Пролактин, (ПРЛ), или лутеотропни хормон (LTH) је протеин који је код људи кодиран PRL геном.[1]

Пролактин
ПДБ рендеринг басед он 1н9д.
Доступне структуре
1н9д​, 3д48​, 1рw5
Идентификатори
Симбол ПРЛ
Вањски ИД ОМИМ176760 МГИ97762 ХомолоГене732 ГенеЦардс: ПРЛ Гене
Ортолози
Врста Човек Миш
Ентрез 5617 19109
Енсембл ЕНСГ00000172179 ЕНСМУСГ00000021342
УниПрот П01236 П06879
РефСеq (мРНА) НМ_001163558 НМ_001163530
РефСеq (протеин) НП_000939 НП_001157002
Локација (УЦСЦ) Цхр 6:
22.4 - 22.41 Мб
Цхр 13:
27.15 - 27.16 Мб
ПубМед претрага [1] [2]

Пролактин је пептидни хормон који је открио Хенри Фриесен. Он је првенствено везан са лактацију. У току дојења, чин дететовог сисања брадавица подстиче производњу окситоцина, што стимулише рефлекс отпуштања млека,[2] чиме се дојка пуни млеком путем процеса лактогенеза, у припреми за следећи оброк.

Хипофизно излучивање пролактина је регулисано неуроендокриним неуронима у хипоталамусу, најважнији од којих су неуросекреторни ТИДА неурони аркуатног језгра (лат. nucleus arcuatus hypothalami). Они излучују допамин који дејствује на допаминске рецепторе Д2 лактотрофа, изазивајући инхибицију секреције пролактина. Тиреотропин ослобађајући хормон стимулише ослобађање пролактина.

Вазоактивни интестинални пептид и хистидин изолеуцин пептид помажу у регулацији пролактинске секреције код људи. Функције тих хормона код птица могу да буду веома различите.[3]

Пролактин се понекад класификује као гонадотропин.[4] Код људи он има слаб лутеотропни ефекат, док је његов учинак сузбијања класичних гонадотропних хормона важнији.[5]

Структура уреди

Структура пролактина је слична хормону раста и постељичном лактогену. Молекул је стабилизован са три дисулфидна моста. Знатна хетерогеност молекула је позната, тако да биотестови и имунотестови могу да произведу веома различите резултате услед различите гликозилације, фосфорилације, сулфације, као и деградације. Не-гликозилована форма пролактина је доминантна форма. Она се излучује из хипофиза.

Види још уреди

Литература уреди

  • Бартхоломеw, Едwин Ф.; Мартини, Фредериц; Обер, Wиллиам Б. (2007). Ессентиалс оф анатомy & пхyсиологy. Сан Францисцо: Пеарсон/Бењамин Цуммингс. стр. 340. ИСБН 978-0-8053-7303-5. 
  1. ^ Еванс АМ, Петерсен ЈW, Секхон ГС, ДеМарс Р (1989). „Маппинг оф пролацтин анд тумор нецросис фацтор-бета генес он хуман цхромосоме 6п усинг лyмпхобластоид целл делетион мутантс”. Сомат. Целл Мол. Генет. 15 (3): 203—13. ПМИД 2567059. дои:10.1007/БФ01534871. 
  2. ^ Бартхоломеw, Едwин Ф.; Мартини, Фредериц; Обер, Wиллиам Б. (2007). Ессентиалс оф анатомy & пхyсиологy. Сан Францисцо: Пеарсон/Бењамин Цуммингс. стр. 340. ИСБН 978-0-8053-7303-5. 
  3. ^ Кулицк Р, Цхаисеха Y, Канг С, Розенбоим I, Ел Халаwани M (2005). „Тхе релативе импортанце оф васоацтиве интестинал пептиде анд пептиде хистидине исолеуцине ас пхyсиологицал регулаторс оф пролацтин ин тхе доместиц туркеy”. Ген Цомп Ендоцринол. 142 (3): 267—73. ПМИД 15935152. дои:10.1016/ј.yгцен.2004.12.024. 
  4. ^ Мариеб, Е.Н. анд Хоехн, К. (2006). Хуман Пхyсиологy & Анатомy. 7тх ед. Лондон: Бењамин Цуммингс. пп. 605
  5. ^ „МЕСХ ентрy он Гонадотропинс”. 

Спољашње везе уреди