Псеудоним (грч. ψεῦδο = лажно, ονυμα = име) је измишљено, лажно име или презиме које понекад користе углавном уметници, писци, или ређе спортисти, политичке личности као и друге јавне личности.[1] Може и да се назове уметничким именом, као и алиасом (од латинског алиāс - на други начин) или акронимом а.к.а (од енглеског алсо кноwн ас - такође познат као). Код писаца се користи и француски израз ном де плуме (име пера).

Разлог скривања правог имена може бити различит и чешће је то жеља за променом имена, поготово код младих, још непознатих писаца или амбиција да се звучнијим именом лакше пробију до славе код медијских личности. Ређе је последица опрезности због страха од неке одговорности. Најчешће је то вид тајанствености којим уметник жели да се окружи. Када се открије, псеудоним обично постаје саставни део имена писца или сасвим земни име. Облици псеудонима су анаграм, криптограм, преноним (писци чија су имена била дуга скраћивали су их тако да су се потписивали само именом, без презимена), хагионим, фразеоним (уместо потписа употребљава се фраза: "Хроничар", или "Американац" - Џ. Ф- Купер. Овакав тип псеудонима чешћи је у новинарству него у књижевности), чест је псеудандроним (иза мушког имена скрива се жена писац Жорж Санд - Аурора Дидеван, Џорџ Елиот - Мери Ен Еванс). Име се скривало јер је владало убеђење да је непристојно да жене пишу, ређи је псеудогиним (мушкарац се потписује женским именом: Клара Газил - Проспер Мериме[тражи се извор]).

Псеудоним је познат још у антици, у време хуманизма веома је омиљен: имена се латинизирају и грецизирају (Неандер - Неуманн; Агрицола - Бауер и сл.) У XVI и XVII веку псеудоним је мода и правило и употребљавају га скоро сви писци, нарочито у облику - анаграма. У XIX веку псеудоним истискује право име писца тако да су многи и познати само под измишљеним именом: Бомарше - Царон, Стендал - Анри Бејл. Данас су псеудоними ретки, обично их употребљавају млади писци да би својим новим именом нешто сугерисали (Максим Горки, Ј. Гробаров)

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Поповић, Тања. Речник књижевних термина. Београд: Логос Арт : Едиција. стр. 587. ИСБН 978-86-7360-064-2.