Створитељско божанство
Створитељско божанство или бог створитељ (често зван Створитељ) је божанство или бог који је одговоран за стварање Земље, света и свемира у људској религији и митологији. У монотеизму је један Бог често је и творац. Бројне монолатристичке традиције раздвајају секундарног ствараоца од примарног трансцендентног бића, идентификованог као примарног ствараоца.[1]
Монотеизам уреди
Атонизам уреди
Атонизам је отпочео са фараоном Ехнатоном и краљицом Нефертити око 1330. године пре нове ере, током периода Новог Краљевства у древној египатској историји. Они су саградили потпуно нови главни град (Амарна) за себе и поклонике свог јединог бога ствараоца у дивљини. Његов је отац богослужио Атона заједно са другим боговима њихове политеистичке религије. Атон је дуго пре времена његовог оца био поштован као бог међу многим боговима и богињама у Египту. Атонизам је ишчезнуо након смрти фараона. Упркос различитим погледима, неки научници сматрају атонизам једним од граница монотеизма у људској историји.
Аврамске религије уреди
Аврамска приповест о стварању састоји се од две приче, које су углавном еквивалентне првим поглављима Књиге постанка.[2] Први извештај (1:1 до 2:3) користи понављајућу структуру божанске заповести и испуњења, а затим изјаву „и било је вече и било је јутро, [xтх] дана”, за сваки од шест дана стварања. У сваком од прва три дана постоји чин поделе: први дан дели мрак од светлости, други дан „воде изнад” од „вода испод”, а трећи дан море од копна. У сваком од наредна три дана ове поделе се догађају: четврти дан обасјава таму и светлост са сунцем, месецом и звездама; пети дан насељава мора и небо рибама и птицама; и на крају, копнена створења и човечанство насељавају земљу.[3]
Прва (Причестна прича) односила се на космички план стварања, док се друга (прича о Јахвисту) фокусира на човека као култивара његове средине и као моралног агента.[2] Други приказ, за разлику од региментиране седмодневне шеме Генезе 1, користи једноставан текући наративни стил који полази од божјег стварања првог мушкарца кроз Еденски врт до стварања прве жене и институције брака. Насупрот свемогућном Богу из Генезе 1 који ствара човечанство налик богу, Бог из Генезе 2 може да буде неуспешан као и успешан. Човечанство које он ствара није налик богу, већ је кажњено за дела која доводе до тога да постају слични богу (Генеза 3: 1-24), а сам редослед и начин стварања се разликују.[4] „Заједно, ова комбинација паралелних карактера и контрастних профила упућује на различито порекло материјала у Генези 1:1 и Генези 2:4, колико год да оне сада елегантно комбиноване.”[5]
Рано стапање грчке филозофије са наративима из хебрејске Библије потиче од Филона Александријског (умрлог 50. године), који је писао у контексту хеленистичког јудаизма. Филон је поистоветио јеврејско божанство ствараоца, Јахве, са Аристотеловим Непокретним покретачем (Први узрок)[6][7] у покушају да докаже да су Јевреји имали монотеистичке погледе и пре Грка. Сличан теоријски став демонстрирао је Тома Аквински, који је повезао аристотеловску филозофију са хришћанском вером, а затим је уследила изјава да је Бог прво биће, први покретач и чист чин.[8]
Девтероканонска Друга књига о Макабејцима има два релевантна одломка. У 7. поглављу се казује о мајци јеврејског прото-мученика која говори сину: „Преклињем те, сине мој, погледај небо и земљу и све што је у њима: и имај на уму да их је Бог створио из ничега и човечанство исто тако”;[9][10] у првом поглављу, текст се односи на свечану молитву коју изговарају Јонатан, Немија и свештеник Израелов, док приносе жртве у част Бога: „О Боже, господе Боже, створитељу свих ствари, који си одважан, јак, праведан, милостив, и једини, и блажени краљ”.[11] Пролог Јованом еванђељу почиње са: „У почетку је била реч, & реч је била с Богом, и реч је била Бог. / 2 Исто је било у почетку са Богом. / 3 Све је створио он, а без њега није направљено ништа што је било направљено.”[12]
Референце уреди
- ^ (2004) Сацред Боокс оф тхе Хиндус Волуме 22 Парт 2: Пт. 2, п. 67, Р.Б. Видyарнава, Раи Бахадур Сриса Цхандра Видyарнава
- ^ а б Алтер 1981, стр. 141.
- ^ Руитен 2000, стр. 9–10.
- ^ Царр 1996, стр. 62-64.
- ^ Царр 1996, стр. 64.
- ^ Yонге, Цхарлес Дуке (1854). „Аппендицес А Треатисе Цонцернинг тхе Wорлд (1): Бут wхат цан бе wорсе тхан тхис, ор море цалцулатед то дисплаy тхе wант оф труе нобилитy еxистинг ин тхе соул, тхан тхе нотион оф цаусес, ин генерал, беинг сецондарy анд цреатед цаусес, цомбинед wитх ан игноранце оф тхе оне фирст цаусе, тхе унцреатед Год, тхе Цреатор оф тхе универсе, wхо фор тхесе анд иннумерабле отхер реасонс ис мост еxцеллент, реасонс wхицх бецаусе оф тхеир магнитуде хуман интеллецт ис унабле то аппрехенд?" Тхе Wоркс оф Пхило Јудаеус: тхе цонтемпорарy оф Јосепхус. Лондон: Х. Г. Бохн”. Цорнерстонепублицатионс.орг. Архивирано из оригинала 28. 9. 2015. г.
- ^ Плато Лаwс Боок X, Публиц Домаин-Пројецт Гутенберг. "АТХЕНИАН: Тхен I суппосе тхат I муст репеат тхе сингулар аргумент оф тхосе wхо мануфацтуре тхе соул аццординг то тхеир оwн импиоус нотионс; тхеy аффирм тхат wхицх ис тхе фирст цаусе оф тхе генератион анд деструцтион оф алл тхингс, то бе нот фирст, бут ласт, анд тхат wхицх ис ласт то бе фирст, анд хенце тхеy хаве фаллен инто еррор абоут тхе труе натуре оф тхе Годс… Тхен wе муст саy тхат селф-мотион беинг тхе оригин оф алл мотионс, анд тхе фирст wхицх арисес амонг тхингс ат рест ас wелл ас амонг тхингс ин мотион, ис тхе елдест анд мигхтиест принципле оф цханге, анд тхат wхицх ис цхангед бy анотхер анд yет мовес отхер ис сецонд."
- ^ „Он тхе симплицитy оф Год, ин " Сумма Тхеологиае", Парт I, Qуестион 3.”. Приорy оф Доминицан Ордер. Превод: Фатхерс оф тхе Енглисх Доминицан Провинце. Бензигер Брос. едитион. 1947. Архивирано из оригинала 2. 10. 2011. г. Приступљено 6. 10. 2018.
- ^ „1611 Кинг Јамес Библе. Сецонд боок оф Маццабеес, цхаптер 7, версе 8”. кингјамесбиблеонлине.орг (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 20. 04. 2017. г. Приступљено 28. 03. 2020.
- ^ „Греек Септуагинт анд Wики Енглисх Транслатион. 2 Маццабеес 7:58” (на језику: енглески и грчки). Архивирано из оригинала 14. 09. 2016. г. Приступљено 28. 03. 2020.
- ^ „1611 Кинг Јамес Библе. Сецонд боок оф Маццабеес, цхаптер 1, версе 24”. кингјамесбиблеонлине.орг (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 24. 12. 2012. г. Приступљено 28. 03. 2020.
- ^ „Греек Неw Тестамент анд Wики Енглисх Транслатион. Госпел оф Јохн, цхаптер 1, версес 1 то 3” (на језику: енглески и грчки). Архивирано из оригинала 21. 08. 2011. г. Приступљено 28. 03. 2020.
Литература уреди
- Флоод, Гавин D. (1996), Ан Интродуцтион то Хиндуисм, Цамбридге Университy Пресс
- Крамер, Кеннетх (1986), Wорлд сцриптурес: ан интродуцтион то цомпаративе религионс, ИСБН 978-0-8091-2781-8
- Мицхаелс, Аxел (2004), Хиндуисм. Паст анд пресент, Принцетон, Неw Јерсеy: Принцетон Университy Пресс
- Алтер, Роберт (1981). Тхе Арт оф Библицал Нарративе (на језику: енглески). Басиц Боокс. ИСБН 978-0-465-00427-0.
- Алтер, Роберт (2004). Тхе Фиве Боокс оф Мосес: А Транслатион wитх Цомментарy (на језику: енглески). W. W. Нортон & Цомпанy. ИСБН 0-393-33393-0.
- Бандстра, Баррy L. (2. 7. 2008). Реадинг тхе Олд Тестамент: Интродуцтион то тхе Хебреw Библе (на језику: енглески). Ценгаге Леарнинг. ИСБН 978-0-495-39105-0.
- Царр, Давид МцЛаин (1. 1. 1996). Реадинг тхе Фрацтурес оф Генесис: Хисторицал анд Литерарy Аппроацхес (на језику: енглески). Wестминстер Јохн Кноx Пресс. ИСБН 978-0-664-22071-6.
- Давиес, Г.I. (2007). „Интродуцтион то тхе Пентатеуцх”. Ур.: Бартон, Јохн; Муддиман, Јохн. Оxфорд Библе Цомментарy. Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-927718-6.
- Еффенди, Схогхи (1944). Год Пассес Бy. Wилметте, Иллиноис: Бахáʼí Публисхинг Труст. ИСБН 0-87743-020-9.
- Хатцхер, Wиллиам; Мартин, Доуглас (1985). Тхе Бахáʼí Фаитх. Сан Францисцо: Харпер & Роw. ИСБН 1931847061.
- Лееминг, Давид Адамс; Лееминг, Маргарет (2004). А Дицтионарy оф Цреатион Мyтхс (на језику: енглески). Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-510275-8.
- Руитен, Јацqуес Т. А. Г. M. (1. 1. 2000). Примаевал Хисторy Интерпретед: Тхе Реwритинг оф Генесис 1-11 ин тхе Боок оф Јубилеес (на језику: енглески). БРИЛЛ. ИСБН 978-90-04-11658-0.
- Сарна, Нахум M. (1997). „Тхе Мистс оф Тиме: Генесис И–ИИ”. Ур.: Феyерицк, Ада; Гордон, Цyрус Х.; Сарна, Нахум M. Генесис: Wорлд оф Мyтхс анд Патриарцхс (на језику: енглески). НYУ Пресс. ИСБН 978-0-8147-2668-6.
- Смитх, Петер (2008). Ан Интродуцтион то тхе Баха'и Фаитх. Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-86251-6.
- Wенхам, Гордон (2003б). „Генесис”. Ур.: Дунн, Јамес Доуглас Грант; Рогерсон, Ј. Јохн Wиллиам. Еердманс Цомментарy он тхе Библе. Еердманс. ИСБН 978-0-8028-3711-0.
- Ассманн, Јан (2004). „Тхеологицал респонсес то Амарна”. Ур.: Кнопперс, Гералд Неал; Хирсцх, Антоине. Егyпт, Исраел, анд тхе Анциент Медитерранеан Wорлд. Студиес ин хонор оф Доналд Б. Редфорд (ПДФ). Проблеме дер Äгyптологие. 20. Леиден; Бостон: Брилл. стр. 179—191. ИСБН 978-90-04-13844-5. С2ЦИД 192690633. дои:10.11588/пропyлаеумдок.00002354. Архивирано (ПДФ) из оригинала 18. 5. 2020. г. Приступљено 25. 5. 2020.
- Давид, Росалие (1998). Хандбоок то Лифе ин Анциент Егyпт
. Фацтс он Филе. ИСБН 9780816033126. - Додсон, Аидан (2016) [2014]. Амарна Сунрисе. Егyпт фром тхе голден аге то тхе аге оф хересy. Цаиро; Неw Yорк Цитy: Америцан Университy ин Цаиро Пресс. ИСБН 9781617975608.
- Редфорд, Доналд Б. (1976). „Тхе Сун-дисц ин Акхенатен'с Програм: Итс Wорсхип анд Антецедентс, И”. Јоурнал оф тхе Америцан Ресеарцх Центер ин Егyпт. Алеxандриа, Виргиниа; Цаиро: Америцан Ресеарцх Центер ин Егyпт. 13: 47—61. ИССН 0065-9991. ЈСТОР 40001118
. дои:10.2307/40001118. - Ридлеy, Роналд Тхомас (2019). Акхенатен: А Хисториан'с Виеw. Тхе АУЦ Хисторy оф Анциент Егyпт. Цаиро; Неw Yорк: Тхе Америцан Университy ин Цаиро Пресс. ИСБН 9789774167935.
- Обеид, Анис; Убаyд, Анис (2006). Тхе Друзе анд Тхеир Фаитх ин Таwхид. Сyрацусе, Неw Yорк: Сyрацусе Университy Пресс. ИСБН 9780815630975.
- Алдред, Цyрил, Акхенатен, Кинг оф Егyпт (1988) Тхамес & Худсон. ISBN 978-0-500-05048-4
- Ассманн, Јан (1995). Егyптиан Солар Религион: Ре, Амун анд тхе Црисис оф Полyтхеисм. Роутледге. ISBN 978-0-7103-0465-0
- Хорнунг, Ерик (1999). Акхенатен анд тхе Религион оф Лигхт. Цорнелл Университy Пресс. ISBN 978-0-8014-8725-5
- Редфорд, Доналд Б. (1984). Акхенатен: Тхе Херетиц Кинг. Принцетон Университy Пресс. ISBN 978-0-691-00217-0
- Lubar Institute (2016). „Why 'Abrahamic'?”. Lubar Institute for Religious Studies at University of Wisconsin - Madison. Архивирано из оригинала 4. 10. 2013. г. Приступљено 5. 4. 2022.
- Massignon, Louis (1949). „Les trois prières d'Abraham, père de tous les croyants”. Dieu Vivant. 13.
- Mindell, David P. (31. 10. 2007). The Evolving World. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-02191-4. Архивирано из оригинала 30. 5. 2016. г.
- Nisan, Mordechai (2002). Minorities in the Middle East: a history of struggle and self-expression (2nd, illustrated изд.). McFarland. ISBN 978-0-7864-1375-1. Архивирано из оригинала 5. 4. 2023. г. Приступљено 4. 4. 2012.
- Slosar, J. P.; O'Brien, D. (2003). „The Ethics of Neonatal Male Circumcision: A Catholic Perspective”. American Journal of Bioethics. 3 (2): 62—64. PMID 12859824. S2CID 38064474. doi:10.1162/152651603766436306.
- Smith, Peter (2008). An Introduction to the Baha'i (sic) Faith. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-86251-6.
- Smith, Peter (2022). „Ch. 50: Southeast Asia”. Ур.: Stockman, Robert H. The World of the Bahá'í Faith. Oxfordshire, UK: Routledge. ISBN 978-1-138-36772-2. Архивирано из оригинала 13. 2. 2023. г. Приступљено 18. 8. 2022.
- Tsedaka, Benyamim (2013). The Israelite Samaritan Version of the Torah. ISBN 9780802865199. Архивирано из оригинала 5. 4. 2023. г. Приступљено 14. 3. 2022.
- Blasi, Anthony J.; Turcotte, Paul-André; Duhaime, Jean (2002). Handbook of early Christianity: social science approaches. Rowman Altamira. ISBN 978-0-7591-0015-2. Архивирано из оригинала 5. 4. 2023. г. Приступљено 25. 8. 2020.
- Dodds, Adam (јул 2009). „The Abrahamic Faiths? Continuity and Discontinuity in Christian and Islamic Doctrine”. Evangelical Quarterly. 81 (3): 230—253. doi:10.1163/27725472-08103003.
- Obeid, Anis (2006). The Druze & Their Faith in Tawhid. Syracuse University Press. ISBN 978-0-8156-5257-1.
- Firestone, Reuven (2001). Children of Abraham: an introduction to Judaism for Muslims . Hoboken, NJ: Ktav Publishing House. ISBN 978-0-88125-720-5.
- Peters, F. E. (22. 5. 2018). The Children of Abraham: Judaism, Christianity, Islam. Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-8970-9. Архивирано из оригинала 26. 3. 2023. г. Приступљено 18. 3. 2023.
- Greenstreet, Wendy (2006). Integrating spirituality in health and social care. Oxford; Seattle, WA: Radcliffe. ISBN 978-1-85775-646-3. Архивирано из оригинала 5. 4. 2023. г. Приступљено 25. 8. 2020.
- Bremer, Thomas S. (2015). „Abrahamic religions”. Formed From This Soil: An Introduction to the Diverse History of Religion in America. Chichester, West Sussex: Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-4051-8927-9. LCCN 2014030507. S2CID 127980793. Архивирано из оригинала 5. 4. 2023. г. Приступљено 9. 3. 2021.
- Scherman, Nosson, ур. (2001). Tanakh=Tanach: Torah, Neviʼim, Ketuvim: the Torah, Prophets, Writings: the twenty-four books of the Bible, newly translated and annotated (1st student size, Stone изд.). Brooklyn, N.Y.: Mesorah Publications. ISBN 9781578191123.
- Stroumsa, Guy G. (2017). The making of the Abrahamic religions in late antiquity. Oxford. ISBN 978-0-191-05913-1.
- Levenson, Jon Douglas (2012). Inheriting Abraham: the legacy of the patriarch in Judaism, Christianity, and Islam. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-16355-0.
- Hendrix, Scott; Okeja, Uchenna, ур. (2018). The World's Greatest Religious Leaders: How Religious Figures Helped Shape World History [2 volumes]. ABC-CLIO. ISBN 978-1440841385.
Spoljašnje veze уреди
- „Secondary Creation”. Krishna.com. Архивирано из оригинала 26. 11. 2009. г. Приступљено 6. 8. 2009.