Радивоје Боричић

Радивоје Боричић (Полица, Беране, 10. новембар 1914 — Београд, 15. јул 1969) био је песник, писац, учесник НОБ-е и носилац Партизанске споменице.

Радивоје Боричић
Датум рођења	(1914-11-10)10. новембар 1914.
Место рођења	Горажде  Краљевина Црна Гора
Датум смрти	15. јул 1969.(1969-07-15) (54 год.)
Место смрти	Београд  СФРЈ
Политичка странка	Комунистичка партија Југославије
Супружник	Милева Боричић
Деца	Љиљана Дуфгран Бранислава Грбић Бранислав Боричић
Награде	Партизанска споменица

Биографија

Радивоје је био дете васојевићког племена са Беранске Полице из села Драгосаве недалеко од данашњих Берана, Црна Гора. Рођен у многочланој и сиромашној земљорадничкој породици, од оца Филипа и мајке Дмитре (рођене Ралевић), своје је најраније детиниство провео за време Првог светског рата, за аустријске окупације свог завичаја. Завршивши основну школу у свом родном крају, родитељи су га упутили на даље школовање у Беранску гимназију. Ова се школа тада истицала напредним ставом својих наставника и била сматрана једном од тада најбољих средњих школа у Црној Гори. Ту је већ зарана свратио на себе пажњу својих наставника као даровит цртач. Цртао је портрете, мртву природу али и крајобразе. Најбоље од њих излагали су његови наставници на школским изложбама. Окушао се и у вајарству. Његове бисте Бранка Радичевића и Његоша стајале су у зборници Беранске гимназје низ година, све до Другог светског рата. Као омладински писац јављао се већ зарана у подгоричкој „Зети“ и никшићким "Ваљцима“, па и у неким загребачким омладинским листовима. Објавио је као гимназијалац и низ песама углавном лирског садржаја. Своју литерарну делатност није напустио ни у Зеници, где је године 1935/39. издржавао казну затвора на коју је осуђен као члан тада илегалне Комунистичке партије. Тамо је уређивао, са неколико другова, два омладинска листа, која су потајно ширена међу тадашњом омладином Црне Горе и много читана. У њима је објављивао чланке у којима је описивао тадашњи полицијски терор над напредном омладином и тежак живот у тамници.

Слом Краљевине Југославије затекао га је као војника на мађарској граници, одакле се срећно пробио назад на своју Полицу. Ту је био један од организатора Тринаестојулског устанка и записничар историјске седнице Првог одбора Народног ослободења у Југославији, одржане у ослобођеним Беранама 21. јула 1941. године. Оригинални записник успео је сачувати кроз све ратне невоље те је то данас један од веома важних оригиналних докумената из развитка НОБ-е у Југославији. Радивоје је и један од иницијатора и уредника тада наново покренутога листа "Слобода", који је излазио неко време 1941. године у Беранама. За време рата запао је у четничку заседу где је био ухваћен и спроведен у Колашински затвор, одакле је после петнаест дана по цичи зими, с још три друга, успео побећи на ослобођену територију. После рата талас информбироа захватио је и њега, и био је лишен слободе од 13. маја 1950. до 3. децембра 1953. године. Касније је обављао разне дужности као службеник у општини Иванград (данас Беране), где је 1965. пензионисан.

Поседовао је смисао за уочавање битних историјских чињеница, неуморно је бележио све што је одражавало одређени историјски тренутак, знајући да ће то једног дана представљати солидну грађу за историју Иванграда и читавог Полимља. Био је редак познавалац свога краја, његових културнлх и историјских споменика, његове културне баштине и народне традиције. Као прежвели активни учесник револуције настојао је да сачува успомене на значајне личности из борбе, јер је то сматрао својим дугом према борцима за заједничке идеале. Зато је неуморно са посебном љубављу и урођеним смислом за објективност читавих двадесет и више година у разним листовима и часописима и другим стручним публикацијама писао о значајним личностима револуције из овога краја, њиховом доприносу организацији народноослободилачке борбе и њиховим заносима, оствареним и неоствареним жељама. Ти прилози и са научног гледишта представљају значајан прилог историји НОБ-е и револуције у Полимљу.

Народноослободилачка борба није остала једини предмет његовог интересовања. С успехом је проучавао народно предање, обичаје, архитектуру и уопште прошлост свог завичаја и о томе написао низ вредних прилога. Заједно са још двојицом аутора објавио је књигу: „Иванградска комуна“ за потребе школства и шире културне јавности. Један је од иницијатора оснивања "Удружења културних, научних и јавних радника Полимља" чији је био и први секретар. Рад тог друштва далеко је прешао уске границе Полимља и одиграо истакнуту улогу у општем културном развоју читаве републике Црне Горе.

За заслуге у антифашистичкој борби одликован је орденом Партизанске споменице 1941. У браку са Милевом Боричић имао је троје деце: Љиљану, удату Дуфрган, Браниславу, удату Грбић, и Бранислава.

Литература

• Б. Гушић, Радивоје Боричић (1914-1969), Зборник за народни Зивот и обичаје ЈАЗУ, Књига 46, Загреб 1975.
• D. Вулетић, Полица код Берана, Министарство пољопривреде, водопривреде и шумарства Србије, Културно просветна заједница Србије, Одбор за проучавање села САНУ, Београд, 1998.
• http://goliotok.uimenaroda.net/sr/lice/1356/