Википедија

Панентеизам

Панентеизам (са значењем „све-у-Богу”, од грчког πᾶν pân, „sve”, ἐν en, „u” i Θεός Theós, „Бог”)[1] је веровање да божанство прожима и интерпенетрира сваки део универзума, а такође се протеже изван простора и времена. Овај термин је сковао немачки филозоф Карл Краус 1828. године, како би разликовао идеје Георга Вилхелма Фридриха Хегела (1770–1831) и Фридриха Вилхелма Јозефа Шелинга (1775–1854) о погледу Бога и универзума од претпостављеног пантеизма Баруха Спинозе.[1] За разлику од пантеизма, који сматра да су божанско и универзум идентични,[2] панентеизам одржава онтолошку разлику између божанског и небожанског и значаја оба.

  • У панентеизму се Бог посматра као душа универзума, универзални дух присутан свуда, који истовремено „надилази” све створено.
  • Док пантеизам тврди да је „све Бог”, панентеизам тврди да је Бог већи од универзума. Неке верзије панентеизма сугеришу да универзум није ништа друго до манифестација Бога. Поред тога, неки облици указују на то да је универзум садржан у Богу,[2] као у кабалском концепту цимцума. Такође је хиндуистичка мисао у знатној мери окарактерисана панентеизмом и пантеизмом.[3][4] Међутим, основна традиција на којој је изграђен Краусов концепт је неоплатонска филозофија и њени наследници западна филозофија и православна теологија.

У филозофији уреди

Древна грчка филозофија уреди

Религијска уверења неоплатонизма могу се сматрати панентеистичким. Плотин је подучавао да постоји неизрециви трансцендентни Бог („Једини”, τὸ Ἕν) од којег су накнадне стварности биле еманације. Од „Једног” потиче божански ум (нус, Νοῦς) и космичка душа (психа, Ψυχή). У неоплатонизму сам свет је Бог (према Платоновом Тимају 37). Овај концепт божанства повезан је са концептом логоса (Λόγος), који је настао вековима раније са Хераклитом (око 535–475. пне). Логос прожима космос, одакле све мисли и све ствари потичу, или као што је Хераклит рекао: „Онај који ме не чује, већ Логоса рећи ће: Све је једно”. Неоплатонисти попут Јамблиха покушали су да помире ову перспективу додајући још једну хипостазу изнад првобитне монаде силе или дунамиса (Δύναμις). Ова нова свепрожимајућа монада обухватила је сву креацију и њене првобитне нестворене еманације.

Модерна филозофија уреди

Барух Спиноза је касније тврдио да „Што год било, то је у Богу, а без Бога ништа не може бити, ни зачети.”[5] „Појединачне ствари нису ништа друго него модификације атрибута Бога или начина на који се атрибути Божји изражавају на фиксни и одређени начин.”[6] Иако су Спинозу називали „пророком”[7] и „принцом”[8] пантеизма, у писму Хенрију Олденбургу Спиноза каже да: „што се тиче становишта извесних људи да ја поистовећујем бога с природом (узетом као својеврсна маса или телесна материја), они греше”.[9] За Спинозу је универзум (космос) мод са два атрибута мишљење и проширење. Бог има бесконачно много других својстава која нису присутна у нашем свету.

Према немачком филозофу Карлу Јасперсу, када је Спиноза написао „Деус сиве Натура” (Бог или природа) Спиноза није намеравао да каже да су Бог и природа међусобно заменљиви појмови, већ да је Божја трансценденција потврђена његовим бесконачно многобројним атрибутима, и да су две особине познате људима, наиме мисао и проширење, означавали Божју иманентност.[10] Надаље, Марсељ Гери је предложио термин „панентеизам”, а не „пантеизам” како би описао Спинозин поглед на однос између Бога и света. Свет није Бог, али јесте, у снажном смислу, „у” Богу. Ипак, амерички филозоф и самопроглашени панентеиста Чарлс Хартшорн је Спинозину филозофију назвао „класичним пантеизмом” и разликовао Спинозину филозофију од панентеизма.[11]

Године 1828, немачки филозоф Карл Краус (1781–1832) желећи да измири монотеизам и пантеизам, сковао је термин панентеизам (од старогрчког израза πᾶν ἐν θεῷ, pān en theṓ, дословно „све у богу”). Ово схватање Бога утицало је на трансценденталисте Нове Енглеске, попут Ралфа Волда Емерсона. Израз је популарисао Чарлс Хартшорне у свом развоју теологије процеса, а такође је био блиско повезан са Новом мишљу.[12] Формализација овог термина на Западу у 19. веку није била нова; о њему су хиљадама година писани филозофски трактати у контексту хиндуизма.[13]

Филозофи који су прихватили панетеизам укључују Томаса Хила Грина (1839–1882), Џејмса Ворда (1843–1925), Ендру Сет Прингл-Патисона (1856–1931) и Самјуел Александра (1859–1938).[14] Почевши од четрдесетих година прошлог века, Хартшорн је испитивао бројне Божје концепције. Он је преиспитао и одбацио пантеизам, деизам и пандеизам у корист панентеизма, констатујући да таква „доктрина садржи сав деизам и пандеизам, осим њихових произвољних негација”. Хартшорн је Бога формулисао као биће које би могло постати „савршеније”: Он има апсолутно савршенство у категоријама за које је апсолутно савршенство могуће и релативно савршенство (и.е. супериорност над свим другима) у категоријама у којима савршенство не може бити прецизно утврђено.[15]

Референце уреди

  1. ^ а б Јохн Цулп (2013): “Панентхеисм”, ин тхе Станфорд Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy. Ретриевед 18 Марцх 2014.
  2. ^ а б Ерwин Фахлбусцх; Геоффреy Wиллиам Бромилеy; Давид Б. Барретт (2005). Тхе Енцyцлопедиа оф Цхристианитy. 4. Wиллиам Б. Еердманс. стр. 21. ИСБН 978-0-8028-2416-5. 
  3. ^ “Пантхеисм анд Панентхеисм ин нон-Wестерн цултурес”, ин: Британница.
  4. ^ Wхитинг, Роберт. Религионс фор Тодаy. Станлеy Тхомес, Лондон 1991, п. виии. ISBN 0-7487-0586-4.
  5. ^ Етхицс, парт I, проп. 15.
  6. ^ Етхицс, парт I, проп. 25С.
  7. ^ Пицтон, Ј. Аллансон, "Пантхеисм: Итс Сторy анд Сигнифицанце", 1905.
  8. ^ Фрасер, Алеxандер Цампбелл, "Пхилосопхy оф Тхеисм", Wиллиам Блацкwоод анд Сонс, 1895, п. 163.
  9. ^ Цорреспонденце оф Бенедицт де Спиноза, Wилдер Публицатионс, 2009, ISBN 978-1-60459-156-9, леттер 73.
  10. ^ Карл Јасперс, Спиноза (Греат Пхилосопхерс), Харвест Боокс, 1974, ISBN 978-0-15-684730-8, пп. 14 анд 95.
  11. ^ Цхарлес Хартсхорне анд Wиллиам Реесе, Пхилосопхерс Спеак оф Год, Хуманитy Боокс, 1953, цх. 4.
  12. ^ Смитх, Давид L. (2014). Тхеологиес оф тхе 21ст Центурy: Трендс ин Цонтемпорарy Тхеологy. Еугене ОР: Wипф анд Стоцк. стр. 228. ИСБН 978-1625648648. Приступљено 29. 9. 2015. 
  13. ^ Соутхгате, Цхристопхер (2005). Год, Хуманитy анд тхе Цосмос: А Цомпанион то тхе Сциенце-Религион Дебате. Лондон: Т&Т Цларк. стр. 246—47. ИСБН 978-0567030160. Приступљено 29. 9. 2015. 
  14. ^ Јохн W. Цоопер Панентхеисм, тхе отхер Год оф тхе пхилосопхерс: фром Плато то тхе пресент Бакер Ацадемиц, 2006, ISBN 0-8010-2724-1.
  15. ^ Цхарлес Хартсхорне, Ман'с Висион оф Год анд тхе Логиц оф Тхеисм (1964) ISBN 0-208-00498-X п. 348; цф. Мицхел Wебер, Wхитехеад’с Панцреативисм. Тхе Басицс. Фореwорд бy Ницхолас Ресцхер, Онтос Верлаг, Франкфурт ам Маин анд Парис, 2006.

Литература уреди

  • Анкур Баруа, "Год’с Бодy ат Wорк: Рāмāнуја анд Панентхеисм," ин: Интернатионал Јоурнал оф Хинду Студиес, 14,1 (2010), пп. 1–30.
  • Пхилип Цлаyтон анд Артхур Пеацоцк (едс.), Ин Wхом Wе Ливе анд Мове анд Хаве Оур Беинг; Панентхеистиц Рефлецтионс он Год'с Пресенце ин а Сциентифиц Wорлд, Еердманс (2004)
  • Бангерт, Б.C. (2006). Цонсентинг то Год анд натуре: Тоwард а тхеоцентриц, натуралистиц, тхеологицал етхицс, Принцетон тхеологицал монограпх сер. 55, Пицкwицк Публицатионс, Еугене.
  • Цоопер, Јохн W. (2006). Панентхеисм: Тхе Отхер Год оф тхе Пхилосопхерс, Бакер Ацадемиц ISBN 9780801027246
  • Давис, Андреw M. анд Пхилип Цлаyтон (едс.) (2018). Хоw I Фоунд Год ин Еверyоне анд Еверywхере, Монкфисх Боок Публисхинг ISBN 9781939681881
  • Тхомас Јаy Оорд (2010). Тхе Натуре оф Лове: А Тхеологy ISBN 978-0-8272-0828-5.
  • Јосепх Брацкен, "Панентхеисм ин тхе цонтеxт оф тхе тхеологy анд сциенце диалогуе", ин: Опен Тхеологy, 1 (2014), 1–11 (онлине).
  • Марбанианг, Домениц (2011). Епистемицс оф Дивине Реалитy. ПОД. ИСБН 9781105160776. 
  • Пицковер, Цлифф, Тхе Парадоx оф Год анд тхе Сциенце оф Омнисциенце, Палграве/Ст Мартин'с Пресс, 2001. ISBN 1-4039-6457-2
  • Цоллинс, Францис, Тхе Лангуаге оф Год: А Сциентист Пресентс Евиденце фор Белиеф, Фрее Пресс, 2006. ISBN 0-7432-8639-1
  • Милес, Јацк, Год: А Биограпхy, Винтаге, 1996. ISBN 0-679-74368-5
  • Армстронг, Карен, А Хисторy оф Год: Тхе 4,000-Yеар Qуест оф Јудаисм, Цхристианитy анд Ислам, Баллантине Боокс, 1994. ISBN 0-434-02456-2
  • Паул Тиллицх, Сyстематиц Тхеологy, Вол. 1 (Цхицаго: Университy оф Цхицаго Пресс, 1951). ISBN 0-226-80337-6
  • Хастингс, Јамес Роднеy (1925—2003) [1908–26]. Енцyцлопедиа оф Религион анд Етхицс. Јохн А Селбие (Волуме 4 оф 24 (Бехистун (цонтинуед) то Бунyан.) изд.). Единбургх: Кессингер Публисхинг, ЛЛЦ. стр. 476. ИСБН 978-0-7661-3673-1. „Тхе енцyцлопедиа wилл цонтаин артицлес он алл тхе религионс оф тхе wорлд анд он алл тхе греат сyстемс оф етхицс. Ит wилл аим ат цонтаининг артицлес он еверy религиоус белиеф ор цустом, анд он еверy етхицал мовемент, еверy пхилосопхицал идеа, еверy морал працтице.” 
  • Аддеy, Црyстал. 2014. Дивинатион анд Тхеургy ин Неоплатонисм: Орацлес оф тхе Годс. Фарнхам; Бурлингтон : Асхгате.
  • Блументхал, Хенрy Ј., анд Е. Г. Цларк, едс. 1993. Тхе Дивине Иамблицхус: Пхилосопхер анд Ман оф Годс. Процеедингс оф а Цонференце хелд ат тхе Университy оф Ливерпоол он 23–26 Септембер 1990. Бристол, УК: Бристол Цлассицал Пресс.
  • Цатана, Лео 2013. "Тхе Оригин оф тхе Дивисион бетwеен Миддле Платонисм анд Неоплатонисм." Апеирон: А Јоурнал фор Анциент Пхилосопхy анд Сциенце 46: 2: 166-200.
  • Цхиарадонна, Риццардо анд Францо Трабаттони едс. 2009. Пхyсицс анд Пхилосопхy оф Натуре ин Греек Неоплатонисм: Процеедингс оф тхе Еуропеан Сциенце Фоундатион Еxплораторy Wорксхоп, Ил Циоццо, Цастелвеццхио Пасцоли, 22–24 Јуне 2006. Леиден, Тхе Нетхерландс: Брилл.
  • Цхлуп, Радек. 2012. Процлус: Ан Интродуцтион. Цамбридге, УК: Цамбридге Унив. Пресс.
  • Диллон, Јохн M. анд Ллоyд П. Герсон едс. 2004. Неоплатониц Пхилосопхy. Интродуцторy Реадингс. Индианаполис: Хацкетт Публисхинг Цо.
  • Герсх, Степхен. 2012. "Тхе Фирст Принциплес оф Латин Неоплатонисм: Аугустине, Мацробиус, Боетхиус." Вивариум 50.2: 113-138.
  • Герсон, Ллоyд П. ед. 1996. Тхе Цамбридге Цомпанион то Плотинус. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс.
  • Гертз, Себастиан Р. П. 2011. Деатх анд Имморталитy ин Лате Неоплатонисм: Студиес он тхе Анциент Цомментариес он Плато'с Пхаедо. Леиден: Брилл.
  • Хадот, Илсетраут. 2015. "Атхениан анд Алеxандриан Неоплатонисм анд тхе Хармонизатион оф Аристотле анд Плато." Транслатед бy Мицхаел Цхасе. Леиден; Бостон: Брилл.
  • О’Меара, Доминиц Ј. 1993. Плотинус: Ан Интродуцтион то тхе Еннеадс. Оxфорд: Оxфорд Унив. Пресс.
  • Рангос, Спyридон. 2000. "Процлус анд Артемис: Он тхе Релеванце оф Неоплатонисм то тхе Модерн Студy оф Анциент Религион." Кернос 13: 47-84.
  • Ремес, П. 2008. Неоплатонисм. Стоцксфиелд, УК: Ацумен.
  • Ремес, Паулиина анд Славева-Гриффин, Светла едс. 2014. Тхе Роутледге Хандбоок оф Неоплатонисм, Неw Yорк: Роутледге.
  • Смитх, Андреw. 1974. Порпхyрy’с Плаце ин тхе Неоплатониц Традитион: А Студy ин Пост-Плотиниан Неоплатонисм. Тхе Хагуе: Мартинус Нијхофф.
  • Wхиттакер, Тхомас. 1901. Тхе Нео-Платонистс: А Студy ин тхе Хисторy оф Хелленисм. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс.
  • Аланд, Барбара (1978). Фестсцхрифт фüр Ханс Јонас. Ванденхоецк & Рупрецхт. ИСБН 978-3-525-58111-7. 
  • Албриле, Езио (2005), „Гностицисм: Хисторy оф Студy”, Ур.: Јонес, Линдсаy, МацМиллан Енцyцлопедиа оф Религион, МацМиллан 
  • Бауер, Wалтер (1979), Ортходоxy анд Хересy ин Еарлиест Цхристианитy, Фортресс, ИСБН 978-0-8006-1363-1 
  • Бракке, Давид (2010), Тхе Гностицс: Мyтх, Ритуал, анд Диверситy ин Еарлy Цхристианитy, Харвард Университy Пресс, АСИН Б004З14АПQ 
  • Броек, Роелоф ван ден (1996), Студиес ин Гностицисм анд Алеxандриан Цхристианитy 
  • Броек, Роелоф ван ден (2013), Гностиц Религион ин Антиqуитy, Цамбридге Университy Пресс 
  • Бурстеин, Дан (2006). Сецретс оф Марy Магдалене. ЦДС Боокс. ИСБН 978-1-59315-205-5. 
  • Цохен, Артхур А.; Мендес-Флохр, Паул (2010), 20тх Центурy Јеwисх Религиоус Тхоугхт 
  • Цонзе, Едwард (1967), „Буддхисм анд Гносис”, Ур.: Бианцхи, У., Оригинс оф Гностицисм: Цоллоqуиум оф Мессина, 13–18 Април 1966 
  • Цонзе, Едwард (1975), „Буддхист прајна анд Греек Сопхиа”, Религион, 5 (2): 160—167, дои:10.1016/0048-721X(75)90017-2 
  • Диллон, Маттхеw Ј. (2016), „Гностицисм Тхеоризед: Мајор Трендс анд Аппроацхес то тхе Студy оф Гностицисм”, Ур.: ДеЦоницк, Април D., Религион: Сецрет Религион, МацМиллан Референце УС [мртва веза]
  • Дундерберг, Исмо (2008), Беyонд гностицисм: мyтх, лифестyле, анд социетy ин тхе сцхоол оф Валентинус, Цолумбиа Университy Пресс 
  • Дунн, Јамес D.Г. (2016), „"Тхе Апостле оф тхе Херетицс": Паул, Валентинус, анд Марцион”, Ур.: Портер, Станлеy Е.; Yоон, Давид, Паул анд Гносис, Брилл, стр. 105—118, ИСБН 9789004316690, дои:10.1163/9789004316690_008 
  • Ехрман, Барт D. (2003), Лост Цхристианитиес, Оxфорд Университy Пресс 
  • Филорамо, Гиованни (1990). А Хисторy оф Гностицисм. Оxфорд: Басил Блацкwелл. ИСБН 978-0631187073. 
  • Фреке, Тимотхy; Гандy, Петер (2002), Јесус анд тхе Лост Годдесс: Тхе Сецрет Теацхингс оф тхе Оригинал Цхристианс, Тхрее Риверс Пресс, ИСБН 978-0-00-710071-2 
  • Фреке, Тимотхy; Гандy, Петер, Де мyстериеузе Језус. Wас Језус оорспронкелијк еен хеиденсе год?, Уитгевериј Сyнтхесе 
  • Греен, Хенрy (1985). Ецономиц анд Социал Оригинс оф Гностицисм. Сцхоларс Пресс. ИСБН 978-0-89130-843-0. 
  • Хаардт, Роберт (1967). Дие Гносис: Wесен унд Зеугниссе. Отто-Мüллер-Верлаг, Салзбург. стр. 352 пагес. , транслатед ас Хаардт, Роберт (1971). Гносис: Цхарацтер анд Тестимонy . Леиден: Брилл. 
  • Халсалл, Гуy (2008), Барбариан мигратионс анд тхе Роман Wест, Цамбридге Университy Пресс, ИСБН 978-0-521-43491-1 
  • Хоеллер, Степхан А. (2002). Гностицисм – Неw Лигхт он тхе Анциент Традитион оф Иннер Кноwинг. Wхеатон: Qуест. стр. 257 пагес. ИСБН 978-0-8356-0816-9. 
  • Хуидекопер, Фредериц (1891), Јудаисм ат Роме: БЦ 76 то АД 140, D. Г. Францис 
  • Јонас, Ханс (1993). Гносис унд спäтантикер Геист вол. 2:1–2, Вон дер Мyтхологие зур мyстисцхен Пхилосопхие. Гöттинген: Ванденхоецк & Рупрецхт. ИСБН 978-3-525-53841-8. 
  • Кинг, Цхарлес Wиллиам (1887). Тхе Гностицс анд Тхеир Ремаинс. 

Спољашње везе уреди

 
Панентеизам на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Panenteizam&oldid=27676512”