Википедија

Спољна фиксација

Спољња фиксација је терапијска процедуру у ортопедији и трауматологији чијом применом се коштани фрагменти фиксирају клиновима или иглама, пролазећи кроз кост. Ови клинови или игле су споља причвршћене за апарат звани спољњи фиксатор, чија је улога да повезују игле и клинови који пролазе кроз коштане структуре и тако заједно са њима чине јединствену целину која служи не само за фиксацију скелета већ и омогућавање покретања коштаних фрагмената приближавањем, удаљавањем или мењањем угла између фрагмената. Тиме се постиже са једне стране стабилизација коштаних фрагмента а са друге стране одржаваје фрагмената у анатомској положају преко оквира фиксатора.[2][3][4][5][6]

Спољна фиксација
Апарат за спољну фиксацију по Илизарову.[1]
ИЦД-9-CM78.1, 79,93.51-93.56, 93.59
МеСХД016267

Историја

уреди

Суочени са повредама коштано-зглобног система људи су од најранијих времена њиховог постанка били принуђени да размишљају о могућностима лечења прелома костију. Претеча идеје о спољној фиксацији потиче од Хипократа (460 - 377 п.н.е.) који је изумео апарат кога су чиниле су чиниле две алке од коже и више еластичних стабљика између њих.[7] У савијеном положају овај апарата је обезбеђивао екстензију потколенице, и стабилност прелома потколенице и третман ране.[8]

Јеан Францоис Малгаигне је 1840. гоодине предложио први апарат за спољну фиксацију дугих костију.[8] Следила су нова открића па је тако:[9]

  • Лангебек је 1851. године предложио конструкцију за лечење псеудоартрозе надколенице. Апарат је има клинове са навојима на једном крају, стезаче и металне шипке. Нарезани део клина се пласира у кост, изнад и испод псеудоартрозе, па се преко стезача пласира за шипку.[10]
  • Давид Прице је 1863. године описао методу лечења успорене санације прелома, код које се најпре уз помоћ Браинардовог префората избуше рупе на крајевима коштаних фрагмената, затим се постави један од спољњих фиксатора по Малгаигнеу.[9]
  • Белгијанац Алвин Ламботе је 1902. године први пут употребио перкутано постављање металних клинова који су споља били спојени металном шипком.[8] То је уједно и био први успешан спољњи фиксатор на коме су касније били засновани савременији модели. Примењивао је и мини спољни фиксатор за репозицију и спољну фиксацију костију. Такође први уводи самонарезујуће клинове чиме се поставка знатно олакшава.[9]
  • Розен је 1926. године приказао апарат који је омогућио извођење репозиције и фиксације коштаних уломака. Апарат се састоји из две Т плоче, са два изреза постављена под правим углом, два завртња и по две фиксирајуће навртке. Њиме је била изводљива и корекција положаја фрагмената у две равни.[11][8] .
  • Абботт је 1924. године конструисао апарат који се састоји од два пара клинова који се уводе у кост изнад и испод прелома а споља се фиксирају са два дистрактора. Апарат се користио за лечење прелома, за артродезе и елонгацију костију.[9]
  • Перцовски је 1938. год. конструисао апарат за продужење костију. После остеотомије, кроз сваки фрагмент се уводи по један клин. Они се фиксирају за цилиндар и странични метални штап а овај је на средини нарезан и раздвојен. Матицом се може мањати дужина штапа чиме се остварује дистракција
  • Године 1938. Раоул Хоффманн из Швајцарске уводи унилатерални тип спољњег фиксатора који је дао одличне резултате. Основни елементи апарата били су: клинови, клеме за клинове, лоптасти зглоб и компресионо - дистракциони штап. Овим апаратом се може постићи фиксација, компресија, дистракција и репозиција уломака. Унилатерална монтажа овог фиксатора није била довољно ригидна.[9]
  • Након 100 година након открића првог апарата за спољну фиксацију дугих костију Јеан Францоис Малгаигне, 1943. године конструисана је направа слична куки за перкутану компресију и имобилизацију већих фрагмената сломљене пателе и олекранона. Апарат је имао и завртањ за компресију на коме су додате по две кукице за проксимални и дистални део костију.
  • Рабисцхонг, Боннел и Адреy 1970. године уводе модификацију Хоффманновог фиксатора правећи дупли склоп чиме су постигли значајну стабилност фиксатора и коштаних фрагмената. Адреy је 1970. године урадио биомеханичке студије предложених монтажа и доказао да је монтажа у облику обостраног дуплог рама најстабилнија.[12]
  • Бурнy из Брисела инаугурише концепт еластичне фиксације уводећи први трансдјусер 1970. године.

Почетком 1980-их година појавлило се неколико типова спољних фиксатора, следећих аутора:[9]

  • Стухлер, [8] [11] 1981. године,
  • Лотрет – Јакоб [8]) 1982. године,
  • Саба – Цоомбс,[8] [11] 1983. године.
  • Де Бастиани,[8] [11] је 1984. године конструисао спољни фиксатор по имену Ортофиx,[13] који је нашао широку примену у свету а од недостатака му се приписује висока цена и то да клинови морају бити пласирани строго паралелно на одређеном растојању . Из године у годину се може констатовати појава све већег броја апарата за спољњу фиксацију.[9]

Предности

уреди

Спољашњи скелетни фиксатор су унилатералан, једноставан и ефикасан за лечење свих типова отворених прелома дијафизе потколенице, као и за лечење нестабилних затворених прелома са оштећењем меких ткива, коминуцијом и дислокацијом фрагмената.[14]

Могућности које нуди метода спољне фиксације су:[15][16]

  • Стабилизација
  • Компресија
  • Дистракција
  • Транспорт
  • Дефлексија зглоба
  • Артродиастаза

Апарат се поставља без посебних вођица, а клинови се постављају конвергентно, што доприноси тродимензионалној стабилности фиксиране кости.

Спољашња скелетна фиксација спољним фиксатором својим концептом у лечењу прелома дијафизе потколенице минимизује могућност појаве постоперативног остеитиса.[17]

Применом ове методе могућа је добра контрола прелома захваљујући могућности интраоперативне и постоперативне репозиције фрагмената.[18]

У току зарастања прелома постоји могућност прилагођавања биомеханичких услова, динамизацијом апарата.[19]

Метода спољне скелетне фиксације омогућава рану постоперативну рехабилитацију и успостављање поновне функције екстремитета што скраћује дужину лечења и даје добре крајње функционалне резултате.[20]

Индикације

уреди
Апсолутне индикације у трауматологији и ортопедији.[21][22][23][24][25][26][27][28]
 
Спољна фиксација подлактице
 
Спољњи фиксатор доње вилице.[29]
  • Отворени преломи који имају значајне поремећаје меког ткива (нпр отворени преломи типа II или III) или еквивалентни.[30]
  • Стабилизација тешких отворених прелома.[31]
  • Стабилизација заражених фрагмената
  • Иницијална стабилизација прекида меког ткива и костију код пацијената са траумом.[32]
  • Затворени прелом са тешким повредама меког ткива
  • Тешке уситњене дијафизне и периартикуларне лезије,[33]
  • Привремена трансартикуларна стабилизација тешких повреда меког ткива и лигамената
  • Поремећаји у карличном прстену.[34]
  • Одређени дечији преломи
  • Лигаментотакисија
  • Остеотомије
  • Повреда меког ткива (нпр опекотине)
  • Ацетабуларни и карлични преломи,[35]
  • Тешко уситњени и нестабилни преломи
  • Преломи који су повезани са коштаним дефицитом
  • Поступци продужења удова
  • Преломи повезани са инфекцијом или несједињавањем фрагмената
Релативне индикације у ортопедији.[36][37]
  • Артродеза.[38]
  • Корекција неусаглашености екстремитета и одступања у дужини
  • Остале врсте несједињења.

Контариндикације

уреди
  • Болесници са оштећеним имунолошким системом.[39]
  • Болесници који не могу да обезбеди одговарајућу негу клинова или игала
  • Већ постојећа унутрашња фиксација која забрањује правилно постављање клинова или игала.
  • Патологија костију која искључује фиксацију клиновима или иглама (нпр остеопороза)

Извори

уреди
  1. ^ АСАМИ (1991) Оперативе принциплес оф Илизаров. Меди Сургицал Видео, Медицалпластиц СРЛ, Милан, Италy
  2. ^ Цаматхиас, C.; Валдеррабано, V.; Оберли, Х. (новембар 2012). „Роутине пин трацт царе ин еxтернал фиxатион ис уннецессарy: а рандомисед, проспецтиве, блиндед цонтроллед студy”. Ињурy. 43 (11): 1969—73. .
  3. ^ Андрианне Y, Wагенкнецхт M, Донкерwолцке M, Зурбуцхен C, Бурнy Ф (новембар 1987). „Еxтернал фиxатион пин: ан ин витро генерал инвестигатион”. Ортхопедицс. 10 (11): 1507—16. 
  4. ^ Махан Ј, Селигсон D, Хенрy СЛ, Хyнес П, Доббинс Ј (март 1991). „Фацторс ин пин трацт инфецтионс”. Ортхопедицс. 14 (3): 305—8. 
  5. ^ Зиран, Б. Х.; Смитх WР; Англен, Ј. О.; Торнетта, П. (јул 2007). „Еxтернал фиxатион: хоw то маке ит wорк”. Ј Боне Јоинт Сург Ам. 89 (7): 1620—32. .
  6. ^ Бехренс Ф, Јохнсон WД, Коцх ТW, Ковацевиц Н. Бендинг стиффнесс оф унилатерал анд билатерал фиxатор фрамес. Цлиницал Ортхопаедицс анд Релатед Ресеарцх. 1983 Сеп;(178):103-10.
  7. ^ Пелтиер, L. Ф. (1989). „Ан абридгет репорт оф еxтернал фиxатион-Хиппоцратес”. Цлин Ортхоп. 24: 3—4. 
  8. ^ а б в г д ђ е ж Видал Ј. Еxтернал фиxатион: yестердаy, тодаy, анд томорроw. Цлиницал Ортхопаедицс анд Релатед Ресеарцх.1983 Нов;(180):7-14.
  9. ^ а б в г д ђ е Историјат спољне фиксације У: Ивица Лалић, Процена резултата лечења унутарзглобних вишекомадних прелома горњег и доњег окрајка потколенице апаратом по Илизарову, докторска дисертација, Медицински факултет у Новом Саду, Нови Сад, 2016.
  10. ^ Волков MV. Треатмент оф јоинтс анд бонес дамагес бy аутхор девицес. Ин: Волков MV, Оганесyан ОВ, едиторс. Тасхкент; 1978. п. 203.
  11. ^ а б в г Митковић M. Спољна фиксација у трауматологији. Ниш: Просвета; 1992
  12. ^ Бриггс, Б. Т.; Цхао, Е. Y. (април 1982). „Тхе мецханицал перформанце оф тхе стандард Хоффман-Видал еxтернал фиxатионе аппаратус”. Ј Боне Јоинт Сург. 64 (4): 566—73. .
  13. ^ Де Бастиани Г, Аплеy АГ, Голдберг АЈ. Ортхофиx еxтернал фиxатион ин траумаанд ортхопаедицс. Лондон: Спрингер; 2000.
  14. ^ Митковић M. Неw цонцепт ин еxтернал фиxатион. Ниш: Просвета; 1993.
  15. ^ Фрагомен, А. Т.; Розбруцх, С. Р. (фебруар 2007). „Тхе мецханицс оф еxтернал фиxатион”. ХСС Ј. 3 (1): 13—29. .
  16. ^ Коwалски M, Сцхемитсцх ЕХ, Харрингтон РМ, Цхапман ЈР, Сwионткоwски МФ (1996). „Цомпаративе биомецханицал евалуатион оф дифферент еxтернал фиxатион сидебарс: стаинлесс-стеел тубес версус царбон фибер родс”. Ј Ортхоп Траума. 10 (7): 470—5. 
  17. ^ Бхандари M, Торнетта П, Спрагуе СХ, Најиби С, Петрисор Б, Гриффитх L; et al. (2003). „Predictors of reoperation following operative management of fractures of tibial shaft”. J Orthop Trauma. 17 (5): 353−61. 
  18. ^ Catagni M (2002) Atlas for the insertion of transosseous wires and half pins. Medi Surgical Video, Department of Medicalplastic SRL, Milan, Italy
  19. ^ Giotakis, N.; Narayan, B. (2007). „Stability with unilateral external fixation in the tibia”. Strat Trauma Limb Recon. 2 (1): 13—20. 
  20. ^ Mitković M. External fixation in the traumatology. Niš: Prosveta; 1992. (in Serbian)
  21. ^ Álvarez CR. Tratado de Cirugía Ortopédica y Traumatológica. Tomos I y II Editorial Pueblo y Educación 1986. La Habana, Cuba.
  22. ^ Álvarez CR. Tratado de Cirugía Ortopédica y Traumatológica. Tomos I y II Editorial Pueblo y Educación 2010. La Habana, Cuba.
  23. ^ Ceballos MA. Fijación externa de los huesos. Editorial Científico Técnica. 1983. La Habana, Cuba.
  24. ^ Goldberg A, Scott J. Fijación externa orthofix. Conceptos Básicos. Orthofix. Guildford-Surrey, Inglaterra. 2004.
  25. ^ Ilizarov GA, Bianchi MA, Martí GJC. Osteosíntesis, Técnica de Ilizarov. Ediciones Norma. La Chopera, 32. Las Rosas, Madrid, España. 1989.
  26. ^ Pericchi BM, Vidal ME. Sistema de fijación externa “ORTOPEVI”: Avance y desarrollo al alcance de nuestras posibilidades. Rev Med Dom. 58 (1): 11—15. 1997.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  27. ^ Lazo Zbikowski TJM, Martínez SA. Actualizaciones sobre fijación externa. Revista Sevillana de Traumatología y Ortopedia. 2010; 10 (1).
  28. ^ Gausepohl T, Koebke J, Pennig D, Hobrecker S, Mader K (2000). „The anatomical base of unilateral external fixation in the upper limb”. Injury. 31: Suppl. . 1  11–20.
  29. ^ Braidy, H. F.; Ziccardi, V. B. (март 2009). „External fixation for mandible fractures”. Atlas Oral Maxillofac Surgical Clinics of North America. 17 (1): 45—53. PMID 19237127. doi:10.1016/j.cxom.2008.10.001. 
  30. ^ Bible JE, Mir HR. External Fixation: Principles and Applications. J Am Acad Orthop Surg. 23 (11): 683—90. новембар 2015.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  31. ^ Nayagam S. Safe corridors in external fixation: the lower leg (tibia, fibula, hindfoot and forefoot). Strategies Trauma Limb Reconstr. 2 (2-3): 105—10. децембар 2007.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  32. ^ Beltran MJ, Collinge CA, Patzkowski JC, Masini BD, Blease RE, Hsu JR., Skeletal Trauma Research Consortium (STReC). „The safe zone for external fixator pins in the femur”. J Orthop Trauma. 26 (11): 643—7. новембар 2012. .
  33. ^ Shah KN, Johnson JP, OʼDonnell SW, Gil JA, Born CT, Hayda RA. External Fixation in the Emergency Department for Pilon and Unstable Ankle Fractures. J Am Acad Orthop Surg. 2019 Jun 15;27(12):e577-e584.
  34. ^ Wojahn, R. D.; Gardner, M. J. (септембар 2019). „Fixation of Anterior Pelvic Ring Injuries”. J Am Acad Orthop Surg. 27 (18): 667—676. .
  35. ^ Calafi LA, Routt ML. Anterior pelvic external fixation: is there an optimal placement for the supra-acetabular pin? Am J Orthop (Belle Mead NJ). 42  (12):  E125−7. [PubMed]
  36. ^ Salcedo CC. Elongación ósea mediante fijación externa monolateral, Guía práctica. Revista MBA Institute. 2014; 7
  37. ^ Ceballos MA. Fijación externa y técnicas afines. Editorial Cimeq 2012. La Habana, Cuba.
  38. ^ V. Šantić, A. Tudor, D. Legović et al.: Artroskopska artrodeza gležnja. medicina fluminensis. 49 (3). 2013.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ), pр. 333-337
  39. ^ Ktistakis I, Guerado E, Giannoudis PV. Pin-site care: can we reduce the incidence of infections? Injury. 2015 Sep;46 Suppl 3:S35-9. [PubMed]

Spoljašnje veze

уреди

  Mediji vezani za članak Spoljna fiksacija na Vikimedijinoj ostavi

 Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Spoljna_fiksacija&oldid=28302438”