Сер Роџер Гилберт Банистер (23. март 1929 – 3. март 2018) био је британски средњепругашки атлета и неуролог, који је први претрчао миљу за мање од 4 минута.[3]

Сер Роџер Банистер
Баннистер ин 2009
Банистер 2009. године
Пуно имеРоџер Гилберт Банистер
Име по рођењуРогер Гилберт Баннистер
Датум рођења23 март 1929(1929-03-23)
Место рођењаХароу[1]
 Уједињено Краљевство
Датум смрти3. март 2018.(2018-03-03) (88 год.)
Место смртиОксфорд
 Уједињено Краљевство
Држављанствобританско
ОбразовањеУниверзитет у Оксфорду
Занимањеатлетичар
Деловање800 метара: 1:50.7[2]
1500 метара: 3:43.8[2]
Трка на једну миљу: 3:58.8[2]
Висина187 цм[1]
Тежина70 кг[1]

На Олимпијским играма 1952. године у Хелсинкију, Банистер је поставио британски рекорд на 1500 метара и завршио на четвртом месту. Ово постигнуће учврстило је његову одлучност да постане први спортиста који је претрчао једну миљу за мање од четири минута. Овај подвиг је остварио 6. маја 1954. године на стази Ифли роуд у Оксфорду, са Крисом Чатавајом и Крисом Брашер који су давали темпо. Када је најављивач, Норис Маквиртер, објавио „Време је било три ...”, одушевљење навијачке гомиле је надјачало најаву Банистеровог тачног времена, које је било 3 минута и 59,4 секунде. Он је тај рекорд постигао са минималним тренингом, док је вежбао као јуниорски лекар. Банистеров рекорд трајао је само 46 дана.

Банистер је постао неуролог и управник Пембрук колеџа у Оксфорду, пре него што се пензионисао 1993. године. Као управник Пембрука, он је био у управном телу Абингдонске школе од 1986. до 1993.[4] На питање да ли је четвороминутна миља његово највеће достигнуће, рекао је да се осећа поноснијим својим доприносом академској медицини истраживањем респонса нервног система. Банистер је био патрон МСА задужбине. Он је дијагнозиран са Паркинсоновом болести 2011. године.[5]

Рани животи и образовање уреди

Банистер је рођен у Хароу, Енглеска.[6] Он је похађао основну школу Вон роуд у Хароу, а образовање је наставио у Бичен Клиф школи за дечаке и Универзитској колеџ школи у Лондону. Он је студирао је медицину на Универзитету у Окфорду (Ексетер колеџ и Мертон колеџ)[7] и на медицинском факултету Сент Мери хоспитал (данас делу Империјалног колеџа Лондон).[8]

Медицинска каријера уреди

Након што се 1954. повукао из атлетике, Банистер је провео наредних четрдесет година бавећи се медицином у области неурологије. У марту 1957, он се придружио Краљевском армијском медицинском корпусу у Крукаму, где је започео своје две године војне службе, са чином поручника.[9]

Његов главни допринос академској медицини био је у пољу аутономних затајења, подручја неурологије која се фокусира на болести за које је карактеристичан губитак одређених аутоматских реакција нервног система (на пример, повишен срчани ритам при устајању). Он је објавио више од осамдесет радова, који се углавном баве аутономним нервним системом, кардиоваскуларном физиологијом и вишеструком системском атрофијом.[10] Он је уредио књигу Аутономна затајења: уџбеник о клиничким поремећајима аутономног нервног система (енгл. Autonomic Failure: A Textbook of Clinical Disorders of the Autonomic Nervous System) са К.Ј. Матијасом, колегом из Сент Мери школе, као и пет издања уџбеника Мозак и Банистерова клиничка неурологија (енгл. Brain and Bannister's Clinical Neurology).[10]

Банистер је увек наглашавао да је поноснији на свој допринос у медицини од своје атлетске каријере.[11] У 2014. години Банистер је у интервјуу рекао: „Радије бих остао упамћен по свом раду на неурологији него по свом трчању. Кад бисте ми понудили шансу да направим велики пробој у истраживању аутономног нервног система, одмах би то узео уместо миље за четири минута. Медицином сам се бавио шездесет година. Трчао сам око осам.”[12]

Награде и признања уреди

Банистер је за своја достигнућа у спорту и медицини добио многа признања. Титула витеза му је додељена у оквиру Новогодишњих почасти 1975,[13] и постављен је за члана Реда почасних компањона (ЦХ) у Новогодишњим почастима за спортска достигнућа 2017. године.[14]

Банистер је добио статус почасног члана Ексетер колеџа[15] и Мертон колеџа,[16] где је студирао на Универзитету Окфорд; он је био и почасни сарадник Харис Манчестер колеџа, Оксфорд. Банистер је добио почасне дипломе (доктор наука) са Универзитета у Шефилду 1978,[17] и са Универзитета у Бату 1984.[18] Такође је примио почасне дипломе са Универзитета у Павији 1986, и са Универзитета Брунел у Лондону 2008. (ДУнив), као и почасни докторат са Универзитета Оксфорд Брукс у 2014.[19]

Банистер је добио одликовање за животно дело Лондонског округа Хароу 4. маја 2004. године,[20] и еквивалентно одликовање града Оксфорда 2004. године.[21]

Изабране публикације уреди

Аутобиографија уреди

Ацадемски радови уреди

Други медији уреди

Године 2014, он се појавио као гост у емисји ББЦ Радија 4 Мидвик са Либи Пурвес, Кевином Ворвиком и Рејчел Стирлинг.[22]

Референце уреди

  1. ^ а б в „Рогер Баннистер ат спортс-референце.цом”. www.спортс-референце.цом. Архивирано из оригинала 18. 04. 2020. г. Приступљено 15. 6. 2018. 
  2. ^ а б в Алл-Атхлетицс. „Профиле оф Рогер Баннистер”. Архивирано из оригинала 4. 4. 2016. г. 
  3. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 104. ИСБН 86-331-2075-5. 
  4. ^ „Абингдон Сцхоол Атхлетицс” (ПДФ). Тхе Абингдониан. 
  5. ^ Сале, Јероме (2. 5. 2014). „Сир Рогер Баннистер ревеалс Паркинсон'с дисеасе баттле”. ББЦ Неwс. 
  6. ^ „Рогер Баннистер”. Цраwбар Лтд. Приступљено 4. 3. 2018. 
  7. ^ Левенс, Р.Г.C., ур. (1964). Мертон Цоллеге Регистер 1900–1964. Оxфорд: Басил Блацкwелл. стр. 410. 
  8. ^ „Обитуарy: Рогер Баннистер”. ББЦ Неwс. 4. 3. 2018. Приступљено 4. 3. 2018. 
  9. ^ „Рогер Баннистер Јоинс Уп”. Ассоциатед Пресс. Приступљено 4. 3. 2018. 
  10. ^ а б МацАулеy, Домхналл (1. 12. 2005). „Профиле: Рогер Баннистер”. Тхе Ланцет. 366 (С14–С15): С14—С15. ИССН 0140-6736. ПМИД 16360731. дои:10.1016/С0140-6736(05)67827-0. 
  11. ^ „Сир Рогер Баннистер, обитуарy: Миддле-дистанце руннер wхо ацхиевед тхе фирст фоур-минуте миле”. Тхе Индепендент. 4. 3. 2018. Приступљено 11. 3. 2018. 
  12. ^ „Рогер Баннистер: "I'д ратхер бе ремемберед фор неурологy тхан руннинг". Тхе Биг Иссуе. 5. 3. 2018. Приступљено 11. 3. 2018. 
  13. ^ „Супплемент то Тхе Лондон Газетте”. Лондон Газетте (46444). 31. 12. 1974. стр. 1. 
  14. ^ „Тхе Лондон Газетте, Супплемент Но. 1”. Лондон Газетте (61803). 30. 12. 2016. стр. Н27. 
  15. ^ „Лист оф Хонорарy Феллоwс”. Еxетер Цоллеге. 2014. Архивирано из оригинала 18. 6. 2014. г. 
  16. ^ „Хонорарy Феллоwс”. Мертон Цоллеге. Архивирано из оригинала 24. 7. 2016. г. 
  17. ^ „Хонорарy Градуатес” (ПДФ). Университy оф Схеффиелд. Архивирано из оригинала (ПДФ) 29. 10. 2013. г. 
  18. ^ „Хонорарy градуатес, 1980 то 1989” (Фацтсхеет). Университy оф Батх. Приступљено 23. 6. 2018. 
  19. ^ „Сир Рогер Баннистер инспирес Броокес градуатес”. Архивирано из оригинала 23. 09. 2014. г. Приступљено 10. 9. 2014. 
  20. ^ „Харроw Цоунцил – Фреедомс грантед бy Харроw”. харроw.гов.ук. Архивирано из оригинала 23. 08. 2015. г. Приступљено 1. 5. 2018. 
  21. ^ Лее, Цхрис. „Фреедом оф тхе Цитy”. оxфорд.гов.ук. Архивирано из оригинала 07. 11. 2015. г. Приступљено 09. 01. 2020. 
  22. ^ „Сир Рогер Баннистер, Проф Кевин Wарwицк, Рацхаел Стирлинг, Диана Дарке, Мидwеек – ББЦ Радио 4”. ББЦ. 

Литература уреди

  • Тхе Фирст Фоур Минутес: ЕСПН Цлассиц Телевисион Программе.
  • Тхе Фоур Минуте Миле ТВ мини-сериес (1988), аваилабле он ДВД.
  • Баннистер, Рогер (1955), Тхе Фоур-Минуте Миле. Ревисед анд енларгед 50тх анниверсарy (оф тхе раце) едитион, 2004, Тхе Лyонс Пресс.
  • Басцомб, Неал (2004). Тхе Перфецт Миле: Тхрее Атхлетес, Оне Гоал, анд Лесс Тхан Фоур Минутес то Ацхиеве Ит. ИСБН 978-0-618-39112-7. .
  • Цамерон, Јулиа (1993). Тхе Артист'с Wаy. Оxфорд, Лондон: Пан Боокс. ИСБН 978-0-330-34358-9. 
  • Фрееман, Роy; Лоw, Пхилип; Јоyнер, Мике (јануар 2019). „Обитуарy: Сир Рогер Баннистер (1929–2018)”. Аутономиц Неуросциенце. 216: иии—в. дои:10.1016/ј.аутнеу.2018.09.007. 
  • Нелсон, Цорднер; Qуерцетани, Роберто (1985). Тхе Милерс. Тафнеwс Пресс. стр. 181–215. ИСБН 978-0-911521-15-3. 
  • Qуерцетани, Р. L. (1964), А Wорлд Хисторy оф Трацк анд Фиелд Атхлетицс, 1864–1964, Оxфорд Университy Пресс. (А хисторy оф тхе миле/1500 м. евент.)

Спољашње везе уреди