извори медијских етичких правила на националном нивоу су етички кодекси које доносе струковна удружења медијских професионалаца. Кодексима се успостављају мерила моралних и етичких вредности, којима се штите права како појединаца тако и право јавности да буде обавештена.
Кодекс новинара донет је као етички стандард у професионалном поступању струке, те је дужност новинара да следе професионалне и етичке принципе садржане у Кодексу, да поштују право на обавештеност, односно истинитост извештавања (тачно, објективно, потпуно и благовремено извештавање о догађајима од интереса за јавност), а право на слободу медија подразумева да медији имају различите уређивачке концепте, али и обавезу прављења јасне разлике између чињеница, коментара, претпоставки и нагађања. За примену Кодекса новинара Србије поред новинара одговорни су и уредници и издавачи.[2]
Кодекс новинара Србије бави се и говором мржње, налажући новинарима да ураде све што је у њиховој моћи да избегну дискриминацију засновану на раси, полу, старости, сексуалној оријентацији, језику, вери, политичком и другом мишљењу, националном или друштвеном пореклу.[3]
Тело које прати поштовање Кодекса новинара Србије уреди
Независно тело које прати поштовање Кодекса новинара Србије у штампаним и онлајн медијима је Савет за штампу. Он окупља издаваче, власнике штампаних, онлајн медија и новинских агенција, и професионалне новинаре. Основан је да би пратио поштовање Кодекса новинара Србије у штампаним и онлајн медијима, као и у новинским агенцијама, и како би решавао жалбе појединаца и институција на садржаје тих медија.
У надлежности Савета је и медијација између оштећених појединаца, односно институција, и редакција, као и изношење јавних опомена за кршење етичких стандарда утврђених Кодексом новинара Србије. Савет за штампу се бави и едукацијом за поступање у складу са Кодексом новинара и ради на јачању улоге медија у Србији.
Савет за штампу има Комисију за жалбе која одлучује о жалбама на текстове, фотографије и друге садржаје штампаних медија, њихових веб-сајтова, интернет портала и новинских агенција. На одлуку Комисије за жалбе се чека најдуже 45 дана и њен рад је бесплатан. Медији који прихватају надлежност Савета за штампу имају обавезу да објаве одлуку Комисије за жалбе да су прекршили Кодекс. Медијима који надлежност не прихватају се изриче јавна опомена, коју нису у обавези да објаве.
Иако је Кодекс новинара Србије подједнако примењив на све медије, без обзира на начин њиховог пласирања, неопходно је дати одговарајуће тумачење и смернице у циљу успешне и правилне примене професионалних стандарда и у онлајн окружењу.
Зато је направљен документ Смернице за примену Кодекса новинара Србије у онлајн окружењу који је подељен на поглавља која прате структуру Кодекса новинара Србије. Примењује се на медије и канале комуникације у односу на које Савет за штампу у складу са својим Статутом има надлежност, али и на друге субјекте који се баве новинарством у најширем смислу а који су спремни да прихвате надлежност Савета за штампу.
Референце уреди
- ^ „Кодекс новинара Србије – Савет за штампу” (на језику: српски). Приступљено 2023-05-09.
- ^ Батавељић, Драган (2021-12-01), Ограничење људских права у време пандемије Ковид-19 и усклађивање са европским вредностима, Университy оф Крагујевац, Фацултy оф Лаw, стр. 63—74, ИСБН 978-86-7623-107-2, Приступљено 2023-05-09
- ^ Кеттеманн, Маттхиас C.; Бенедек, Wолфганг (2019-05-31), Фреедом оф еxпрессион онлине, Роутледге, стр. 58—74, Приступљено 2023-05-09