Сквотирање у Великој Британији
Сквотирање у УК је присутно већ вековима, а најпознатији талас савременог сквотирања се јавља од 1968. године до краја 1970-их. Од тада, сквотерски покрет траје, променљивим интензитетом, до данас. Сквотери су Британији имају своју мрежу, а у Лондону већ преко 30 година делује Правно саветовалиште за сквотере, који даје бесплатне правне савете сквотерима и бескућницима, држи инфо-телефон и издаје чувени Сквотерски приручник.
Корени уреди
Корени сквотерског покрета у Великој Британији сежу у период непосредно после револуције из 1649. године. Тада су се сиромашни побунили, јер им револуција ништа није донела, организовали су се у групе, почели самоиницијативно да обрађују необрађену земљу и прозвали себе копачи (Диггерс). Основали су читава насеља у јужној Енглеској и одбијали су да плаћају данак земљопоседницима. Стално их је нападала војска (тзв. витезови), на захтев племића и свештеника, њихови усеви су чупани и паљени, а они пребијани. Копачи су били мирољубиви по убеђењу (данас би се рекло пацифисти) и нису пружали отпор насиљу које се над њима вршило, само су се склањали са једног места на друго. Ипак, нису били дугог века јер је државни цео апартат, на челу са Кромвелом, био против њих.
У периоду непосредно након Првог светског рата, 1919. године, војници који су се враћали са ратишта, очекујући да их дочекају као хероје, били су приморани да заузимају празне куће, да би имали где да живе са породицама.
После Другог светског рата се поново јавља слчан покрет. У пролеће 1945. бивши војници заузимају празне куће у Блантyреу у Шкотској. Лета 1945. бивши војници оснивају покрет Вигилантеа, и организују се у комитете како би бескућнике преко ноћи уселили у празне куће. Покрет је био најјачи на јужној обали у местима Брајтон, Соутх-он-Сеа и Хастингс. Акције су им биле веома успешне због подршке народа, спорости судова и тешкоће око проналажења правих власника.
Покрет је почео из протеста против тада уобичајене праксе да се велике куће (поготово на мору) држе празне већим делом године да би се могла тражити велика најамнина за време сезоне. Покрет је био напад на право власника да са некретнином чини шта хоће. Власти су тако донеле закон по ком држава може запленити посед ако га власник не користи и дати га бескућницима. Но, упркос томе, и даље је било много бескућника. 8. маја 1946. се Џејмс Филдинг са породицом настањује у напуштеној противавионској бази у Линцолнсхиреу. Убрзо им се придружују многи брачни парови из целе Енглеске. Исто се дешава и са напуштеним војним базама на подручју Шефилда. Те две скупине се уједињују у Друштво за заштиту сквотера. Након тога, хиљаде људи без крова над главом заузимају кампове широм Велике Британије. Власти у почетку нису знали како да се понашају у новонасталој ситуацији и многа министарства су пребацивала одговорност једно другоме, али су убрзо сквотерима дали струју и воду. У октобру 1946. године влада је објавила да 39.535 особа сквотира у 1038 кампова у Енглеској и Велсу, а у Шкотској још 4000.
Заузимања су се ускоро проширила и на урбане зоне, кад су се кампови пренатрпали. Ситуација достиже свој врхунац 8. септембра 1946. када су сквотери заузели 148 луксузних станова и хотела у Кенсингстону, а затим је следило заузимање у Марлибону, Холанд Парку, Камден Хилу, Викторији, Регетс Парку, Блумсберију, итд. Власт је реаговала и наредила је стражарење у близини примамљивих грађевина и истрагу Скотланд Јарда да сазна ко стоји иза сквотерског покрета. Репресија је уследила а пет сквотера комуниста је ухапшено у покушају заузимања зграда Дуцхесс оф Бедфорд, под оптужбама завере с циљем преступа и насилног уласка. Влада није само репресијом зауставила талас сквотирања већ је и сквотерима обезбедила смештај, и дала им је кампове на коришћење. Тако је покрет из 1940-их завршен, аил је имао утицај на следећи талас сквотирања 1960-их година.
1960-те уреди
1966. се поново актуелизује прича о бесправном усељењу, поводом случаја Џоане Денијелс, која је требало да се исели из женског хостела Кинг Хил у ком је боравила, а уместо тога она је довела мужа, а убрзо су и друге жене довеле мужеве. Основали су групу Пријатељи Кинг Хила, која је тражила од градског већа Кента да промени правилник да мужеви не смеју да живе у хостелу са својом женом и децом и да породице у року од три месеца морају да напусте хостел. У јулу 1966. мужевима је допуштено да живе са својим породицама и укинута су ограничења боравка у хостелима. Убрзо су сличне акције уследиле у хостелу Нориџ у Есексу и другде. Сквотери су научили заједничке директне акције дају резултата тамо где индивидуалне жалбе не дају, закључује Бејли.
Дана 13. новембра 1968. је на националној телевизији приказана драма на тему бескућништва Кети дођи кући (Цатхy Цоме Хоме), која је толико уздрмала јавност да је у то време сваки политичар у свој говор убацивао неколико реченица о бескућништву. 14. новембра 1968. Рон Бејли и сарадници започињу Лондонску сквотерску кампању. Током 1970-их сквотери су се успешно борили против спекуланата некретнинама и спречавали су уништење многих грађевина. Сквотирање је тада постало много више од тражења крова над главом, “постало је забава, нудило нове слободе, осећај заједнице и нов начин живота” (Стив Плат). Један од највећих сквотерских подвига тога времена се збио 1977. када је 120 сквотера из улице Фрестон у западном Лондону основало Слободну и независну републику Фрестонију, прогласили независност од британске круне и тражили призање од Уједињених нација. Лондонска градска влада је легализовала око половину тадашњих сквотова, па је 1979. године регистровано смањење захтева за станом и смањење броја сквотера.
У 1980-им, подстакнуто свежим панк покретом, поново почиње масовно заузимање напуштених простора. Много младих панкера из провинције долази у Лондон да живи по сквотовима, и то постаје масовна појава и део панкерског начина живота. Број сквотера се пење на 30.000 у Лондону (иако је само око 1000 њих укључено у сквотерски покрет) и још 10.000 у другим деловима земље. Организују се и социјални центри где се сквотери окупљају, друже и договарају акције.
1990-те уреди
У 1990-им опада учесталост сквотирања као решавања стамбеног питања, али има све више сквотирања везаног за протесте (сквотирају се куће планиране за рушење због ауто-пута), социлане центре и алтернативни начин живота.
1990-их су власти све више ишле према криминализацији сквотерског покрета. У децембру 1994. су то на неки начин и остварили доношењем Закон о кривичом праву и јавном реду (Цриминал Јустице анд Публиц Ордер Ацт, скраћено ЦЈА). Чули су се све гласнији протести против тог закона, око чега су се ујединили сви актери контракултурне сцене у УК. С друге стране, многи бескућници су се плашили да сквотирају јер се у медијима причало да је сквотирање сасвим нелегално, што није сасвим истина. Према ЦЈА, сквотер не мора бити обавештен када је суђење, да не би могао присуствовати (раније је 25% спорова добијано у корист сквотера). У року од 24 часа од наредбе за исељење мора напустити грађевину. Допуштају се и насилна исељења од стране власника. Полиција добија већа овлашћења и за деложирање Рома и путника (травеллерса) са терена где су се у том тренутку сместили, и могу запленити возила и уништити их о трошку власника. Закон такође криминализује непријављене журке и полиција добија право да преусмери било кога у пречнику од 5 ми (8,0 км) од догађаја, да заплени опрему и да ухапси све оне за које сумња да учествују илегалном окупљању, што важи за све случајеве где се скупи више од 10 људи.
“Репресија над сквотерима је само избегавање владе да се суочи са разлозима зашто људи сквотирају, а то су пораст броја бескућника паралелно са порастом броја празних простора.” каже један од британских сквотера.
Неки сквотови су одолели и преко двадесет година под сталним притиском државе или власника да се иселе. Ст. Агнес Плаце је постојао преко тридесет година, све до 29. новембра 2005, када су власти иселиле целу улицу. То је била улица у Лондону, још пре тридесет година планирана за рушење. Боб Марли је својевремено боравио у њој, што је оставило јак утицај на овај сквот, тако да на овој територији могло слушати реге радио, посетити растафаријански храм и неометано пушити марихуану. Неки простори су још увек запоседнути јер се опиру исељењу преко 20 година.
Сцена сквотираних социјалних центара у Уједињеном Краљевству заживљава крајем 1990-их и почетком 2000-их, подстакнута јаким покретом социјалних центара у Шпанији, Италији и другде.
Легални аспекти уреди
У Енглеској и Велсу, власник некретнине мора проћи разне законске процедуре пре него што исели сквотере. Да би легализовали усељење напуштене куће у Великој Британији, морају обезбедити ексклузиван приступ поседу тј. променити браве на објекту и учинити га безбедним за живот. Да би показали да су фактички поседници заузете својине, сквотери обично се на улазна врата окаче копију документа знаног као Секција 6, који даје до знања да је место сквотирано. Документ указује да унутра људи живи и да на то имају законско право. Такође се изричито наглашава да свако, па чак и законски власник некретнине, ко покуша да уђе унутра без налога или дозволе, чини кривично дело.
Не сме бити знакова насилне провале иначе се сматра да постоје елементи кривичног дела. Законска процедура исељења може трајати месец-два, а понекад и пар година, тако да сквотери имају времена да нађу ново место за живот (ово само у случају да је кућа у јавном власништу; приватни власници обично пронађу начине да брже иселе сквотере). Локалне власти, пошто се суочавају са великим трошковима суђења да би иселили сквотере, често униште тоалете или кров не би ли обесхрабрили усељење. Сквотери у Великој Британији имају право да добију власништво над поседом након 12 година проведених у њему, под условом да нико други не тражи власништво.
У Шкотској је сквотирање кривично дело, кажњиво великом новчаном, па чак и затворском казном. Законски власник има право да избаци бесправно усељене без претходног упозорења или судског налога, а ни једна радња коју притом примене, па чак ни насиље, се не сматра противзаконитом.
Статистике уреди
Највише празих кућа у УК се налази у Бирнингему (17.490), Ливерпулу (15.692) и Манчестеру (14.017). Северо-западна област Енглеске има највише празних кућа (135.106), што је скоро 5% укупног броја. Најмање празних домова је на југоистоку и истоку Енглеске, али тренутно постоји хиљаде празних простора у Лондону, јер је цена куће високо изнад нивоа прихода већине грађана. Према сквотерским изворима у Лондону 1990. је било 75.000. бескућника. Према подацима организације Схелтер, у целој Великој Британији има 1.9 милиона бескућника, а с друге стране, 850.000 празних објеката.