Пентиум је бренд низа x86 микропроцесора које је произвео Интел. Реч пентиум је настала од речи пент што на грчком језику значи пет. Иако је Интел првобитно хтео да назив модела буде 80586, ипак су се прилагодили тржишту и дали му назив ПЕНТИУМ. Дебитант пентиум долази као чип који ради на 60 и 66МХз, у себи има 3,1 милиона транзистора. ПЕНТИУМ D са својим двоструким језгром долази 2006. године и достиже 376 милиона транзистора, тада је већ све било спремно за нову микро архитектуру - интел кор.

Процесор Интел Пентиум

Пентиум уреди

Најбитнија карактеристика коју доноси са собом ПЕНТИУМ је његова ЦИСЦ архитектура, са својим верзијама које раде од 12 МХз, па навише и бројем транзистора који иду преко 3,3 милиона. Унутрашњост процесора је резервисана за 32-битну магистралу, док је ширина спољашње 64 бита. Због захтева спољашње магистрале за другачијом матичном плочом, Интел уводи специјални скуп чипова којим повезује ову магистралу са процесором. Пентиуми од 75 МХз и навише раде на напону од 3,3 волта и заштитом улаза, и излаза на 5 волти. Суперскаларна конструкција која подржава двоструку проточну обраду омогућава пентиум процесорима извршавање више интрукција у једном такту. Ниво кеш меморије коју пентиум користи је Л1, први део је за инструкције, док је други резервисан за податке. Ово је дупло више од првобитног процесора 486 и овакве кеш меморије додатно побољшавају перформансе, јер складиште податке и инструкције које добијају из споријег РАМ-а.

Пентиум ПРО уреди

Долази крајем 1995. године, са језгром од 5,5 милиона транзистора као и 15,5 милиона транзистора који се налазе у Л2 нивоу кеш меморије. Овај процесор са својим карактеристикама спада у вишу класу и прилагођен је за рад са 32-битним системима. Један од првих који није користио већ застарели сокет 7, али је захтевао 242-пински интерфејс за свој сокет 7, као и потпуно другачију израду матичне плоче.[1] Разлика у односу на ПЕНТИУМ је у кешу на нивоу Л2 чија је меморија од 256 Кб до 1 Мб. Уместо по 32-битној путањи, сигнали се крећу по 64-битној а то омогућава секундарна кеш меморија која се поставља на чип уместо на матичну плочу. Ова комбинација је изузетна јер повећава перформансе до десет пута, тачније са 256 КБ кеша на чипу добијамо исто као 2 МБ на матичној плочи. Овај процесор је један од првих на који се примењује супер проточна обрада, која има 14 фаза које су подељене у 3 секције. Још једна од великих предности које поседује је његов рад са инструкцијама, претвара сложене инструкције (циск) у операције које имају мањи скуп инструкција (риск).

Пентиум II уреди

Направљен је 1997. године и са собом доноси велики број промена.[2] Кеш меморија нивоа 2 повезана је са чипом преко магистрале посебне намене што омогућава паралелни рад са магистралом која повезује процесор и систем. Слот на матичној плочи има прикључак за малу плочу на коју се монтирају секундарна кеш меморија, хладњак и процесор и оваква архитектура подсећа на додатни чип који је добио назив кертриџ. Овај процесор представља побољшање старијих технологија и мешање нових. Неке од карактеристика које се разликују у односу на претходника су напон који је сада 2,8 волти (више фреквенције без додавања напајања), рад на брзини 266 МХз коришћењем кеш меморије од 512 КБ доноси утрошак енергије од 37 вати.

Приликом пројектовања овог процесора, пројектанти су имали намеру да ојачају ману претходника (ПЕНТИУМ ПРО) приликом извршавања 16-битних софтвера и у томе су успели, коришћењем кеш меморије за дескрипторе сегмента у ПЕНТИУМ-у II.

Резултат је изузетно брз и моћан процесор за 3Д графику која захтева високе перформансе и то све уз помоћ уграђеног убрзаног графичког порта (АГП, енгл. Accelerated Graphics Port).

Пентиум III уреди

У пролеће 1999-те године на тржиште долази наследник Пентиума II са првобитним шифрованим називом катмаи. Долази са технологијом СИМД (Сингле Инструцтион Мултипле Дата) што означава једна инструкција- више података, ово је омогућило да једна инструкција истовремено обрађује више података, унапређавајући брзину обраде података. Овај процесор стаје у матичне плоће Слот 1 али овај пут са једноставнијим паковањем- унапређен кертриџ даје могућност директно монтирање хладњака на процесорску картицу и самим тим је искоришћеност пластике кућишта мања. Процесор се задржава на кешу нивоа Л1 од 32 КБ, док је ниво Л2 512КБ и првобитни модели су долазили са 450 МХз или 500 МХз. [3] Уколико корисник није користио овај процесор за игрице, вероватно и није имао неког побољшања у односу на претходника. Следећи шифровани модел назван ЦОППЕРМИНЕ[4] дошао је у октобру 1999-године. Побољшања која доноси са собом су мањи радни напони, мање димензије матрица ћипа као и енергетски ефикаснија конструкција система, а најбоље од свега је брзина такта од 1 ГХз и више. Интересантно је да се кеш ниво Л2 смањује на 256 КБ али поставља директно на саму матрицу чипа па она ради на брзини као и процесор, а не упола као раније. Самим тим рад пуном брзином надокнађивао је малих 256 КБ и овакву кеш меморију Интел назива „кеш са напредним преносом“(АТЦ - енгл. Advanced Transfer Cache). АТЦ је у ствари значило повезивање кеша са процесором преко 256- битне магистрале - што је 4 пута шире од 64-битне магистрале претходника засновано на језгру „катмаи“. Интел остварује намеру 2002.-е године када најављује Пентиум III процесор на 850 и 866 МХз. Крајем јула 2000. године Интел се суочава са невољом када се открило да чип проузрокује застој система док извршава одређене апликације и сви модели ЦОППЕРМИНЕ на 1,13 ГХз су морали бити повучени. Да ли је то у питању било или пак велика борба са конкурентском фирмом АМД, која успева да пређе границу од 1 ГХз само пар недеља пре њих.

Пентиум IV уреди

 
Пентиум IV WИЛЛАМЕТТЕ процесор, који ради на бризини од 1,5ГХз

Нову верзију језгра ИА-32, интел уводи у свом моделу, који првобитни назив добија WИЛЛАМЕТТЕ- назив добија по реци која тече Орегон.[5] Након пар месеци долази нова генерација са називом Пентиум IV и била је намењена тржишту стоних система него серверима.[6] Долази са повећаним перформансама, ради на већим брзинама генератора такта и извршавају више инструкција по једном такту генератора. Једна од најзаначајнијих карактеристика је била унутрашња проточна обрада која је названа хиперпроточна обрада (енгл. Hyper Piper Line) и она има 20 степени, 10 више од оних у микроархитектури П6. Друга нова побољшања која долазе са новом микроархитектуром Пентиум IV која добија назив НетБурст укључује:[7]

  • Побољшану имплементацију кеша нивоа Л1 која сада има додатних 8 КБ за податке садржи и кеш за трасу извршења ЕТЦ(енгл. Execution Trace Cache која представља складиште за до 12к декадованих микрооперација.
  • Брзо извршавање уз помоћ машине РЕЕ (енгл. Rapid Execution Engine) која убрзава аритметичко-логичке јединице на двоструку фреквенцију језгра што доводи до веће пропусне моћи извршавања задатака као и смањивање самог кашњења у извршавању истих.
  • Машина за избегавање застоја која носи назив енгл. Advanced Dinamyc
  • Кеш нивоа Л2 који има напредни пренос (АТЦ) и 256 КБ меморије и ради са 32 Б интерфејсом и самим тим омогућава веће пропусне моћи за податке 44,8 ГБ по секунди и то све за процесор Пентиум IV који ради на 1,4 ГХз
  • Системска магистрала која је једна од првих у рачунарској индустрији прилагођена за рад на 400 МХз са пеформансама које троструко повећавају пропусне моћи у односу на већ постојећу магистралу од 133 ГХз.

Нови чип садржи чак 42 милиона масивних транзистора. Прво појављивање Пентиума IV на тржишту, са брзинама од 1,4 - 1,5 ГХз дошло је новембра 2000.-те године. Највећи добитак је био код тродимензионалних апликација док је код свакодневних апликација добитак био много мањи него што је било очекивано. Касније 2001. године на тржиште долази бржа верзија пентиума IV са брзинама 1,9 и 2,0 ГХз.

Пентиум D уреди

Интел на тржиште доноси свој први процесор са два језгра са серијским називом Смитхфиелд 2005. године. Чип који је био намењен широком тржишту добија назив Пентиум D.[8] Управо процесори са више језгара долазе са циљем да ставе тачку у све већој бици између компанија Интел и АМД, који су "водили рат" око повећања брзине генератора такта. Технологија са више језгара код Пентиума D је уствари могућност да корисник рачунара у једном тренутку употребом процесора извршава више апликација са доста већом брзином у односу на рачунаре који имају процесор са једним језгром, и то све захваљујући томе што свако језгро засебно ради на различитој апликацији.

Види још уреди

Референце уреди

Literatura уреди

  • Живко Тошић, Момчило Ранђеловић, Уџбеник из Рачунара за 3. разред Средњих струковних школа

Spoljašnje veze уреди