Слободни новинари
Слободни новинари или фриленсери (енгл. freelance journalist, франц. pigiste) су новинари који немају матичну редакцију (нису стално запослени, нити су стално хонорарно ангажовани у неком медију), већ самостално одабирају догађаје, појаве, теме, обрађују их и нуде, као ексклузивну вест различитим новинама, радијским и телевизијским станицама.
Редакције их често ангажују и као дописнике са подручја која су у одређеном тренутку медијски атрактивна, јер им се то више исплати него да шаљу сопственог новинара на терен. Слободни новинари се чешће од других баве истраживачким новинарством, јер их не спутава редакцијски ритам. Уколико су заиста високопрофесионални, али и веома храбри да се упусте у авантуру истраживачког новинарства у најконтроверзнијим областима економског и политичког криминала, трговине оружјем, дрогом, људима, или једноставно праћењем и фотографисањем познатих личности у приватним ситуацијама – редакције радо плаћају њихове ексклузивне приче, фотографије и телевизијске репортаже. Истовремено им статус слободног новинара намеће потребу да одабирају теме које ће лакше наћи купца на медијском тржишту. Отежавајућа околност им је финансијска несигурност, посебно на медијском тржишту које нема јака професионална удружења, нити синдикате који би могли да заштите слободног новинара. Да би опстали на несигурном медијском тржишту морају већ бити познати новинари. Почетницима је готово немогуће да буду слободни новинари, прво стога што још нису савладали занат у потпуности, затим што немају добре контакте и проверене, ексклузивне, изворе информација и тешко могу да издрже велику конкуренцију старијих колега. Од слободних новинара се очекује да имају сопствену медијску опрему што представља додатно финансијско оптерећење особи без сталног извора прихода. Слободни новинари се стога често удружују око неког већег пројекта и формирају, када је о понуди за електронске медије реч, независну продукцију, која може бити и званично регистрована или деловати само онолико дуго, колико је потребно да се одређени пројекат реализује. Слободни новинари не би требало да се ослоне само на неколико редакција којима нуде своје услуге, већ да увек имају много различитих комитета (агенције, новине, радијске и телевизијске станице).
Посебну групу слободних новинара чине фото-репортери који се надмећу у ексклузивности фотографија које нуде медијском тржишту. Из ове струке издвојила се посебна групација којима је ексклузивност фотографије, а тиме и њена тржишна вредност, примарнија од етичког кодекса – папараци. Специјализовали су се за снимање строго чуване приватности познатих личности.
Основне категорије слободних новинара уреди
- Слободни новинари опште праксе који раде за све врсте медија, прате све врсте догађаја, који су спремни да оду било где и извештавају о свему што сматрају да је вредно вести.
- Слободни новинари које на дуже време ангажују медији као хонорарне сараднике за рад у сменама и то не само као новинаре извештаче, већ и као заменике уредника у медијима који имају недовољно стално запослених да би успешно обезбедили дневну програмску продукцију.
- Слободни новинари који се баве постпродукцијом, истражују поједине теме/појаве, праве серијале за радио и телевизију, односно фељтоне за новине (неки свој рад дуже време везују за неколико сталних комитета који их ангажују да истраже специфичније теме, или, што је на простору земаља у транзицији чешћа појава, раде на принципу пројеката које подносе фондацијама за подршку медијима).
- Повремени слободни новинари су они који су запослени пуно радно време у некој редакцији, а с времена на време осим редовног посла ураде нешто посебно и изазовно, углавном за неки сасвим други медиј.
Некада је било уобичајено да се веома познати књижевници опробају и у новинарству као слободни новинари односно дописници, негујући изузетно добар стил и језик, као што су били Егон Ервин Киш, Џон Рид, Иља Еренбург, Ернест Хемингвеј, Ерих Марија Ремарк, Борислав Пекић, Драган Стегић.
Поред слободних новинара постоје још четири типа новинара: