Константа дисоцијације киселине

Konstanta disocijacije kiselina, Ka, (kiselinska konstanta, konstanta jonizacije kiseline) je kvantitativna mera jačine kiseline u rastvoru. To je konstanta ravnoteže hemijske reakcije poznate kao disocijacija u kontekstu kiselo-baznih reakcija.[1][2] Ravnoteža se može simbolički zapisati kao:

Ацетиц ацид, ЦХ3ЦООХ, ис цомпосед оф а метхyл гроуп, ЦХ3, боунд цхемицаллy то а царбоxyлате гроуп, ЦООХ. Тхе царбоxyлате гроуп цан лосе а протон анд донате ит то а wатер молецуле, Х20, леавинг бехинд ан ацетате анион ЦХ3ЦОО- анд цреатинг а хyдрониум цатион Х3О. Тхис ис ан еqуилибриум реацтион, со тхе реверсе процесс цан алсо таке плаце.
Сирћетна киселина, слаба киселина, донира протон (водонични јон, означен у зеленом) води у равнотежној реакцији чиме настаје ацетатни јон и хидронијум јон.
HA ⇌ A + H+,

где је HA генеричка киселина. Она се дисоцира у А, који је познат као коњугована база киселине, и водонични јон или протон, H+, који у случају водених раствора, постоји као солватисани хидронијумски јон. У примеру приказаном на слици, HA је сирћетна киселина, а А је ацетатни јон. Хемијске групе HA, А и H+ су у равнотежи кад се њихове концентрације не мењају у функцији времена. Константа дисоцијације се обично записује као количник равнотежних концентрација (у mol/L), облележених са [HA], [А] и [H+][3]:

Пошто Ка вредности покривају опсег са знатним бројем редова величина, логаритамска мера константе дисоцијације киселине се нормално користи у пракси.

Што је већа pKa вредност, то је мањи степен дисоцијације. Слабе киселине имају pKa вредности у приближном опсегу −2 до 12 у води. Киселине са pKa вредношћу мањом од око −2 се сматрају јаким киселинама. Јака киселина је скоро потпуно дисоцирана у воденом раствору, т. ј. до те мере да концентрација недисоциране киселине постаје занемарљива. pKa вредности јаких киселина се могу, међутим, проценити теоријским путем или екстраполацијом из мерења у неводеним растварачима у којима је константа дисоцијације мања, попут ацетонитрила и диметил сулфоксида.[4]

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Скоог D.А., Wест, D.M.; Холлер, Ј.Ф.; Цроуцх, С.Р. (2004). Фундаменталс оф Аналyтицал Цхемистрy (8тх изд.). Тхомсон Броокс/Цоле. ISBN 0-03-035523-0. 
  2. ^ Рајковић, М. Б.; et al. (1993). Аналитичка хемија. Београд: Савремена администрација. 
  3. ^ Петер Аткинс; Јулио де Паула (2001). Пхyсицал Цхемистрy (7тх изд.). W. Х. Фрееман. ИСБН 0716735393. 
  4. ^ Реицхардт C. (2003). Солвентс анд Солвент Еффецтс ин Органиц Цхемистрy (3рд изд.). Wилеy-ВЦХ. ISBN 3-527-30618-8. 

Литература уреди

  • Алберт А., Серјеант, Е.П. (1971). Тхе Детерминатион оф Ионизатион Цонстантс: А Лабораторy Мануал. Цхапман & Халл. ISBN 0-412-10300-1.  (Previous edition published as Ionization constants of acids and bases. London (UK): Methuen. 1962. )
  • Atkins P.W., Jones, L. (2008). Chemical Principles: The Quest for Insight (4th изд.). W.H. Freeman. ISBN 1-4292-0965-8. 
  • Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6.  (Non-aqueous solvents)
  • Hulanicki A. (1987). Reactions of Acids and Bases in Analytical Chemistry. Horwood. ISBN 0-85312-330-6.  (транслатион едитор: Марy Р. Массон)
  • Перрин D.D., Демпсеy, Б., Серјеант, Е.П. (1981). пКа Предицтион фор Органиц Ацидс анд Басес. Цхапман & Халл. ISBN 0-412-22190-X. 
  • Skoog D.A., West, D.M.; Holler, J.F.; Crouch, S.R. (2004). Fundamentals of Analytical Chemistry (8th изд.). Thomson Brooks/Cole. ISBN 0-03-035523-0. 
  • Reichardt C. (2003). Solvents and Solvent Effects in Organic Chemistry (3rd изд.). Wiley-VCH. ISBN 3-527-30618-8. 

Спољашње везе уреди