Неуромишићне болести

Неуромишићне болести
Неуромишићне болести
	Миастенија гравис
	[уреди на Википодацима]

Неуромишићне болести хетерогена група наследних и стечених обољења мишића, неуромишићне синапсе, периферних нерава и моторних неурона, која изазивају сметње у распону од нпр. немогућности подизања надлактице до неспособности да се осети топлота на неком предмету. Заједничке карактеристике свих неуромишићних болести су широк дијапазон различитих клиничких манифестација, учестала захваћеност кардиоваскуларног, респираторног и гастроинтестиналног система, употреба великог броја лекова од стране болесника и висок ризик од појаве периоперативних компликација.^[1]^[2]

Док се тип неуромишићног обољења клинички лако дијагностикује, дефинисање тачне болести је изузетно компликовано због преклапања клиничке слике. Зато се дијагностика ослања на захтевније и савременије дијагностичке процедуре.

Опште информације

Неуромишићне болести представљају хетерогену групу обољења коју, поред симптома од стране неуромишићног система, карактерише и захваћеност многих органских система. Због тога је и сама класификација неуромишићних болести и данас предмет расправа1 Најчешћа подела базирана је на месту патолошког збивања:

болести поремећеног спровођења на неуромишићној спојници
болести мишића и мишићне мембране
периферне неуропатије
болести централног нервног система (ЦНС) са неуромускуларним манифестацијама
болести депоновања липида/гликогена.

Врсте неуромишићних болести

Неуромишићне болести укључују: неуропатије, болести неуромишићне спојнице, миопатије, болести моторног неурона.

Неуропатије

Неуропатије је један од најчешћи поремећаји периферног нервног система, које се карактеришу симптомимна као што су слабост, трњење и промене боје и текстуре коже.

Стечене

Метаболичке
Токсичне
Аутоимунске

Наследне

Цхарцот-Марие-Тоотх-ова болест
Наследна неуропатија са склоношћу ка парализама након притиска (ХНПП)
Наследне моторне неуропатије
Наледне сензитивне и аутономне неуропатије
Неуропатије удружене са централним манифестацијама
Неуропатије удружене са метаболичким поремећајима

Код наследних неуропатија изразита је генотипска хетерогеност и често одсуство корелације генотипа и фенотипа: зато оне захтевају детаљну анализу фенотипа, педигреа и електрофизиолошког теста — јер код наследних неуропатија није могуће само на основу фенотипа одредити тип болести већ само на основи финалне молекуларно-генетичке дијагностику.

Болести неуромишићне спојнице

Стечене, аутоимунске

Миастенија гравис − аутоимуна болест, код које долази до блокирања преноса сигнала са живаца на мишиће, ђто онемогућујућава извођење мишићних контракција.^[3]
Ламберт-Еатон-ов миастенични синдром — је аутоимунска болест која настаје услед стварања аутоантитела на волтажно-зависне калцијумске канале локализоване на неуромишићној спојници и синапсама аутономног нервног система. У 60% случајева удружен је са карциномом плућа. Клиничком сликом доминира мишићна слабост, која је праћена и аутономном дисфункцијом (око 30% оболелих, најчешће показују хемодинамску нестабилност). Ови болесници су осетљивији на недеполаришуће и деполаришуће мишићне релаксанте него оболели од мијастеније.

Наследне

Конгенитални миастенични синдроми — је најчешће постсинаптички синдром са дефицитом епсилон субјединице ацетилхолинског рецептора (ЦХРНЕ 1267делГ), карактеристичан за припаднике ромске популације (нпр у Србији). Варијанта ц.264Ц>А у гену РАПСН ЈЕ присутна је код око 50% болесника пореклом из Европе.

Миопатије

Миопатије су болести мишића, које узрокују слабост, која је обично највише изражена у натколеницама и надлактицама. Узроци могу укључивати инфекције и тровања. Мишићне дистрофије су група наследних, прогресивних мишићних болести код којих се у патохистолошком узорку мишића региструје некроза мишичног ткива са инфилтрацијом мишића везивним и масним ткивом. Ове болести су последица мутација у различитим генима који кодирају протеине сарколеме, једра, базалне мембране, екстрацелуларног матрикса, саркомере и одређене неструктурне протеине са ензимском функцијом

Наследне — мишићне дистрофије

Дистрофинопатије (Дишенова и Бекерова мишићна дистрофија) — рецесивно се наслеђују везано за X хромозом и јављају се у раном детињству. Одликује их проксимална мишићна слабост, тешки облици сколиозе, контрактуре грудног коша. Преко 70% пацијената има кардиомиопатију, а честа је и инсуфицијентна хемостаза због дефицита фактора коагулације.
Миотонична дистрофија (тип 1 и 2) — је генетска неуромишићна болест коју карактерише клиничка хетерогеност. Најчешћа је захваћеност скелетне мускулатуре, миотонија која представља одложену релаксацију након контракције и слабост мишића. Ове промене су праћене дисфагијом, абдоминалним болом и констипацијом. Чести су поремећаји срчаног ритма (атријална фибрилација и флатер), инсулинска резистенција и неуропсихијатријски коморбидитети.
Фацио-скапуло-хумерална мишићна дистрофија
Емерy-Дреиффусова мишићна дистрофија
Удно-појасне мишићне дистрофије
Очно-ждрелна мишићна дистрофија
Конгениталне мишићне дистрофије

Наследне миопатије у ужем смислу (нпр. структурне миопатије попут конгениталних миопатија)

Митохондријске миопатије — су веома ретке болести које карактеришу функционалне и структуралне промене на митохондријама. Највише су погођена ткива високо зависна од енергије: мозак, срце, мишићи, па су и клинички симптоми у виду симптома централног нервног система, губитак слуха и вида, миопатије, поремећаји срчаног ритма и кардиомиопатије.
Метаболичке миопатије
Наследне мишићне каналопатије

Стечене

Примарни миозитиси (Дерматомиозитис — Полимиозитис — Инцлусион бодy миозитис) — су аутоимунске болести које захватају скелетну мускулатуру, узрокујући мишићну слабост. Екстрамускуларне манифестације укључују поремећаје срчаног ритма, дисфагију услед захваћености мишића језика, парезу гласних жица и учестале

аспирационе пнеумоније.

Некротизирајући миозитис
Секундарни миозитиси
Ендокрине миопатије
Токсичне миопатије

Болести моторног неурона

Амиотрофична латерална склероза (АЛС) — настаје услед прогресивне дегенерације горњег и доњег мотонеурона, а која узрокује мишићну слабост, фасцикулације, атрофију, хиперрефлексију мишића и квадриплегију. Чести су булбарни симптоми у виду дисфагија, дизартрија, аспирационе пнеумоније и респираторне инсуфицијенције. Респираторна инсуфицијенција представља најчешћи узрок смрти (75%). Често оболели имају и поремећаје срчаног ритма.^[4]
Спинална мишићна атрофија (СМА)
Кенедијева болест (СБМА)

Дијагноза

Неурофизиолошки (електромионеурографија, ЕНМГ) тестови

Биопсија мишића са знацима миопатије

Дијагностика неуромишидних болести је изузетно сложена јер различите болести често имају исте симптоме. Након добијања анамнестичких података, детаљног неуролошког прегледа који омогућава дефинисање неуролошког дефицита, болесник се, према потреби, упућује на генетичко тестирање и/или биопсију (нерва и/или мишића).^[5]

Најчешће коришћени дијагностички поступци су: лабораторијске анализе (ензимске, биохемијске, имунолошке итд), неурофизиолошка (електромионеурографија, ЕНМГ), ултразвучна и радиолошка (РТГ, ЦТ, МР и др.).^[6]^[7]^[8]

Генетички тестови у дијагностици неуромишићних болести

Када је идентификован први ген 1986. године, узрочник наследне неуромишићне болести (ген за дистрофин у коме мутације доводе до Дишенове и Бекерове мишићне дистрофије), остварен је изузетан напредак у расветљавању генетичке основе ове групе болести. Према подацима из децембра 2013. године:

описано је укупно 685 моногенских неуромишићних фенотипова,
идентификовано 360 гена, узрочника и,
мапирана 92 локуса у којима се налазе непознати гени узрочници.

Упознавање молекуларно-генетичке основе болести и напредак у технологијама за ДНК анализе довели су до развоја генетичких тестова који данас омогућавају две врсте тестирања;

Симптоматско генетичко тестирање — постављање тачне дијагнозе болести.
Пренатално генетичко тестирање — пренатално тестирање пацијената из породица са одређеним генетичким оптерећењем.

Биопсије у дијагностици неуромишићних болести

Неуромишићне биопсије у специјализованим центрима раде едуковани неурохирурзи и ортопеди. Узорак узетог ткива се, уз комплетну пропратну медицинску документацију, одмах доставља у патохистолошку лабораторију.

Уз писмену сагласност пацијента, један део ткива се припрема и шаље у биобанку за неуромишићне болести. Други део ткива се обрађује рутинским методама према светским стандардима за хистохемијску, ензимохистохемијску и електронскомикроскопску анализу. Патохистолошки извештај, поред описногналаза, садржи и репрезентативне фотографије.

Галерија

Извори

^ Ромеро А, Јосхи ГП. Неуромусцулар дисеасе анд анестхесиа. Мусцле Нерве 2013; 48(3):451–60.
^ Брамбрицк АМ, Хирсцх ЈР. Периоперативе царе оф патиентс wитх неуромусцулар дисеасе анд дyсфунцтион. Анестесиол Цлин 2007; 25:483–509.
^ Мериггиоли МН, Сандерс ДБ. Аутоиммуне мyастхениа гравис: Емергинг цлиницал анд биологицал хетерогенеитy. Ланцет Неурол 2009; 8:475–90.
^ Рацца Ф, ет ал. Рецоммендатионс фор анестхесиа анд периоперативе манагемент оф патиентс wитх неуромусцулар дисордерс. Минерва Анестесиол 2013; 79(4):419–33.
^ МцДоналд, Цраиг M (2012). "Цлиницал Аппроацх то тхе Диагностиц Евалуатион оф Хередитарy анд Ацqуиред Неуромусцулар Дисеасес". Пхyсицал Медицине анд Рехабилитатион Цлиницс оф Нортх Америца. 23 (3): 495–563.
^ МцДоналд, Цраиг M (2012). „Цлиницал Аппроацх то тхе Диагностиц Евалуатион оф Хередитарy анд Ацqуиред Неуромусцулар Дисеасес”. Пхyсицал Медицине анд Рехабилитатион Цлиницс оф Нортх Америца. 23 (3): 495—563. ПМЦ 3482409  . ПМИД 22938875. дои:10.1016/ј.пмр.2012.06.011.
^ Даррас, Басил Т.; Јр, Х. Роyден Јонес, Јр; Рyан, Мониqуе M.; Виво, Даррyл C. Де (03. 12. 2014). Неуромусцулар Дисордерс оф Инфанцy, Цхилдхоод, анд Адолесценце: А Цлинициан'с Аппроацх (на језику: енглески). Елсевиер. стр. 488. ИСБН 978-0124171275.
^ Electromyography and Nerve Conduction Studies at eMedicine

Спољашње везе

Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).

[1] Ромеро А, Јосхи ГП. Неуромусцулар дисеасе анд анестхесиа. Мусцле Нерве 2013; 48(3):451–60.

[2] Брамбрицк АМ, Хирсцх ЈР. Периоперативе царе оф патиентс wитх неуромусцулар дисеасе анд дyсфунцтион. Анестесиол Цлин 2007; 25:483–509.

[3] Мериггиоли МН, Сандерс ДБ. Аутоиммуне мyастхениа гравис: Емергинг цлиницал анд биологицал хетерогенеитy. Ланцет Неурол 2009; 8:475–90.

[4] Рацца Ф, ет ал. Рецоммендатионс фор анестхесиа анд периоперативе манагемент оф патиентс wитх неуромусцулар дисордерс. Минерва Анестесиол 2013; 79(4):419–33.

[5] МцДоналд, Цраиг M (2012). "Цлиницал Аппроацх то тхе Диагностиц Евалуатион оф Хередитарy анд Ацqуиред Неуромусцулар Дисеасес". Пхyсицал Медицине анд Рехабилитатион Цлиницс оф Нортх Америца. 23 (3): 495–563.

[clinical-6] МцДоналд, Цраиг M (2012). „Цлиницал Аппроацх то тхе Диагностиц Евалуатион оф Хередитарy анд Ацqуиред Неуромусцулар Дисеасес”. Пхyсицал Медицине анд Рехабилитатион Цлиницс оф Нортх Америца. 23 (3): 495—563. ПМЦ 3482409  . ПМИД 22938875. дои:10.1016/ј.пмр.2012.06.011.

[7] Даррас, Басил Т.; Јр, Х. Роyден Јонес, Јр; Рyан, Мониqуе M.; Виво, Даррyл C. Де (03. 12. 2014). Неуромусцулар Дисордерс оф Инфанцy, Цхилдхоод, анд Адолесценце: А Цлинициан'с Аппроацх (на језику: енглески). Елсевиер. стр. 488. ИСБН 978-0124171275.

[8] Electromyography and Nerve Conduction Studies at eMedicine

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]