Википедија

Недостатак хрома

Недостатак хрома је метаболички поремећај који настаје као последица недовољног уноса минералних соли хрома у организам и ћелије ткива путем хране. Када је хром први пут предложен као есенцијални елемент за нормалан метаболизам глукозе 1959. године овај став је широко прихваћен и као такав озбиљно примењиван све до 1990-их.[1] Међутим како су од тада случајеви недостатка хрома, описани, само код људи који су целокупну исхрану примали интравенозно током дужег временског периода, његов значај је умањен.

Недостатак хрома
Хром

Опште информације уреди

Људско тело садржи 10 – 20 мг хрома који се једним делом налази у неорганском облику у ћелијским једрима, а другим делом је инкорпориран у врло активни органски молекул који се називају фактор толеранције глукозе (ФТГ), и депоноване су у јетри.

Након одређеног времена хром се у организму разграђује и у облику неорганских соли избацује путем мокраће. Дневни губитак хрома из организма човека износи 10 – 40 микрограма, ту вредност треба свакодневном и правилном исхраном надокнадити, како би у организму било довољно ФТГ молекула.

Иако је суштински значај хрома оспораван од појединих научних кругова.[2][3] [4] у Европској уније он је препознат као есенцијални нутријент, а у Сједињене Државе сматрају да је за нормалан метаболизам неопходан адекватан унос хрома, који за одрасле особе износи између 25 и 45 мг/дан, у зависности од старости и пола.

Став о значају уносу хрома, утицао је на појаву дијететских суплемента који садрже хром, и који су широко доступни у Сједињеним Америчким Државама, са тврдњом о његовим бенифитима у метаболизму глукозе у плазми, хемоглобину А1Ц и губитку телесне тежине. Међутим истраживања показују да су ти ефекти скромне и без научног консензуса да промене имају клинички значајан утицај.[5]

Метаболизам хрома уреди

Механизам апсорпције и метаболизма хрома још увек није сасвим изучен. Апсорпција хрома из интестиналног тракта је ниска, и у распону је од < 0,4 до 2,5% унете количине. Док је укупни унос хрома обрнуто пропорционалан количини хрома у храни.[6]

Једном апсорбован из гастроинтестиналног тракта хром доспева у крв, везан за трансферин. Део хрома се такође везује и за албумин и на крају се дистрибуира у различита ткива организма. Процењује се да одрасло људско тело садржи укупно 4-6 мг хрома, углавног депонованог у бубрезима, слезени и тестисима. Ниво ткивног хрома се смањује с годинама. Излучивање хрома се одвија углавном кроз урин и мало преко фецеса.

Иако хром вероватно има улогу ензимског активатора и стабилизатора протеина и нуклеинских киселина, његова главна активност највероватније је да стимулише секрецију инсулина, чиме помаже и у метаболизму масти. [ 5 ] Хром, који у облику фактора толеранције глукозе (ФТГ) садржи, осим хрома, никотинску киселину и аминокиселина (глицин, глутаминску киселину и цистеин), повећава деловање инсулина.

Улога хрома у метаболизму масти уреди

Улога хрома у метаболизму масти, према неким студијама је, повољан ефекат на функцију холестерол и липопротеински холестерол. На пример, код зечева који су били подвргнути хиперлипемичној исхрани (које производи плакове атеросклерозе), убризгавањем хрома смањен је ниво холестерола, као и број атхеромских плакова у артеријама.

Студија спроведена 1970. показала је да појединци који су умрли од инфаркта миокарда, изазваног коронарном болести, имали нижу концентрацију хрома у ткивима, за разлику од оних који су умрли из других разлога.

Новија студија су такође показала да су појединци са коронарном болешћу имали ниже стопе серумског хрома него здрави испитаници. 

Такође неке студија (Неwтон, 1978) су показали корелацију између смањене стопе серумског хрома и појаве коронарне болести, што је значајнија утцало на корелација у односу на друге фактора ризика (холестерол, крвни притисак и телесна тежина).   Прописивање хрома пацијентима који пате од поремећаја масноће (200 мцг дневно током дванаест недеља) показала је значајно смањење серумских триглицерида и повећан ниво „доброг" холестерола.

Улога хрома у метаболизму глукозе  уреди

Иако механизам дејства и однос између хрома и инсулина, није довољно јасан, утврђено је да хром потенцира деловање инсулина као регулатор његовог нивоа. У случају недостатка хрома, у организму долази до повећања концентрације инсулина; и високе стопе циркулације инсулина су карактеристичном појавом артеријских лезија и почетак атеросклерозе.

Животиње храњене храном сиромашном хромом, показале су:

  • Слабу толеранцију на глукозу, хипергликемија и гликозурија.
  • Високу стопу циркулирајућег инсулина и поремећаји раста.
  • Краћи животни век.
  • Висок ниво холестерол и триглицериди, праћен повећаном појавом атеросклеротских плакова.
  • Периферну неуропатију, смањен број сперматозоида и смањену плодност.

На основу ових сазнања дошло се до закључка да тровалентни хром треба предложити као кофактор за биолошки активан молекул који би могао побољшати ефекте инсулина на циљна ткива. Инсулин се лучи од стране специјализованих ћелија у панкреасу као одговор на повишене нивое глукозе у крви, као што је то случај након оброка. Инсулин се везује за рецепторе инсулина на површини ћелија, активирајући рецепторе и стимулишући унос глукозе у ћелију. Захваљујући интеракцији са инсулинским рецепторима, инсулин омогућава ћелијама глукозе енергент и орфганизму помаже у одржавању нивоа глукозе у крви у уском распону концентрација.

Поред утицаја на метаболизам угљених хидрата (глукозе), инсулин утиче и на метаболизам масти и протеина,[7] што заједно, доводи до смањеног одговора на инсулин или смањене осјетљивости на инсулин у периферним ткивима (масном ткиву, мишићима и јетри). То доводи до прогресивног поремећаја у лучење инсулина, што може резултовати поремећеном толеранцијом на глукозу, и честом појавом шећерне болести типа 2. Тело у почетку повећава излучивање инсулина у специјализованим ћелијама панкреаса да би превазишло смањење осетљивости на инсулин. Међутим, панкреас после извесног времана постаје „исцрпљен” и на крају не производи довољно инсулина за одржавање нормалне концентрације глукозе у крви, што код појединца са шећерном болести типа 2 утиче на повећан ризик од кардиоваскуларних болести.[8]

Клиничка слика уреди

Главни клинички знаци и симптоми недостатка хрома узроковани дуготрајном и тоталном парентералном исхраном су:

  • смањење чврстине костију
  • пад енергије, умор, пад концентрација и лоше памћење,
  • лоше здравље коже,
  • високих холестерола и компликација на срцу,
  • поремећаји вида,
  • промене расположења, праћено повећањем анксиозности,
  • губитак апетита и телесне тежине, успорен раст и развој,
  • озбиљно нарушена толеранција на глукозу,
  • губитак тежине,
  • периферна неуропатија и конфузија.[9][10]

Дијагноза уреди

У складу са вредностима дијетног референтног уноса, дијагноза недостатка хрома у организму се не може одредит мерењем концентрације хрома и његових једињена у плазми или у урину, јер ове дијаталне вредности не могу да послуже као корисни клинички индикатори, за реалаза статус хрома.

Пре него што је хром постао стандардни састојак у тоталној парентералној исхрани (ТПН), људи који су добијали ТПН као једини извор исхране развили су симптоме, недостатка хрома, који су се повукли у року од две недеље након додавања хрома.[11]

Превенција уреди

Препоручени дневни унос хрома уреди

Референтне врдности за уноси хрома, кој су засноване на количини потребној људима који су иначе здрави, предложене су у САД од стране Института за медицину Националне академије наука 1989. године. Оне се могу незнатно разликовати у зависности од старости, тренутног здравља, телесне тежине и нивоа физичке активности.

Адекватни уноси хром према старости и полу.[12]

Категорија лица Адекватна количина хрома према старости и полу
Дојенчад од 0 до 6 месеци 0,2 микрограма
Деца од 7 до 12 месеци 5,5 микрограма
Деца од 1 до 3 године 11 микрограма
Деца од 4 до 8 година 15 микрограма
Деца од 9 до 13 година 25 микрограма за дечаке, 21 микрограм за дјевојчице
Тинејџери од 14 до 18 година 35 микрограма за дечаке, 24 микрограма за девојчице
Одрасли од 19 до 50 година 35 микрограма за мушкарце, 25 микрограма за жене
Жене које су трудне 30 микрограма
Жене које доје 35 микрограма

Неки здравствени радници препоручују већи унос хрома од наведеног у табели за контроли шећера у крви, посебно особама са благом и/или озбиљнијом инсулинском резистенцијом или шећерном болести.

Многи стручњаци за исхрану препоручују 200 микрограма дневно у комбинацији са мултивитамина , а високе дозе до 1.000 микрограма онима са шећерном болести типа 2 или метаболичким синдромом у неким случајевима.

Дијетални извори хрома уреди

Хром је присутан у већини дијететских производа, тако да просечна исхрана обезбеђује људском организму 150—280 μг хрома дневно, док укупни унос хрома храном дневно варира у зависности од количине унетих биљних и животињских намирница.

Богати извори хрома су месо, квасац и житарице, које садрже тровалентни хром.[13]

Концентрација хрома у природи која се обично сусреће је следећа:[14]

  • Земљиште: 10-200 μг/г
  • Биљни материјали: 0,05-0,5 μг/г
  • Животињско ткиво: 0,01-0,3 μг/г
  • Слатка вода: 0.1-0.5 μг/L

Важно је напоменути да у истим намирницама, садржај хрома може да варира од места до места, због одређених чинилаца као што су:[15]

  • Унос хрома током раста биљака или животиња.
  • Начин транспорта и обраде.
  • Чувања хране.

Такође је утврђено да се садржај хрома у различитим серијама истоветне хране значајно разликује, као и да добро избалансирана дијета може садржати субоптималне нивое дијеталног хрома. Тако су нпр.одређене студије откриле различите садржај хрома у одређеној храни:

  • У студији проведеној у Великој Британији,[16] утврђено је да је хром (средња концентрација хрома као мг / кг свеже масе) присутан у следећим количинама у различитим намирницама: у житарицама (0,1); месо трупа (0,2); производ од меса (0,2); живина (0,2); риба (0,2); јаја (0,2); уља и масти (0.4); зелено поврће (0,2); остало поврће (0,1); конзервирано поврће (0,1); кромпир (0,1); млеко (0,3); млечни производи (0.9); свеже воће (<0.1); производи од воћа (<0,1); шећер и конзерве (0,2).
  • У другој студији из Велике Британији,[17] у одабраној храни, утврђен је следећи садржај хрома (мг/кг): инстант чај (0,5-1,4); инстант кафа (0.1); супа од парадајза (0,1); неке врсте чипса (0,1-0,3); пилећи кари с рижом (0,1-0,2); супа од гљива (0,1); колач (0.1); печени грах (0,1-0,3); сладоледи (0.1); јагњеће месо (0,1-0,2); и вегетаријански хамбургер (0,1-0,3).

У намирнице које се традиционално сматрају високим извором хрома спадају:[18][19][20][21] меса, целовите житарице, махунарке, орашасти плодови, пивски квасцац, црни бибер и други зачина, сиров шећер, мекиње, зелени грашак, брокули, сок од грожђа, сок од наранџе, јабука, банана, кромпир, бели лук, црно вино, чај и кафа, итд.

Важно је напоменути да храна са високим садржајем простих шећера, као што су сахароза и фруктоза, не само да имају ниски ниво хрома, већ утичу и на губитак хрома из организма.

Дијета богата биљном храном

Махунарке, кромпир, бели лук и зачини добар су извор хрома. Чај и кафа који су веома популарни у свету такође се сматрају добрим извором хрома.

Види још уреди

Извори уреди

  1. ^ СЦХWАРЗ, К; МЕРТЗ, W (Новембер 1959). "Цхромиум(III) анд тхе глуцосе толеранце фацтор". Арцхивес оф Биоцхемистрy анд Биопхyсицс. 85: 292–295.
  2. ^ Винцент, Јохн Б. (2010). "Цхромиум: целебратинг 50 yеарс ас ан ессентиал елемент?". Далтон Трансацтионс. 39 (16): 3787–3794.
  3. ^ Јеејеебхоy, Кхурсхеед Н. (1999). "Тхе роле оф цхромиум ин нутритион анд тхерапеутицс анд ас а потентиал тоxин". Нутритион Ревиеwс. 57 (11): 329–335.
  4. ^ Винцент, ЈБ (2013). "Цхромиум: ис ит ессентиал, пхармацологицаллy релевант, ор тоxиц?". Метал Ионс ин Лифе Сциенцес. Метал Ионс ин Лифе Сциенцес. 13: 171–198.
  5. ^ Онакпоyа I, Посадзки П, Ернст Е (2013). "Цхромиум супплементатион ин оверwеигхт анд обеситy: а сyстематиц ревиеw анд мета-аналyсис оф рандомизед цлиницал триалс". Обес Рев. 14 (6): 496–507.
  6. ^ Каабер К, Веиен НК. Тхе сигнифицанце оф цхромате ингестион ин патиентс аллергиц то цхромате. Ацта Дерм Венереол. 1977;57:321–3.
  7. ^ Салтиел АР, Кахн ЦР. Инсулин сигналлинг анд тхе регулатион оф глуцосе анд липид метаболисм. Натуре. 2001;414(6865):799-806.
  8. ^ Мартин-Тимон I, Севиллано-Цоллантес C, Сегура-Галиндо А, Дел Цанизо-Гомез ФЈ. Тyпе 2 диабетес анд цардиовасцулар дисеасе: Хаве алл риск фацторс тхе саме стренгтх? Wорлд Ј Диабетес. 2014;5(4):444-470.
  9. ^ Фреунд, Херберт; Атамиан, Сусан; Фисцхер, Јосеф Е. (Фебруарy 1979). "Цхромиум дефициенцy дуринг тотал парентерал нутритион". ЈАМА. 241 (5): 496–498.
  10. ^ Цхромиум. ИН: Диетарy Референце Интакес фор Витамин А, Витамин К, Арсениц, Борон, Цхромиум, Цхромиум, Иодине, Ирон, Манганесе, Молyбденум, Ницкел, Силицон, Ванадиум. . and Chromium National Academy Press. 2001. , ПП.197-223.
  11. ^ Цхромиум. ИН: Диетарy Референце Интакес фор Витамин А, Витамин К, Арсениц, Борон, Цхромиум, Цхромиум, Иодине, Ирон, Манганесе, Молyбденум, Ницкел, Силицон, Ванадиум. . and Chromium National Academy Press. 2001. , ПП.197-223.
  12. ^ Институте оф Медицине, Фоод анд Нутритион Боард. Диетарy Референце Интакес фор Витамин А, Витамин К, Арсениц, Борон, Цхромиум, Цоппер, Иодине, Ирон, Манганесе, Молyбденум, Ницкел, Силицон, Ванадиум, анд Зинц. Натионал Ацадемy Пресс, Wасхингтон, DC, 2001.
  13. ^ Дара СС. Траце елементс: Поллутион анд цонтрол. Ин: Дара СС, едитор. А теxтбоок оф енвиронментал цхемистрy анд поллутион цонтрол. 8тх ревисед ед. Неw Делхи: С Цханд анд Цомпанy Лтд; 2006. пп. 199–201
  14. ^ Аллен СЕ, едитор. Цхемицал Аналyсес оф Ецологицал Материалс. 2нд ед. Бостон Мелбоурне: Блацкwелл Сциентифиц Публицатионс; 1989. пп. 206–7.
  15. ^ Андерсон РА, Брyден НА, Поланскy MM. Диетарy цхромиум интаке. Фреелy цхосен диетс, институтионал диет, анд индивидуал фоодс. Биол Траце Елем Рес. 1992;32:117–21.
  16. ^ Yсарт Г, Миллер П, Цреwс Х, Робб П, Баxтер M, Де L'Аргy C, ет ал. Диетарy еxпосуре естиматес оф 30 елементс фром тхе УК Тотал Диет Студy. Фоод Аддит Цонтам. 1999;16:391–403. [ПубМед]
  17. ^ Арцхиве МАФФ. МАФФ УК- Цонцентратион оф металс анд отхер елементс ин селецтед анацк анд цонвениенце фоодс. Аваилабле фром: [1][мртва веза]
  18. ^ Андерсон РА, Брyден НА, Поланскy MM. Диетарy цхромиум интаке: Фреелy цхосен диетс, институтионал диетс анд индивидуал фоодс. Биол Траце Елем Рес. 1992;32:117–21
  19. ^ Цабрера-Виqуе C, Теисседре П-L, Цабанис M-Т, Цабинис Ј-C. Детерминатион анд левелс оф цхромиум ин Френцх wине анд грапес бy грапхите фурнаце атомиц абсорптион спецтрометрy. Ј Агриц Фоод Цхем. 1997;45:1808–11.
  20. ^ Даттило АМ, Мигуел СГ. Цхромиум ин хеалтх анд дисеасе. Нутр Тодаy. 2003;38:121–33.
  21. ^ Санер Г. Тхе метаболиц сигнифицанце оф диетарy цхромиум. Нутр Инт. 1986;2:213–20.

Спољашње везе уреди

 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Nedostatak_hroma&oldid=27448336”